АЗОВ У БЕОГРАДУ

МАРШ СОЛИДАРНОСТИ С УКРАЈИНОМ

Не лаје кера села ради него себе ради. Исто тако, прозападни активисти у Србији не осуђују „руску агресију“ Украјине ради него фондова и пута у Брисел ради

Није тајна да у украјинском парламенту постоје присталице независности „Косова“, отварао нам је почетком августа очи амбасадор Украјине у Београду Владимир Толкач. „Украјина, као демократска држава која поштује слободу говора, не може ограничити слободно изражавање других мишљења политичара, стручних кругова или јавности“, додао је. Истина, поштује слободу говора, осим ако се говори на руском, не ограничава слободно изражавање мишљења, осим ако сте, на пример, за преговоре с Москвом (онда добијате метак у потиљак, попут Дениса Киријева). Ако вам пада на памет да правите неку паралелу с Алексејем Наваљним, да се одмах зауставимо – можда ћу вас разочарати, али Наваљни је умро природном смрћу, од тромбозе, да цитирамо начелника Главне обавештајне управе Министарства одбране Украјине Кирила Буданова.
Не можемо због тога што све више гласова у Кијеву (а у Авдејевки све мање) подржава независно „Косово“ осуђивати Украјину, јер није тајна да такви постоје и у Скупштини Србије. Међутим, занимљиво је (иако ни то није је тајна, ни новост) да су без грешке и изузетка они из Народне скупштине Републике Србије који су присталице „косовске независности“ истовремено и ватрени бранитељи украјинског територијалног интегритета и суверенитета, противници „руске агресије“ и у исто време присталице „нормализације односа“ Београда и Приштине тако што ће Србија признати „Косово“. Овај, неки би рекли, парадокс нигде и никада није био уочљивији него у суботу, на „Маршу солидарности с Украјином“. То је потврдио и горепоменути амбасадор Толкач приметивши да међу Србима има оних који узвраћају љубав горенаведеним украјинским посланицима: „Осећам да и у Србији има људи који подржавају Украјину и Русију виде као агресора.“

ЉУБАВ И МОДА Ретко када је неки скуп имао већу концентрацију политичара по глави демонстранта од овог. Међу учесницима „Марша солидарности с Украјином“ били су Радомир Лазовић и Добрица Веселиновић из Зелено-левог фронта, Павле Грбовић из Покрета слободних грађана, Ненад Чанак, Зоран Живковић, као и отпадак из Српске напредне странке и мртворођене партије Зоране Михајловић, Драган Шормаз који је огрнуо украјинску заставу. Било је ту и „нових нада“ српске опозиције, попут џемпер-револуционара Павла Цицварића из студентске организације „Борба“. Фалио је само Раша Недељков из Црте, па да се човек збуни и запита о каквом се то протесту ради – да ли због изборне крађе, или због „руске агресије“. Збуњеност никако нису могле ублажити заставе које су истицане, јер су и оне биле плаво-жуте боје. А уједињује их и то што и овамо, и тамо демонстрирају против насиља, а насиље је насиље, осим наравно када се спроводи над косовским Србима или донбашким Русима. Ту нема збуњивања.
Укратко, сам крем српске прозападне опозиције који је дошао да види и да буде виђен од стране друге статистички најбројније групе на скупу – западних дипломата које исто за заједничку карактеристику имају приврженост територијалном интегритету Украјине и „Републике Косово“. Били су ту амбасадори Израела, Шведске, Немачке и Италије, као и нижерангирани представници дипломатског кора других западних земаља. Густина политичко-дипломатске заступљености на скупу била је толика да би лако могло да се деси да је представника ове две групе, плус НВО сектор, било више него обичних грађана.
Не желећи ни на који начин да умањујемо љубав коју ови представници европских вредности гаје према украјинском режиму, важно је истаћи да то сигурно није једини мотив који их је навео да се појаве на овом окупљању. Има ту и моде, али и очекивања да ако се ти покажеш „солидаран“ с неким, и други ће се показати „солидарни“ с тобом. У овом случају, солидарност се, очигледно је, очекује са Запада, а не од домаће јавности, јер овим потезом принципијелни политичари прозападних странака нису желели да прикупе симпатије српског бирачког тела, чије скоро три четвртине (73,1 одсто) верује да су за тренутни сукоб у Украјини одговорни Кијев и НАТО, док Русију за „агресију“ криви само 10,3 одсто (истраживање НСПМ из јула 2023).
Та „мода“, дакле, није домаћа него страна, и није висока, кројена по мери, него прет-а-порте захваљујући чему могу да је носе најразличитији ликови (има ту и џемпера). Долазак на такву ревију је сигурна писта за друге ревије по Бриселу, Паризу или Берлину, куда су, уосталом, практично директно са „Марша солидарности с Украјином“ одшетали ови борци за слободу.

ЖРТВЕ ВУЧИЋЕВОГ ПРОГОНА Вратимо се опет мало на Наваљног. Они који су завриштали како је Путин убио Наваљног исти су они који ћуте због прогона Џулијана Асанжа и због смрти чилеанско-америчког новинара Гонзала Лире, који је издахнуо у кијевском затвору пошто му тамошња власт, како би то рекао амбасадор Толкач, „није ограничила слободу изражавања другог мишљења“. Док они ћуте и солидаришу се само с Украјином (за Палестинце нису ни чули, да не помињемо већ Србе преостале да живе у демократском бисеру Балкана), америчка агенција Асошиејтед прес пише како се управо Београд обрачунава с руским „антиратним“ активистима. Они су, како пише агенција, постали „мета српских власти“, које им наводно „укидају боравишне дозволе уз образложење да представљају безбедносну претњу“.
Чекајте, имате протест подршке Украјини усред Београда на којем се окупе готово цео опозициони блок и дипломатски кор (што и није у складу са Бечком конвенцијом и дипломатским бонтоном; замислите само да, на пример, амбасадор Србије у Немачкој Снежана Јанковић оде на демонстрације АфД-а) и Србија прогони руске „антиратне“ активисте? Па да, рећи ћете, тамо су били српски опозиционари које Вучићев режим, такође, прогони по цео дан, па је, онда, логично да прогони и руске активисте који подржавају власти у Кијеву. Не, то не иде том линијом, пошто је и премијер Србије Ана Брнабић истог дана учествовала на једном антиратном догађају – отварању изложбе у ЕУ инфо центру – само што је она тамо задржала неутралан став спрам сукоба, у складу са званичном политиком наше земље.
Дакле, вододелница није противљење рату и жеља за миром него природа активизма одређених људи којима је Србија дала уточиште, или који га у њој траже, и која има свако право да, уколико процени да неко гостопримство злоупотребљава и тиме штети интересима државе, то гостопримство и укине. То ради свака држава на свету укључујући и оне „најдемократскије“ на Западу. Не верујем да ће АП сутра, када Шведска буде почела да укида боравишне дозволе турским дисидентима који представљају „безбедносну претњу“, а хоће, јер је то био услов Анкаре да пристане на чланство Стокхолма у НАТО-у, писати како „режим Улфа Кристерсона“ прогони турске „антиратне активисте“.