СПОЈИО ЈЕ ИСТОК И ЗАПАД, ЕКСПЕРИМЕНТ И АКАДЕМИЗАМ

Изложба дела Васе Поморишца у Галерији Матице српске у Новом Саду

Васа Поморишац: Аутопортрет са палетом, 1932, Галерија Матице српске

Ова велика ретроспектива слика, акварела, цртежа и витража, од којих су неки реконструисани први пут за ову изложбу, омогућује да сагледамо нашег мајстора као једну од најблиставијих ликовних појава у међуратној уметности ако је вреднујемо са становишта традиције

Васа Поморишац: Алегорија ваздухопловства, 2023, реконструкција витража, Галерија Матице српске
Писати о Васи Поморишцу (Модош, данас Јаша Томић, 1893 – Београд, 1961) за аутора овог текста посебно је задовољство јер, уз Косту Миличевића и Милену Павловић Барили, овог ствараоца највише поштује међу уметницима наше ране модерне. То значи да се на Поморишчевом примеру у први план извлачи она стваралачка линија која креће с војвођанском уметношћу Катарине Ивановић, мајсторâ бидермајера, реалиста какви су Паја Јовановић, Урош Предић, Стеван Алексић (у чијем је атељеу Поморишац започео своју велику ликовну авантуру) и траје до најмлађих реалиста. Реч је, дакле, о моћној струји која се издваја из тока интимистичког сликарства, започетој сјајним стваралаштвом Косте Миличевића и која не припада другом, експресивном виду српског сликарства чији су зачетници и најузорнији представници Надежда Петровић, Зора Петровић и Милан Коњовић. Поморишац је стварао тихо и ненаметљиво и изложба која траје до 3. марта у Галерији Матице српске у Новом Саду га изнова позиционира као једног од најважнијих наших старијих уметника. Збиља, зашто би се увек у први план доводили Сава Шумановић, Петар Лубарда, Мило Милуновић и Јован Бијелић, када Поморишац има своје изузетне вредности. Скоро је неоткривен у односу на свој значај, а велика изложба у Галерији Матице српске га успешно поставља на место које му припада. Та велика ретроспектива слика, акварела, цртежа и витража, од којих су неки реконструисани први пут за ову изложбу, омогућује нам да сагледамо нашег мајстора као једну од најблиставијих ликовних појава у међуратној уметности ако је вреднујемо са становишта традиције. Директорка Галерије исправно је увидела да ће оваква ликовна смотра бити достојанствена и да обележи јубилеј 175 година постојања Галерије Матице српске, што је потврђено интересовањем публике која је много пре краја изложбе разграбила студијски двојезични, српско-енглески каталог на 255 страна. На поставци су се нашла дела из фонда Галерије Матице српске, београдског Музеја савремене уметности и из приватних збирки. Поморишчева два сина су живи и овим поводом из њихове колекције Галерија Матице српске откупила је одличну слику немалог формата посвећену Бановић Страхињи (из 1936. године). Сва дела са ове смотре репродуковна су у каталогу а стручњаци тренутно раде на припреми монографије коју треба да објави ова новосадска галерија.

Васа Поморишац: Карташи, 1924, Музеј савремене уметности у Београду

СИНТЕЗА ТРАДИЦИЈЕ И МОДЕРНИЗМА Поморишац је модерни традиционалиста, онај који је знао за искуства ренесансног сликарства и једини од наших који се школовао у духу прерафелита у Лондону. То га је учинило способним да уђе у тада актуелну обнову фигурације у виду покрета „Нова стварност“ и да делује као једини наш мајстор између осталог и у духу метафизичког сликарства. С друге стране, прошао је и пут класичног модернисте који отвара путеве апстракцији и футуризму (његов распети Христос и Св. Јован Крститељ су међу најсмелије модернистички насликаним не само у нашој уметности). Бавио се сликањем скоро свих познатих тема, био је расан сликар, оставио је девет аутопортрета, први је нацртао 1909. у шеснаестој години. Зачуђује његова ликовна виталност, годину-две пре коначног одласка насликао је сјајне пејзаже, какве данашњи уметници углавном не могу и показао да попут великих мајстора ренесансе одлично слика и у позној доби, када већина српских и светских уметника потпуно попушта. Зато га се радо сећају његови студенти са Академије за примењене уметности у Београду, од којих је најпознатији Михаило Ђоковић Тикало, од старог професора се имало шта научити за разлику од садашњих, који су често гори од својих студената. Та знања и ликовна искуства омогућила су Поморишцу, класичном мајстору српске модерне фигурације, да изврши увек актуелну синтезу традиције и модернизма.
У генерацији српских сликара после Паје Јовановића и Уроша Предића по занатској спремности, солидности рада и сигурности ликовног израза издваја се само он, мада су и други сликари као Иван Радовић умели да слично сликају, али су напуштали полазишта, како је то Ђорђе Кадијевић дефинисао „прецизне фигурације“. Сви други реалисти из његове генерације нису дорасли том сликару, цртачу, акварелисти и витражисти, који је умео да у своју естетику ненаметљиво уведе елементе примењене уметности и декоративности. Његов стил је и поред примеса експресионизма и футуризма кристално јасан, винуо се у сфере које су недоступне већини сликара, досегао је умеће које је почело да пада у заборав још пре његових савременика. Естетски је боравио тамо где су највећи уметници предмодернизма тражили славу, пронашао се на тлу најтежих сликарских изазова неокласициста, Енгра, прерафаелита и сецесиониста, после којих замире целовит и чист уметнички језик.
Васа Поморишац, аристократа у доба примитиваца, отмен и по наследницима, како показују портрети његовог прелепог сина и кћери, био је рођени сликар. То је убрзо открио његов сјајни учитељ Стеван Алексић, мада по страни од велеградских дешавања, велики војвођански сликар тог периода, једини који је ту могао да му дâ одговарајуће подуке. Мали аутопортрети које је насликао после боравка у његовом атељеу одају га већ као довршеног мајстора. Минхенска академија, московски музеји, Загребачка академија, Уметничко-занатска школа у Београду, чувене лондонске St. Martin School of Arts и Central School of Arts и четворогодишњи боравак у Паризу, само су избрусили природни дар овог мајстора. Још као млад уметник он се витражом „Свети Ђорђе“ из 1923. године водио у евиденцијама лондонских школа као један од неколико најбољих стваралаца међу полазницима. То су потврдиле касније и повољне критике његових изложби у Паризу и Холандији, као и наименовање за професора Академије примењених уметности у поратном Београду.
Васа Поморишац је остварио синтезу модерних стилова и традиционалног, неокласичног, високоакадемског начина рада. Дао је на најбољи могући начин поуку који је смисао traditio израза у уметничком и идејном смислу. Пренос баштине, српске средњовековне, ренесансне и прерафаелитске догме у утопијске визије модернизма био је могућ само захваљујући његовом огромном таленту. Посебан је у том смислу допринос групи „Зограф“ током првог дужег боравка у Београду (1925–1935), у којој је уз сликаре Живорада Настасијевића, друга са студија у Минхену, и Здравка Секулића, давао главни смер. „Зограф“ је особена појава и на европском хоризонту, велики српски прилог богатству ликовних идеја. Довољно је навести програмске реченице философа Владимира Вујића из текста „О савременој уметности“ (Летопис Матице српске, 1926): „Наш живот евроазиски у основи, стоји још увек на раскрсници којом се две велике струје и две велике чежње разилазе. Све оно што је свеже, примитивно, наивно, духовно и дубоко наше расно, све то што је за праву културу запада бесповратно изгубљено, стоји још у нагомиланим енергијама на расположењу. Чини ми се да то ваља искористити. И изгледа ми да је лако изабрати између копија западних тежњи и захватања на сопственом извору… Тако би једина и права и истинита реч за наше уметнике била: буди свој.“ Упознавши и заволевши непролазни бруј фресака из српских манастира још на путовањима са професором Љубом Ивановићем, дивећи се нешто касније у Бриселу Хансу Мемлингу, насликавши „Успење Богородице“ за олтар католичке цркве, као и бројне иконе, потпуно авангардне апстракције уз реалистичке мртве природе и портрете, сликар је у свему проналазио меру. Спојио је Исток и Запад, прошлост и будућност, експеримент и академизам. Његова посвећеност изворном била је толика да је у Лондон отишао не би ли се припремио за пут у Индију и проучавање индијске културе.

Васа Поморишац: Портрет др М. Васић, 1928, Музеј савремене уметности Београд

ПРОМАШАЈИ ЊЕГОВИХ КРИТИЧАРА Као и сваки изузетан стваралац, и овај мајстор био је оспораван. Сви који су га нападали, али и они који су га ценили често нису видели размере његове појаве, промашиле су у оцени покуде, као и похвале, посебно негације највећих познавалаца Миодрага Б. Протића, Лазара Трифуновића и Павла Васића. Сликар који је са таквом унутрашњом духовном снагом и самосвешћу сликао аутопортрете сигурно је знао колико вреди и вероватно га повремено неразумевање средине није дотицало. По ко зна који пут се показало да критичари верни неким својим догмама не разумеју уметност и да су мање отворени према њој од уметника. Није уопште уочен Поморишчев спектакуларни естетски обрт па његово сликарство и значај нису ни схваћени. Он није био обичан традиционалиста и конзервативац већ сликар који је успео да свој наизглед назадни ликовни свет преокрене у најнапреднији. Како је то више пута било у 20. веку, после превласти авангарде уследило би затишје премоћи фигурације. Такав је немачки покрет „Neue Sachlichkeit“ („Нова стварност“), између експресионизма и наци-кунста или магични реализам, зачет у крилу надреализма. Васа Поморишац није само ретки српски представник тих тајанствених стилова, духовних чворишта, чаробних ликовних појава, које су неговали малобројни и изабрани, припадник елитног европског братства, већ и међу најбољим у том племену. Показао је да реализам није баналан нити старомодан и да само од снаге личности (а он је био поносни фанатик увек спреман да иде до краја, свестан својих вредности) зависи шта ће се сматрати не модерним или традиционалним већ вечним.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *