Severnoamerička politika ili latinoamerička serija?

Predsedavajući Predstavničkom domu američkog Kongresa obznanio je dvonedeljnu pauzu zasedanja zakonodavnog tela, nakon što je Senat usvojio paket pomoći Izraelu, Tajvanu i Ukrajini. Moć predsedavajućeg u odlučivanju o dnevnom redu tako je dovela američku politiku podrške Ukrajini u ćorsokak – u vreme kada ukrajinske snage na frontu slabo stoje nakon višemesečnih borbi i povlačenja iz Avdejevke

Zakonske mogućnosti Bajdenove administracije da prosledi vojnu pomoć, iako postoje, krajnje su ograničene i mogu biti politički štetne. Većina u Predstavničkom domu je nesigurna oko usvajanja pomoći – tvrdo krilo republikanaca privrženo Donaldu Trampu gotovo je jednoglasno za obustavljanje pomoći i uslovljava je izglasavanjem zakonskih rešenja oko kontrole južne američke granice. Deo demokratskih predstavnika nezadovoljan je davanjem bezuslovne pomoći Izraelu – iako ova pomoć nije ključna za izraelsko vođenje rata u Gazi, može postati nasušno važna ukoliko se rat proširi na „severni front“ prema Libanu.
Bela kuća je iskazala oštro nezadovoljstvo ovim razvojem događaja. „Svaki dan tokom kojeg predsedavajući Džonson dovodi do srozavanja nacionalne bezbednosti, Amerika gubi. I svaki dan koji zadržava glasanje, pozicija republikanaca u Kongresu pred američkim narodom postaje sve slabija“, naznačio je portparol Bele kuće Endru Bejts. „Odlazak na rani odmor samo pogoršava oba problema.“
Obe strane nezgrapno manevrišu nastojeći da zauzmu što bolje pozicije u izbornoj godini. Borba pred javnošću odvija se u isto vreme sa sudskim procesima protiv nekadašnjeg predsednika Donalda Trampa. Rascepi su toliko duboki da i najsitnija američka politička dešavanja imaju buran geopolitički odjek.

TRAMP PROTIV NATO-a Na mitingu u Konveju, u Južnoj Karolini, održanom 10. februara, izgledni republikanski kandidat na predsedničkim izborima Donald Tramp izneo je, u vrlo oštrom stilu, kritiku uzajamnih obaveza SAD i evropskih država, članica NATO-a. „Govorio sam: ‚Gle, ukoliko neće da plate, nećemo ih zaštititi, jasno?‘ I Bajden je na to rekao ‚Oh, to je tako strašno, Strašno je što je tako nešto rekao‘“, izjavio je bivši predsednik pred dobro raspoloženim mitingašima. Prema njegovim rečima, neimenovani šef jedne od evropskih država je upitao da li ukoliko njegova država ne odvoji dva procenta svog bruto domaćeg proizvoda za odbranu, to znači da SAD neće stati u njenu odbranu. „To je upravo ono što znači. Neću vas zaštititi“, odgovorio je navodno Tramp. U pitanju je jedna od davnašnjih tema njegovih kampanja koja je izazvala daleko veću pažnju u kontekstu bezbednosne situacije u Evropi koju zapadni komentatori i pojedini zvaničnici ocenjuju kao uznemirujuću, a najtvrđi zagovornici NATO-a kao predratnu. Danski ministar odbrane Troels Lund Poulsen i nemački general Karsten Brojer naveli su da bi rat evropskih članica NATO-a i Rusije mogao da otpočne u narednih nekoliko godina.
Unutar političkog establišmenta zapadnih država postavilo se pitanje može li Tramp, posle hipotetičke izborne pobede da istupi iz NATO-a? Predsednik Džozef Bajden ocenio je ovu izjavu kao „sramnu“, „opasnu“ i „neameričku“. Mnogi evropski zvaničnici i još više komentatora ukazali su da bi evropske države trebalo da počnu da se pripremaju za svaku eventualnost uključujući i potpuno povlačenje SAD iz evropskog bezbednosnog poretka.
Bilo kako bilo, do polovine 2023. većina država članica NATO-a nije stigla do repera vojne potrošnje od dva odsto BDP-a, iako je vojna potrošnja skočila od početka rata u Ukrajini 2022. dok je u nekim zemljama ovaj rast otpočeo i ranije. Ovaj cilj potrošnje uveden je na samitu u Velsu 2014. i ne predstavlja čvrsto propisanu ugovornu obavezu članica Alijanse. No, iako ne striktna, preuzeta je obaveza da se ovaj nivo potrošnje dosegne do 2024. godine.
Prema podacima zaključno sa polovinom prošle godine 11 od 31 članica Saveza doseglo je ovaj nivo vojne potrošnje. Međutim, reč je o vrlo nepreciznoj obračunskoj meri – u pojedinim zemljama ona obuhvata, na primer, primanja veterana i druge slične izdatke dok druge države ove troškove drugačije obračunavaju. Osim toga, bruto domaći proizvod različitih zemalja članica saveza je izuzetno raznolik – tu su neke od najvećih ekonomija sveta čiji se BDP meri hiljadama milijardi dolara, ali i male države i ekonomije poput Severne Makedonije i Crne Gore čije vojne efektive mogu biti samo simbolične. Ipak, većina i većih i manjih članica ne dobacuje do određene mere.
Međutim, kritike vojne potrošnje unutar NATO-a prevashodno se odnose na neke najveće evropske ekonomije – Nemačku, Italiju i Španiju – koje su poslednjih decenija znatno smanjile svoje vojne snage i koje su, uprkos povremeno ratobornoj retorici poslednjih godina, i dalje daleko ispod usaglašenog repera vojne potrošnje.
Postoje li uopšte pravne mogućnosti da američki predsednik uskrati zaštitu državama koje su, kako je u svom istupanju rekao, „delinkventi“, te se ne pridržavaju usaglašenog nivoa potrošnje? Prošle godine je Kongres usvojio zakonski predlog kojim onemogućuje bilo kom budućem predsedniku da istupi iz NATO-a bez odobrenja Senata ili akta Kongresa. Ova mera, koju su posebno posvećeno zagovarali demokrata Tim Kejn i republikanac Marko Rubio, usvojena je kao deo Zakona o nacionalnoj odbrani kojim je određena vojna potrošnja za 2024. godinu.
No samo članstvo u NATO-u ne obavezuje državu članicu da postupa na strogo određeni način ukoliko je druga članica saveza napadnuta. Član peti – na koji su se, ironično, do sada jedino pozvale SAD posle napada u Njujorku i Vašingtonu 2001 – navodi da će se napad na jednu državu članicu smatrati napadom na sve članice; ukoliko do takvog napada dođe, sve države članice će, po slovu ugovora, priteći u pomoć strani ili stranama koje su napadnute „tako što će preduzeti, samostalno ili u saglasju sa drugim stranama, takve akcije koje se smatraju nužnim, uključujući upotrebu oružanih snaga, kako bi obnovile i osigurale bezbednost na severnoatlantskom području“.
Ukoliko bi američki predsednik, kao vrhovni zapovednik oružanih snaga, odbio da uputi američku vojsku, bilo bi potrebno da Kongres objavi rat, što je malo verovatan ishod. Na kraju može se naslutiti da bi se predsednik pozvao na treći član koji predviđa da će članice Saveza „razvijati svoje pojedinačne i zajedničke kapacitete za odbranu od oružanog napada“. Dobacivanja ko je u pravu ne bi u takvoj situaciji imala mnogo efekta. Stvar bi se svela na postojanje ili nepostojanje političke volje kod ličnosti koja predsedava u Vašingtonu. Donald Tramp istupa kao NATO-skeptik dok se Džozef Bajden potvrđuje kao NATO-entuzijasta.

BAJDENOVA ZABORAVNOST Nešto ranije protivnici spoljnopolitičkog statusa kvo dobili su novi zamah protiv ključnog nosioca ove politike, predsednika Bajdena, kada je objavljen izveštaj specijalnog istražitelja Roberta Hura, kojeg je početkom prošle godine imenovao ministar pravde Merik Garland.
Huru je povereno da ispita utemeljenost navoda da Bajden nije na valjani način baratao poverljivim materijalima, te da li postoje osnove da se pokrene krivični postupak protiv predsednika. Hurova istraga saslušala je 147 svedoka u 173 saslušanja. Istražitelji su prošlog oktobra obavili tokom dva dana petočasovni razgovor sa predsednikom. Na završnoj, 345. stranici svog izveštaja Hur je zabeležio: „Iz gorenavednih razloga zaključujemo da nije opravdano podizanje optužnice.“ Ovaj zaključak istrage naizgled je vrlo povoljan po Bajdena. No samo naizgled. Pravni spokoj može da prati mnogo veća politička šteta. U izveštaju se beleži da je Bajden, uprkos sugestijama članova svog potpredsedničkog tima insistirao da zadrži u svom posedu izvesne materijale, te je 2016, u vreme kada je isticao drugi mandat Baraka Obame, nastojao da pronađe način da ih zadrži. U pitanju su uglavnom njegove r23azličite beleške pomešane sa materijalom različitog nivoa poverljivosti. Bajden je, navodi se u izveštaju, svoju beležnicu tretirao drugačije od drugih dokumenata proisteklih iz njegovog rada, smatrajući je, uprkos objašnjenjima članova administracije, za svoje vlasništvo.
Beleške poverljive prirode članovi Bajdenovog pravnog tima pronalazili su u kancelariji Bajdenovog vašingtonskog tink-tenka i njegovoj privatnoj rezidenciji u Vilmingtonu u Delaveru. Hur je zabeležio da je Bajden naglas čitao odeljke iz beležnice koji su sadržali poverljive informacije svom „piscu iz senke“ Marku Zvoniceru. Pisac je, po pokretanju istrage, izbrisao ove snimke, ali je zadržao transkripte. U izveštaju se navodi i da su Bajdenovi potezi „predstavljali ozbiljan rizik po nacionalnu bezbednost, uzimajući u obzir ranjivost osetljivih informacija koje su mogle biti izgubljene ili obelodanjene američkim neprijateljima“.
U apendiksu izveštaja na 22 strane stoji pažljivo naznačeno o čemu su bili ovi materijali – između ostalog o vezama SAD sa Kinom, okupljanju Generalne skupštine UN kao i transkript razgovora Džozefa Bajdena sa ukrajinskim političarem Arsenijem Jacenjukom.
Međutim, od pravnih malenkosti oko baratanja sa (pot)predsedničkom dokumentacijom politički je relevantnije što je, u gotovo analognom slučaju, podignuta optužnica protiv bivšeg predsednika Donalda Trampa (suđenje bi trebalo da otpočne u maju). Tramp je na društvenoj mreži Trut na kojoj se oglašava ukazao da nalaz izveštaja pokazuje postojanje dvojnih standarda pravosudnog sistema, te da su krivični procesi koji se protiv njega vode politički selektivni pravosudni progon.
Međutim, odlučujuću političku štetu može doneti jedan od razloga za odustajanje od krivičnog gonjenja Bajdena. Naime, u izveštaju se dovodi u pitanje sposobnost predsednika da učestvuje na sopstvenom suđenju: „Bajden bi pred porotom mogao da deluje, kao što je delovao tokom razgovora sa nama, kao simpatični, dobroćudni starac sa slabim pamćenjem“. Na ovaj deo rečenice sa šeste stranice izveštaja usledile su žestoke medijske reakcije. „Ukoliko ste previše senilni da vam bude suđeno, onda ste previše senilni da biste bili predsednik“, izjavio je Aleks Fajfer, portparol političke grupe „Učinimo Ameriku ponovo velikom“. „Volstrit džornal“ postavio je pitanje da li demokrate mogu da nastave da ignorišu sve veći rizik koji nosi predsednikova kognitivna slabost.
Bajden je posle ovog izveštaja govorio na konferenciji za novinare na kojoj je kazao da je „njegovo pamćenje u redu“. No iste nedelje kada se pojavio izveštaj zabeleženo je još nekoliko tipičnih gafova, uključujući zbunjenost sa kojim francuskim, odnosno nemačkim liderom je razgovarao – u govoru u Las Vegasu istakao je da je razgovarao sa počivšim predsednikom Fransoom Miteranom (umro 1996) umesto sa Emanuelom Makronom, a na okupljanju priložnika predsedničke kampanje u Njujorku opisao je susret sa kancelarom Helmutom Kolom, koji je tu dužnost obavljao između 1982. i 1998. godine.
Prema istraživanjima javnog mnjenja birači su skeptični oko sposobnosti predsednika Bajdena da obavlja dužnosti i tokom drugog mandata. „Visokonsin pol“ beleži da je 61 odsto glasača u Viskonsinu, jednoj od ključnih prevratnih država, uvereno da je Bajden previše star da bi mogao da služi kao predsednik, dok svega 29 odsto smatra da je Tramp u previše poznoj životnoj dobi.

NJUJORK PROTIV TRAMPA Na Trampovu štetu okončana je prva runda mnogobrojnih sudskih borbi u koje je uključen (o ovim procesima pisali smo ranije, videti broj 778). Sudija Artur Engoron je u oštro formulisanoj presudi osudio Trampa na kaznu od 354,9 miliona dolara i trogodišnju zabranu upravljanja bilo kojom kompanijom u Njujorku. Trampovi zastupnici naveli su da će se žaliti na ovu presudu. „Njegovo potpuno odsustvo skrušenosti i kajanja graniči se sa patološkim“, napisao je sudija o Trampu.
U pitanju je optužnica koju je podigla njujorški javni tužilac Letiša Džejms u kojoj je Tramp, zajedno sa svojim porodičnim poslovnim saradnicima, optužen da je davao lažne navode o vrednosti svoje imovine aplicirajući za bankarske kredite. Kritičari ovog procesa ukazali su da nije reč o retkoj praksi, posebno u sektoru njujorških nekretnina, gde su razlike u procenama vrednosti ogromne. Branioci bivšeg predsednika ukazuju da je ovo čudan slučaj prevare s obzirom na to da nijedna strana nije pretrpela štetu. Tramp je ovaj proces označio kao „lov na veštice“ i „mešanje u izbore“ a odluku kao „totalnu i potpunu laž“. Trampa čeka još nekoliko procesa koji mogu da iscrpe vremenske i finansijske resurse njegove predsedničke kampanje.

VANREDNI IZBORI – UZBUNA ZA REPUBLIKANCE? Da republikanci ne mogu bezbrižno da čekaju predstojeće izbore sugerišu vanredni izbori za mesto u Kongresu u trećem njujorškom izbornom okrugu koje je ostalo upražnjeno nakon što je republikanski kongresmen Džordž Santos isteran iz Kongresa. Demokratski kandidat Tom Suoci odneo je pobedu nad republikankom Mejzi Pilip. Tanka republikanska većina u Predstavničkom domu postala je posle ovih izbora još tanja. Koliko to može biti značajno svedoči da je pokretanje procedure opoziva ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Majorkasa izglasala većina od samo jednog glasa.
Ovi izbori, iako relativno marginalni, mogu biti, i tehnički i tematski, naznaka stvari koje dolaze. Teme isticane u ovoj kampanji su imigracija, inflacija, Izrael i ograničenja u vezi sa abortusom. One će, pored ekonomije, imati središnje mesto u svim ovogodišnjim kampanjama. Tehnički, sneg koji je napadao otežao je saobraćaj i izlazak na glasanje republikanskim glasačima koji obično glasaju na izborni dan a od 2020. postali su nepoverljivi prema glasanju poštom. U nekim prilikama pošto-poto je raščišćavan sneg kako bi se dala prilika biračima da dođu i glasaju. Problemi ranijeg glasanja i „žetve glasanja“ za republikance ostaju kontroverzni od predsedničkih izbora 2020. godine. Situacija na izborima u Njujorku ukazala je da preterana opreznost može da naškodi.
Deluje kao neuverljivi skeč da od rada ralica u njujorškim ulicama može da zavisi tok bliskoistočnog sukoba ili rata na istoku Evrope. Međutim, razlike u američkom Kongresu deluju za sada toliko nepremostive da i najmanji potres na američkoj političkoj sceni može da ima ogromne, nepredvidljive posledice. Smena predsedavajućeg Predstavničkom domu Kevina Makartija otpočela je kao rascep unutar Republikanske stranke – demokratski kongresmeni su se brzo svrstali uz republikanske disidente kako bi zabeležilo političku pobedu. Međutim, u telefonskom razgovoru sa ukrajinskim predsednikom Vladimirom Zelenskim američki lider je saopštio da sa pouzdanjem očekuje razrešenje zastoja u Kongresu i usvajanje ukrajinskog paketa pomoći. Bajden ne raspolaže širokim manevarskim prostorom. Preostala su izvesna sredstva pod stavkom „predsednička prava vučenja“ (Presidential Drawdown Authority, PDA) u vrednosti od četiri milijarde dolara, međutim, ukoliko predsednik pribegne korišćenju ovih sredstava, a da nisu odobrena zamenska za američke vojne zalihe, predsednik je narušio nacionalnu bezbednost. Bez obzira da li je ta tvrdnja materijalno utemeljena, ona bi nanela dodatnu političku štetu Bajdenovoj administraciji. Kao mogućnosti razrešenja situacije spominje se direktna kupovina američkog naoružanja i municije sredstvima EU. Nedavno je u medijima odzvanjala uzbuna o navodnom ruskom planu da smeste nuklearno oružje u Zemljinu orbitu kako bi stekli mogućnost da sabotiraju satelitsku komunikaciju. Očito da je potrebno povisiti spoljnu temperaturu da bi se otkravili međupartijski unutrašnji odnosi. Sudeći po sadašnjoj situaciji medijski talas o imanentnoj ruskoj opasnosti postajaće sve žešći.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *