„Ако не дате паре – оде кућа“, или ко ће и како плаћати европску безбедност

ФИНАНСИРАЊЕ НАТО-а

Талас анксиозности прострујао је кроз безбедносни, војни и политички естаблишмент западних држава после говора Доналда Трампа на митингу у Конвеју, у Јужној Каролини, где је поменуо ускраћивање помоћи у случају напада оним чланицама НАТО-а које нису вољне да одвоје два одсто свог бруто домаћег производа за одбрану

Доналд Трамп је у говору о ком смо детаљније писали у прошлом броју препричао свој наводни разговор с „председником једне велике европске државе“ и рекао одсечно: „Не, нећу вас заштитити, у ствари охрабрићу их да ураде шта год хоће. Морате да платите. Морате да измирите своје рачуне.“ Неколико дана касније Ројтерс је пренео изјаву Кита Келога, пензионисаног генерал-пуковника и водећег саветника за националну безбедност Доналда Трампа. Келог је изјавио да ће чланице НАТО-а које не досегну ниво потрошње за одбрану од два одсто вредности БДП-а бити изузете из заштите коју пружа члан 5 уговора којим је установљена Алијанса. „Тамо одакле ја долазим, савезништва су важна. Али да бисте били део савеза, морате му доприносити, морате бити његов део“, изјавио је Келог, те додао да често разговара с Трампом о будућности НАТО-а, као и да ће по свој прилици сугерисати да се о будућим изгледима савеза расправља на самиту 2025. године. Споменуо је могућност да НАТО постане савез држава „различитог реда“, где ће оне које се у већој мери придржавају уговора и договора уживати виши ниво заштите.
Према различитим проценама бројне државе се приближују поменутом реперу потрошње. Међутим, страховање да би после новембарских председничких избора у САД могао да уследи нагли амерички заокрет према питањима колективне безбедности не ишчезава. То је, поред текућих питања о рату о Украјини, обележило овогодишњу Минхенску безбедносну конференцију. „Нема плана за Украјину. Нема плана за Русију. Нема плана за новог Трампа. Нема плана за озбиљно повећање наоружања/одбране. Нема исказивања јединства између Немачке и Француске (Макрон није нашао за сходно да дође)“, сумирао је у објави на Ису дописник „Волстрит џорнала“ Бојан Панчевски из Немачке.
У Минхену је исказано и размимоилажење у врху америчке политике спрам војних обавеза у Европи. Сенатор из Охаја, популистички конзервативац Џ. Д. Венс изјавио је да, иако је подржавао борбу Кијева против Русије, САД не могу да производу довољно оружја и за себе и за Украјину. „Европа би у већој мери морала да постане самодовољна у сопственој одбрани“, рекао је Венс обраћајући се новинарима у Минхену. Указао је да ће се амерички спољнополитички приоритети усмерити ка Источној Азији. „Узимајући то у обзир, Европљани ће морати да преузму агресивнију улогу“, истакао је.
Они који су склонији статусу кво у својим написима исказују бојазан већ на помисао да би Европа морала сама да се стара о сопственој одбрани – указујући, не без основа, на недостатак политичке воље и спремности да се делује брзо и усредсређено. Размимоилажења постоје и у Европи, чак и тамо где су државе наводно посвећене заједничким циљевима. Француска се, на пример, противи великим поруџбинама муниције која би била послата Украјини изван ЕУ, у корист подстицања домаће индустрије док сразмерно мало даје за војну помоћ Украјини, у односу на величину своје економије и војне индустрије.

КОЛИКО КО ДАЈЕ Расправе о томе ко сноси колики део бремена колективне сигурности воде се од настанка НАТО-а крајем 1940-их година. Различити истраживачи покушали су да обрате пажњу и на друге сегменте потрошње који, према њиховом гледишту, доприносе глобалној сигурности. Троје холандских истраживача Марион Богерс, Роберт Берес и Мариам Болем са Одбрамбене академије у Бреди у свом раду из 2019. године су поред издатака за војску додали и међународну помоћ, борбу против тероризма и финансирања терористичких активности, трошкове изазване миграцијама и избегличким кризама и издатке за умањење емисије угљен-диоксида као трошкове за постизање глобалне безбедности.
Према налазима њиховог истраживања свега пет земаља је ј 2015. за трошкове војске опредељивало више од два одсто БДП-а – САД (3,59), Велика Британија (2,09), Грчка (2,38), Пољска (2,23) и Естонија (2,07). Земља која се налазила у врху сваке категорије које су истраживачи испитали јесте Велика Британија, која је, осим тога што располаже једним од највећих војних буџета Алијансе, велика средства издвајала и за међународну помоћ, борбу против терористичких активности и умањење емисије угљен-диоксида.
Но перцепција приоритета нагло се променила последњих година, од почетка рата у Украјини, односно онога што западни политички и безбедносни естаблишмент види као сталну иранску претњу на Блиском истоку, односно кинеску претњу Тајвану. Питања безбедности се све више усредсређују на одбрану и поврх тога на питање инвестиција у произвођачке капацитете војне индустрије.
Прошлогодишњи извештај НАТО-а о војној потрошњи, који доноси податке закључно са јуном 2023, показује да су европске чланице пакта заједно са Канадом почеле да увећавају војну потрошњу од 2015. године (2014. била је последња када је војна потрошња опадала у односу на претходну упоредиву годину). Стопа раста износила је 5,9 одсто 2017. у односу на 2016, да би, према прелиминарним проценама, достигла 8,3 одсто прошле у односу на претпрошлу годину. Према наводима истог документа, док је 2014. свега неколико држава издвајало за одбрану више од два одсто БДП-а (поред САД, Велика Британија и Грчка) овај ниво ће према проценама за 2023. прећи још и Пољска (3,9 одсто, сада је највећи војни потрошач сразмерно величини своје економије), Мађарска, Румунија, Естонија и Литванија и нова чланица Финска. Упадљиво, неке највеће европске економије и даље не досежу до задатих критеријума.
Договор са Самита у Велсу 2014. предвиђа и да би барем петину потрошње требало определити за набавку нове опреме. За разлику од 2014. када је мало која држава досезала до овог нивоа предвиђа се да ће 2023. готово све чланице НАТО-а прећи задати репер – где опет предњачи Пољска чије набавке нове опреме обухватају више од половине укупних војних издатака. Међутим, удео војне потрошње сразмеран величини економије појединих држава чланица показује унутрашњу политичку динамику савеза, али не показује обим потрошње те, колико год несигурно, и војну снагу појединих држава. Наиме, у сталним ценама из 2015. од укупно 910 милијарди долара војних издатака за 2014. САД су опредељивале 660 милијарди а сви остали европски савезници заједно са Канадом 250 милијарди. Према проценама, укупан износ је скочио на 1.000 милијарди 2022, односно 1.100 милијарди 2023. године. Удео војне потрошње мимо САД је једва нешто виши: скочио је са око 27 одсто укупних трошкова 2014. на око 32 одсто 2023. године.

УСАМЉЕНА ЕВРОПА У МИНХЕНУ Проценти су једно, а производни капацитети, политичка воља и расположиви капацитети нешто сасвим друго. Док проценти играју улогу у разрешењу размирица унутар Савеза, у кризним ситуацијама преовлађујући значај имају расположиви капацитети и способност да се они искористе. Укратко речено, ни двоцифрени издатак естонског или северномакедонског БДП-а не значи у погледу војних способности скоро ништа, док нека немачка, америчка или шведска фабрика могу бити кључно важне.
„Један од изазова с којима се сада суочавамо је да располажемо индустријском базом у Европи која је прилагођена мирнодопској ситуацији а у току је велики рат“, рекао је шведски министар одбране Пал Јонсон. Овде се не ради само о расположивим капацитетима војне индустрије већ и питању опредељивања одговарајућих финансијских средстава. Без њих, као и дугорочних поруџбина, мало која компанија ће повећати производне капацитете.
Некадашњи аустријски министар одбране објаснио је финансијски аспект проблема: Компаније из сфере војне индустрије не могу да обезбеде повољне кредите за градњу нових фабрика зато што се ова индустрија не подводи под „одрживе индустријске гране“, те зато кредитирање морају да плаћају скупље; осим тога, без потписаних поруџбина не могу да обезбеде никакво кредитирање. „Иако знају да могу да продају артиљеријску муницију“, објашњава Гресел који је сада сарадник Европског савета за спољне послове у Бриселу, „без потписаних уговора не могу да финансирају производњу.“
У Минхену је Украјина била једна, али не и једина тема. Бројни европски званичници исказују бојазан да би могло доћи до директног сукоба између Русије и неке европске државе, чланице НАТО-а. Такво, помало параноидно расположење, посебно је присутно међу званичницима балтичких, односно скандинавских земаља.
Несигурност на тему будућег америчког ангажмана иде дотле да се спомиње проширење британске и француске нуклеарне заштите на остатак европских држава чланица НАТО-а. Готово да је питање тренутка када ће се производња нуклеарног наоружања у појединим европским земљама преместити са коментаторске и друштвене маргине и постати део прихватљиве политичке расправе.
У напетим тренуцима долази и до смене на месту генералног секретара НАТО-а, пошто Јенсу Столтенбергу истиче мандат. Кандидатуру је истакао холандски премијер Марк Руте, али да би био изабран нови шеф Алијансе, потребно је да се сагласи свака од 31 земље чланице савеза. Према процени холандског генерала Она Ајхелсхајма, велики су изгледи да Руте буде изабран на ову функцију.
Холандија је до сада послала различита борбена средства кијевским властима, међутим, ова држава је међу најмањим војним потрошачима унутар НАТО-а. Због тога су се појавили предлози да би нови генерални секретар требало да буде неко из источноевропских држава које, наводно, озбиљније схватају текућу ситуацију. Румунске дипломате известиле су колеге из НАТО-а о својим плановима да предложе председника Клауса Јоханиса за место првог човека западног војног пакта.
Приликом одабира кључно питање биће да ли је НАТО-у потребан неко ко је више активиста, кадар да створи перцепцију велике опасности, или пак старомодни рачуновођа, који сталожено усаглашава бројна размимоилажења између чланица, и обезбеђује велике поруџбине наоружања и муниције, нужне за повећање производње и већу европску војну и стратешку самосталност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *