ПРИЧАЊЕ СКРИВЕНЕ ПРИЧЕ

Бојан Савић Остојић: „Време воде“, Контраст издаваштво, 2023

Повратак завичају и повратак у детињство у новом роману Бојана Савића Остојића појављује се и као главна тема и као приповедни оквир, али и средство да би се испричала скривена прича. Постављајући свог приповедача као младог човека који у главном граду, бавећи се одабраном професијом, живи свој одрасли живот, Савић Остојић настоји да представи човека који привидно сређен и стабилан живот почиње да дестабилизује сумњом у прошлост.
Одлука јунака да се искраде из свог живота и без знања породице – девојке, брата, родитеља – оде у Ваљево, град у којем је живео својих првих седам година, израз је потребе за утемељењем. У тој авантури покреће га преиспитивање сећања и утврђивање тачности догађаја и односа из далеке прошлости, ослобођених накнадне прераде и тумачења кроз визуру родитеља. Користећи технику романа путовања, ово приповедање почиње да се развија управо на разградњи тог жанра. Јунак одлази на пут, тамо стиче нека нова сазнања и мења се, али авантура, неизвесност и узбуђење, као саставни чиниоци романа путовања, премда не изостају, у потпуности су поунутрашњени, смештени у дубоку интиму главног јунака.
Постепено понирање у јунаково рано детињство и породичне односе који су се у то време успостављали, омогућено је добро осмишљеном приповедачком стратегијом „корак по корак“. На овај начин аутор успева да одржи сталну напетост којом се интроспекција ритмично помера од одраслог приповедача у садашњем тренутку ка његовом „ја“ из детињства. Између ова два приповедачка колосека умеће се и трећи, у којем се те две визуре спајају кроз јунаково сећање на фрагменте приче из детињства о прабаби Роси.
Активирајући сећања на прећутану причу о тешкој и мистериозној судбини своје прабабе, приповедач усмерава своје ходочашће по стазама детињства ка родном селу надомак Ваљева и Мионице, где је провео први део живота. Немогућност сазнавања приче о прабаби Роси преноси се из прошлости у садашњост када јунак, пристижући у село, схвата да долази на сахрану своје бабе Неге, која је била једини могући приповедач Росине судбине.
Дајући на овај начин својој нарацији детективски тон, Бојан Савић Остојић не само да минималистички вешто води причу већ уводи и важну и донекле табуизирану тему – о положају жене у српском селу. Прабаба Роса се својом животном причом указује као трагичка хероина. Трагичност њене судбине не произлази, међутим, само из тока њеног живота и потресности и бизарности њене смрти већ највише из тишине која се надвила над успоменом на њу. Ћутање о прабаби Роси је потврда прећутне кривице њених најближих према њој за живота, а уједно и чињење новог греха према њој, након смрти.
Вишеструка симболика воде у овом роману се лајтмотивски концентрише око планинског језера до кога се не може стићи. Језеро које јунак на свом путу у завичај поново угледа у неодређеној и недоступној даљини, као што га је гледао у детињству, постаје за њега нека врста химере, а када у коначници свог путовања и трагања по породичним тајнама крене ка њему, као месту које је Роса одабрала за своје трагично упокојење, и када до њега не стигне, језеро стиче симболичку вредност оностраног живота.
У овогодишњој продукцији „Време воде“ издвојило се од осталих романа причом која не задире у актуелне друштвене теме већ се истиче изолованим погледом на традиционалне односе у сеоским срединама где подразумеване и прећутне норме понашања рађају трагедије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *