ВЕЛИКО СТРАДАЊЕ СРЕМА У НДХ

Стево Лапчевић, историчар

Архив Војводине је недавно објавио обимни пописник жртава Срема у периоду 1941–1945 са готово 42.000 имена. Тај списак није коначан, али је до сада најпотпунији и јасно указује на размере геноцида који је НДХ спровела између Саве и Дунава, каже саговорник „Печата“

Стево Лапчевић, политиколог и историчар, запослен је у Музеју Срема у Сремској Митровици, где се бави истраживањем међуратне политичке историје тог града и Срема, са циљем да се осветли страдање сремских Срба током Другог светског рата. Током 2022. организовао је велику изложбу „Народ жртва злочина“ поводом 80 година од акције усташа Виктора Томића у Срему, када је у августу и септембру 1942. убијено и у Јасеновац отерано готово десет хиљада људи, махом Срба. Само у Сремској Митровици је, за две недеље, на православном гробљу убијено око 7.000 Сремаца и Сремица. Лапчевић је, заједно са колегиницом Јованом Тривуновић приредио проширену и допуњену, „Споменицу страдања Сремске Митровице у Другом светском рату“ Јована Удицког. Ту су и књиге: „Одлетео соко сив – Јован Удицки, национални радник, учитељ и соко у националном и друштвено-политичком животу Сремске Митровице 1902–1951“, „Орао међу соколима – политичка и лирска заоставштина Лазара Рашовића“,“ „Нови човек у старом свету – просветно етички принципи у мисаоном систему и пракси Јована Удицког“.
Архив Војводине и Епархија Сремска штампају му књигу „Мученици и јамари“ у којој је поред приче о страдању села Лежимира, чија се канонизација припрема, донео и први потпуни попис жртава 1941–1945. као и до сада највећи попис жртава палих у Храму. Коначно, уз подршку вајарке Ружице Шпановић, покренуо и до краја довео акцију израде и постављања бронзане плоче у спомен на трагичне догађаје из 1943. године.

Српски народ је тешко страдао у Другом светском рату, а то подразумева и велика страдања у Срему, који је био у саставу НДХ. Могу ли се размере сремског мучеништва сагледати управо из перспективе усташке идеологије о убијању, католичењу и прогону Срба из НДХ?
Архив Војводине је недавно објавио обимни пописник жртава Срема у периоду 1941–1945. и ту можете наћи готово 42.000 имена. Тај списак није коначан, али је до сада најпотпунији и јасно указује на размеру геноцида који је НДХ спровела између Саве и Дунава. У питању које сте поставили, налази се и одговор, јер за своје масовно страдање и прогоне, Срби Срема могу да „захвале“ управо чињеници да су се нашли на простору на којем им, по замисли оних који су од априла 1941. управљали Великом жупом Вука, није требало да буду.
Као простор који се наслања на Београд, уз то изузетно плодан, Срем је био од стратешког значаја за НДХ. Сматран је житницом не само те хрватске државе, већ и њеног покровитеља Трећег Рајха, што је са друге стране условљавало и нешто другачији статус српског становништва од оног који су имали Срби у западнијим, пасивним крајевима НДХ. У Срему су масовна убиства каква су на Банији, Кордуну, Лици, у Босанској Крајини или пак Херцеговини готово свакодневна појава, била дело казнених експедиција, а ређе системска појава. То наравно не значи да Срем није страдао, али је настојање усташког режима да Србе Срема придобије за себе било куд и камо важније од просте физичке ликвидације. Такође, из извештаја које је усташки конзул др Анте Никшић слао у Загреб и Вуковар, као средиште Велике жупе Вука, видимо да је код хрватских властодржаца био присутан стални и немали страх од могућег преласка српских националних снага преко Саве у Срем, што није занемарљив фактор у дефинисању политике коју је према Србима водила усташка власт.
Срби Срема могли су „мирно“ да шаљу своју децу у школе, у којима су учили да су Хрвати православне вере, могли су да их дају и у различите омладинске организације, укључујући и усташке које су деловале под непосредном управом усташких логора и табора, али и да их укључе у усташку војницу или домобранске радне и друге помоћне одреде. Они који су желели нешто више привилегија (да стекну или да их сачувају), могли су да се покатоличе или пак да постану део ХПЦ. Све то скупа давало је слабе резултате, пошто су Срби бирали или да са пушком у руци пруже отпор или да пасивно, само колико се и када се мора, испуњавају своје обавезе.

Мапа НДХ
(са Сремом у саставу)

Колики је проценат Хрвата живео на територији данашњег Срема у Србији, и како су се неки од њих одазвали позиву Анте Павелића и његовог поузданика Виктора Томића да остваре „тисућљетни хрватски сан“?
Према последњем предратном попису из 1931. Срем је имао 48 посто Срба, 26 посто Хрвата, 15 посто Немаца, 4 посто Мађара, 3.5 посто Словака… При томе, треба истаћи да су Хрвати у Срем значајније пристизали тек по развојачењу Војне Крајине, када је царској власти био потребан лојалан чиновнички апарат. Како у Србе нису имали много поверења, то су им Словени који говоре српским језиком, али су као католици лојални, добродошли. Ако томе додамо и чињеницу да су ти дошљаци из западних области некадашње Крајине старином махом Срби, сасвим је јасно чији је Срем у националном погледу био. Скупа са Хрватима долазили су и Немци, Мађари су махом били „бироши“, сиромашни надничари, а међу Словацима има доста протестаната које су католичке власти гониле из „горње земље“, спуштајући их на југ.
До рата Срем је имао мало „заклетих усташа“. Митровица, примера ради, двојицу-тројицу, колико и Рума, Инђија. Међутим, половином тридесетих дошло је до додатне радикализације унутар ХСС-а који се у Срему дели на своје „лево“, федералистичко, али југословенско, и „десно“ сепаратистичко, франковачко и коначно усташко крило. Од самог старта, то „десно“ крило било је доминантно, па тако у Митровици ведри и облачи адвокат др Петар Гвоздић, који ће постати први усташки челник града и касније ће бити високо котиран у Загребу, толико да ће његову породицу након Гвоздићеве ликвидације 1946. примити у свом стану Алојзије Степинац. У Руми исту улогу има адвокат Марко Ламешић који ће постати Павелићев непосредни опуномоћеник за „Источну Славонију“, односно Срем. Ламешић ће умрети током рата и биће сахрањен у Загребу са највећим државним почастима. У Илачи најагилнији је био Живан Кувеждић, потоњи министар у Влади НДХ.
И пре рата било је сукоба између Срба и Хрвата, а већ од маја 1941. Хрвати Срема ће у више наврата одлазити на поклоњење Павелићу у Загреб, у Срем ће долазити Кватерник, Будак, Артуковић, а ове посете разних хрватских делегација Главном усташком стану нарочито ће се појачати 1942, пред долазак злогласног Виктора Томића.
Чињеница је да већ 13–14. априла 1941, након што су усташки елементи преузели власт у граду, на зградама и по домовима биле извешане усташке и нацистичке заставе, што значи да су се, како то обично у политици збива, оне „стварне ствари“ и процеси одвијали испод жита, те да је све било увелико припремљено. Такође, уредно су у римокатоличкој цркви одржаване мисе захвалнице за Павелића, Хитлера и за усташко-нацистичку војску на Источном фронту, оне су биле увек добро посећене, а неког отпора ономе што се дешавало, унутар хрватског корпуса, није било.

Депортација сремских цивила у Јасеновац

Шта се дешавало са манастирима српског народа на Фрушкој гори пре и после Другог светског рата?
У склопу акције „преумљења“ Срба, фрушкогорски манастири били су на удару хрватских власти већ од њихових првих дана. Најпре су им наметнути комесари који су тобоже требали да чувају њихову имовину, а убрзо је потом почела девастација и систематско пљачкање које су спроводили управо ти комесари. Најчешће се ту радило о људима који су по разним основама били већ повезани са манастирима, било да су њихови економи, било да су сарађивали са економима па су тако непосредно били упознати са имовином истих. Пошто су попљачкани и девастирани, манастири су постајали стецишта усташко-домобранских снага, а неретко су у њима усташки комесари са својим пријатељима и члановима породица чинили различите недоличне ствари.
Најтежа судбина задесила је манастире Кувеждин, Шишатовац, Бешеново, Раковац… Ђаковачки бискуп Акшамовић, који је у међуратном периоду неколико пута долазио у Митровицу и редовно био у Срему, имао је идеју да се манастири уступе капуцинима и другим римокатоличким редовима, али се од тих идеја, услед појаве партизана на Фрушкој гори, одустало.
И мада су усташки комесари одузимали земљу и крали њене плодове, и мада су посебне екипе лопова послате из Загреба од стране самог Павелића у Аграм односиле иконе, сасуде и друге вредне предмете, најтежи сценарио избегнут је захваљујући др Радославу Грујићу који је успео да спасе мошти Светог Кнеза Лазара и Светог Стефана Штиљановића и да их пренесе у Београд. Те мошти усташе су преврнуле из ћивота, али, на срећу, нису показали довољно интересовања за њих, чак ни толико да их униште.
Све ове акције пратиле су и разарање парохијских цркава по сремским селима, као и прогон свештенства. Неки од њих отерани су за Славонску Пожегу, неки су прешли у Србију, где их је Влада Милана Недића сабирала у Аранђеловцу и одатле слала на службу, а неки су и мученички пострадали као Свети Рафаило Шишатовачки.
Коначно, у опустеле манастире, на просторима где су били присутнији, „усељавали“ су се и партизани. У Кувеждину је, примера ради, постојала партизанска радионица за израду бомби. Исто је било и са конацима манастира Шишатовца, Бешенова… До 1945. манастири су били руинирани, опљачкани и напуштени. Братства и сестринства побијена и протерана.
Комунистима није било стало до обнове манастира ( напротив!), а невоља је у томе што је и месно становништво исувише лако тај процес прихватило, па је неретко и учествовало у развлачењу грађевинског материјала који је преостао након разарања. Чини ми се да би за нас у Срему, али и за нас Србе уопште проналазак одговора на питање због чега није било отпора комунистичком пасивизму у погледу обнове манастира, био важнији од одгонетања комунистичких намера.
Убиства угледних сремских Срба, међу којима је био и Сава Шумановић, саставни су део приче о Србоциду у овим крајевима. Колико се то одразило на српски отпор који је снажно пружен – и против Немаца, и против усташа?
Прве ликвидације угледних Срба, листом чланова различитих националних удружења, попут Сокола, Удружења Четника, Српског културног клуба и других, потом адвоката, учитеља… почеле су већ у априлу, након једног диверзантског напада четника и Брзог одреда краљевске војске. Настављено је у мају, тако да су до момента када је Немачка напала СССР националне снаге биле или похапшене, под присмотром полиције и других служби или отеране у Винковце, Копривницу и Јадовно, а потом по отварању логора у Јасеновац. Ако томе придодамо и чињеницу да је командант Митровице и војног округа пуковник Војислав Марковић сасвим нечасно предао власт усташама и напустио град, јасно је да националисти, одвећ познати предратним хрватским опонентима, нису могли бити носиоци отпора.
За време ових ликвидација и хапшења, комунисте, који су били маргинална политичка група у граду, нико не дира. То сазнајемо из изјава првобораца, скојеваца и партијских функционера који су о томе отворено писали. Многи од њих су прихватили новонастало стање и продужили са својим пословима. Тек по нападу Берлина на СССР они одлазе у Фрушку гору и покрећу сељаке на отпор. Ти сељаци опет нису били комунисти и „најлевље“ до чега су у својим идеолошким кретањима стигли била је Земљорадничка странка, односно Народна сељачка странка Драгољуба Јовановића.
Каснији притисци хрватских власти, довешће нове борце у редове НОП. У том смислу, вредно је истаћи да су много теже прошла села која су била изложена паљењу и другим страдањима. Оно што нису радили по градовима, по варошима, Хрвати и Немци су радили по селима. При томе, свака девастација доводила је до, за њих нежељених последица, јер уместо да се смире, села су се све више бунила, што је сасвим логично, када узмемо у обзир чињеницу да су се тамошњи Срби борили не за било какву идеологију већ за голи опстанак. Коначно, покрајински комитет КПЈ у неколико наврата критиковао је сремске партизане због „неразумевања националног питања и односа“, а интересантан је пример села Лежимира које је само у 1942. години дало више бораца него што је у периоду 1941–1945. дало комуниста партији.
Многи Сремци су убијени у Јасеновцу. Како је до тога дошло?
Уколико смо се сложили око тога да је главна кривица за Јасеновац у демонизованој свести оних који су га направили, онда је важно констатовати да сваки покушај хрватске историографије да објасни спремност Хрвата на издају сопствене државе 1941. пада у воду, тим пре што том државом нису били претерано задовољни ни Срби, па су је ипак бранили, у рату се залагали за њену обнову, истрајавајући на том курсу и након 1945, без обзира да ли су на капи носили петокраку или кокарду. Коначно, Хрвати се нису толико бунили на Аустроугарску, колико на Југославију.
Једна од идеја коју су Хрвати преузели од својих газда, била је и идеја о томе да се ваше право на одређену територију простире и тамо где никада нисте имали свој народ, али је ту територију „ваше“ племство (за службу страној круни) добијало на пешкеш. Ова идеја, која народну историју своди на историју племства (јер народа као политичког субјекта нема) је током 19. века, када је систем феудалних привилегија био изазван „народносним“ питањем, стало у корак са тезом о „политичком народу“. Томе су се истина Хрвати учили од Мађара, али не мења на ствар, барем када се ради о Срему. Третиран као „историјска“ хрватска земља, Срем је морао бити очишћен од Срба, а поред физичке ликвидације, радило се на стварању „политичких“ Хрвата, односно Хрвата православне вероисповести. У том смислу, Јасеновац је био средство којим се циљ желео постићи.

Усташа Виктор Томић

Што се српске кривице тиче, она се може свести на идеју о нужности заједничког живота. Иако смо спремни да тврдимо да се то дешава тек након 1945, заправо већ од 1918. Срби се у Срему суочавају са невољношћу државе да санкционише оне који су се током Великог рата огрешили о Србе и који представљају отворену претњу по заједничку државу. О томе је доста писао митровачки лист „Србија“ који у рубрици „Огледало“ доноси биографије и објашњава шта у новоформираној држави раде они чиновници и официри који су током Великог рата „задужили“ Сремце. Коначно, они који су формирали усташку градску управу, усташки логор, табор, усташку младеж и друге органе покрета, који су водили Србе Срема на кланице, били су у међуратном периоду добро познати по својим ставовима, па чак и праћени од стране полиције. Али никада хапшени и удаљавани од позиција које су им омогућавале да делују.
На крају, Срби Срема нису у Јасеновац стизали као Срби из неких других делова некадашње Крајине. Ту не можете пронаћи примере „наивног“ доласка на зборове са којих вас спроводе на губилиште. Сремци су у Јасеновац одвођени у таласима, током казнених експедиција и на периферији тежих сукоба са партизанским јединицама. Поред Срба, у Јасеновцу су, када се говори о Срему, највише страдали Роми. Интересантно је то да су Срби били мање-више евидентирани приликом сваке рације, тако да се траг до Јасеновца и других логора и губилишта може пратити, што за Роме не важи. Они су дословно трпани у камионе, укључујући читаве породице, жене, децу, старце, и одвођени без икаквог пописа. Што се Јевреја тиче, они су до лета 1942. депортовани у неке од најозлоглашенијих нацистичких логора где су страдавали на већ добро познате начине.
Прошле године, 27. новембра, навршило се осам деценија од како су усташке и нацистичке трупе у лежимирском храму Светог великомученика Георгија убиле стотинак мештана овог села, од чега 22 детета узраста од две до 18 година живота. Шта данас знамо о свему што се у Лежимиру догодило?
Конкретно, знамо да је провала у Лежимир дошла као последица гоњења партизанских трупа из правца Гргуреваца, ка Фрушкој гори и Дунаву, односно ка северној граници Срема, где је Дунав био природна линија раздвајања и, мислило се, најбољи савезник хрватским и немачким трупама. Већ 25–26. новембра почела су разарања и ликвидације и један од драстичнијих је пример малолетног дечака Саве Јеленића кога су усташе затекле непокретног у породичној кући на улазу у село из правца Митровице. Уместо да га поштеде, они су га сместили на кревет и живог спалили. На Светог Јована Златоустог, 26. новембра, похапшени су цивили и смештени у цркву. Увече тог дана у непосредној близини цркве, почело се са вешањима као својеврсном методом застрашивања и испоставиће се, увертиром у оном што следи. Током ноћи 26. на 27. још увек се размишљало шта да се ради са заробљеним цивилима, да би у рану зору 27. пала одлука да се сви они, њих око стотину, побију. Део је убијен у самој цркви, део у порти. Након ликвидација, миниран је звоник који се обрушио на црквени свод и на убијене и тешко рањене, још увек живе људе.
Овај злочин једини је такав у Срему. Било је још мучења и вешања у портама, било је батинања и вређања, али не и оваквих ликвидација. Убијане су читаве породице, мајке и очеви са децом, комшије, пријатељи, сродници… Уопште, Лежимир је једно од најстрадалнијих села у Срему. Било је на првој линији фронта, кроз њега се улазило на Фрушку гору, па су у отпору неретко учествовали сви мештани. Митровица која је имала 13.000 становника изгубила је „само“ 700, док је Лежимир са око 2.000 изгубио нешто преко 580. У тој бројци је и готово 30 чланова породице Возаровић, из које потиче чувени књижничар и градитељ Црвеног крста у Београду Глигорије Возаровић. Како год да сравњавамо, несразмера је очигледна. Такав је случај и са другим селима у Срему која су, као што смо већ споменули, страдала значајно теже од урбаних насеља. Посебно су тешко прошли Павловци, Јамена, али и Гргуревци, Дивош…
Мало знамо о страдању Сремаца уопште. Све наше асоцијације о страдању Срба у НДХ воде (не без разлога) на запад или у Херцеговину, док је Срем остао по страни. При томе, Срем је најцрња тачка данашње Републике Србије, простор који је у четири године остао без 42.000 листом Срба. На овај податак треба додати још један, да је од око 420.000 житеља Срема (источног и западног), колико их је било уочи рата, било 200.000 Срба, што значи да је сваки пети био убијен од усташа и нациста или у борбама.
Уз то, Срем је страдао и током Великог рата, када су Сремци као „непоуздани“ поданици Беча били убијани, интернирани, а њихови домови и цркве спаљивани и разарани. Страдање Срба Срема у два светска рата може се посматрати као два поглавља исте приче, једне мученичке књиге. Коначно и током последњег рата са Хрватима, Срем је поново био на првој линији, Сремци су чинили највећи део трупа у борбама за Вуковар, па се неретко дешавало да у овај град у борбе одлазе људи чији су дедови или родитељи убијени од стране Виктора Томића на Дудику 1942.
Управо приводимо крају послове око објављивања зборника радова са научне конференције посвећене страдању Срба Срема од усташа, коју смо организовали у склопу обележавања 80 година од страдања Лежимираца, па се надамо да ћемо тако, остављајући писмени траг о мучеништву Срема, подстаћи људе да се више интересују за овај део наше Отаџбине.
У току је процес канонизације лежимирских мученика. Ако је мученик сведок који сведочи својом крвљу, шта нам данас сведоче сремски мученици из Лежимира?
Срем је свој мученички пут исписао још у време Светих сирмијских мученика, када је Сирмијум израстао у значајно хришћанско упориште и то се наставља до наших дана. Свети мученици из Лежимира су сведочанство да са тог пута нема скретања и доказ да се ми, малодушни какви јесмо, на сву срећу, ту не питамо превише. Такође, они нам као светионици указују на потребу праћења светла које бацају на наш мрак, наравно ако и сами желимо да се спасемо, јер коначно, својим страдањем Свети лежимирски мученици сведоче о ономе о чему је својевремено писао и Бранко Миљковић: о могућности смрти која побеђује смрт. Због тога данас, ми немамо разлога да будемо тужни јер ми не говоримо о мртвим прецима, већ о живим светитељима. Једини који су мртви јесу они који су 27. новембра учинили злочин у лежимирској цркви.
Свети лежимирски мученици нас позивају да се оканемо страха од сутрашњице, да се ослободимо стега зависности од овог света и да погледамо у вечност, да схватимо да живот, онај истински, почиње тамо где престаје физички свет, са свим његовим ограничењима. То је иста она лекција коју непрестано учимо на Косову и Метохији.
На крају, ма колико то можда некоме звучало исувише страшно, Свети лежимирски мученици потврђују да и ми данас, овакви какви јесмо, имамо могућност спасења својих душа. Ако је цена мученичко страдање, онда нека буде. Јер ту се, најпосле, и не ради о простом физичком нестанку већ о пруженој руци којом нас Отац небески штити од даље душевне пропасти и уздиже нас у вечност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *