НИНОВА НАГРАДА НЕЋЕ НЕСТАТИ

Ако нова редакција буде желела да награди поврати ауторитет и углед који је некада имала, мораће да се врати на златно правило идеолошке равнотеже унутар жирија. Једино она може омогућити, у овом времену исувише премреженом политичким рачуницама, какву-такву приврженост књижевној вредности

Започета својеврсним скандалом, НИН-ова награда за роман године свеједно је стекла углед којем не може да парира ниједна друга. Ипак, неких момената се треба подсетити. Јер, из другачије перспективе, седам деценија ове награде је истовремено јубилеј књижевнотеоријске вратоломије којом је Андрићева Проклета авлија проглашена за новелу, да би награду за роман добили Корени Добрице Ћосића. Следеће, 2025. године, биће мање обиман, али не мање неславан јубилеј откако је Драгослав Михаиловић 1975. остао ускраћен за ово признање јер је Петријин венац проглашен „приповедним венцем“ а не романом, што само показује да је у једнопартијском систему теорија жанра могла да игра улогу вредносног критеријума, а коју су данас преузели прилично неодређен појам модерности и ништа мање адекватан појам ангажмана.
Зато страх једног дела јавности да ће с променом редакције и концепције недељника нестати и признање не одговара самој традицији награде. Овај недељник је и током комунистичког периода мењао редакције и концепције, премда не овако драматично, па би један диференциран поглед на његову историју могао да постави питање: Колико НИН-ова смо уопште имали досад? Зато поменути страх треба разумети као признање да једна фаза, изразито идеолошки маркирана, полако одлази са сцене. То се најбоље види из процедура функционисања награде, на релацијама власник–редакција–жири–лауреат.
За избор жирија одговоран је уредник за културу, кога пак предлаже или поставља главни уредник, а потврђује директор. Производ овог процеса је идеологизација награде, након приватизације 2009. године толико драстична да се оправдано може поставити питање да ли је куповином гласила западни медијски тајкун желео да купи и културни значај овог признања? Наравно да јесте. Да ли је тај значај употребљен да би се под припадајућим му сјајем прокријумчарила, како је Владан Десница писао, примењена књижевност? Биће да је тако. Годинама додељивана идеолошки и културолошки „освешћеним“ писцима, који су активно учествовали у културном рату у Србији, НИН-ова награда за роман године постала је оруђе за промовисање одређеног погледа не толико на свет колико на локалне прилике, али и вид материјалне похвале за некњижевни став. Другим речима, политички смисао награде постепено је истискивао њену књижевну компоненту. Руку на срце, и то је било део њене историје, али узгредни, а не системски.
Мимо једног дела књижевне критике, који на ову игру друштвеним симболима није пристајао, главни одговор дала је књижевна публика. Награђени романи полако су престајали да изазивају већи читалачки одјек, што се неретко виђало и по ценама тих књига коју годину после. Ипак, под егидом заштите уметничких, а често само културтрегерских вредности, ова пракса је продужавана из године у годину, да би тек ове године, након жустрих полемика полако утихнула. Тај идеолошки антиклимакс можда би се најбоље сагледао ако се упореди овогодишњи овенчани роман, Послије забаве Стева Грабовца, с делима Дејана Атанацковића (награђен 2017), Саше Илића (награђен 2019) или Светислава Басаре (2020). Зато није неоправдано надати се да с променом концепције часописа оваква пракса престане.
Ако нова редакција буде желела да награди поврати ауторитет и углед који је некада имала, мораће да се врати на златно правило идеолошке равнотеже унутар жирија. Једино она може омогућити, у овом времену исувише премреженом политичким рачуницама, какву-такву приврженост књижевној вредности. Тиме ће се најјасније послати порука да је књижевност ипак изнад идеолошких сукоба, да она није само још један вид идеологије (шта год о томе писали Маркс, Фуко или понеко од домаћих левих либерала) већ главно подручје модерног духа. Истовремено, то би било врло значајно за саму српску књижевност јер би се самоукинула још једна у низу адреса с којих јој је прописивано, кроз коруптивни систем награђивања, чиме сме, а чиме не сме да се бави.
Јер те битке вођене су још почетком педесетих година 20. века, и једном су добијене. Нико није очекивао да ће у 21. веку место комесара Агитпропа заузети посвећеници позападњачења по сваку цену, са прилично ограниченим обимом онога шта је књижевност мора да буде. Као што су соцреалисти веровали да је она добра само ако је њен идејни слој саображен комунистичкој идеологији (јер је једино она непогрешива), тако су и нови комесари веровали да она мора бити ангажована, посвећена суочавању Срба с ружном прошлошћу и борби против патријархата, јер су управо то вредности о којима нема спора.
Крај постмодернизма одавно је проглашен, у српској књижевности најкасније од романа Писац издалека Владана Матијевића, а однедавно је и неолиберални крај историје постао историја. Упркос јаком притиску „воук“ идеологије, као терминалне метастазе шездесетосмаштва, нека врста слободе је ипак на видику и треба јој похитати у сусрет. Уз опрез, оправдан, да увек може и горе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *