NIJE GOTOVO

Reč „kapitulacija“ – sa svojim zlokobnim značenjem nacionalne predaje i poraza – proteklih dana učestalo se pojavljivala u svesti i društvenom životu Srba. Zasluge za tu nevolju pripadaju događajima na Kosovu i Metohiji, jugozapadnoj teritoriji naše države za koju pojedini istaknuti njeni stanovnici albanske nacionalnosti, uz asistenciju i podršku najmoćnijeg dela zapadnog sveta, tvrde da nije više deo Srbije već da je samostalna i nezavisna država. Takođe, da tako osamostaljena i svoja, ova državolika tvorevina može, i sme, da otvoreno namiguje trećoj državi – Albaniji, voljna da kad-tad stupi u brak s njom.
Suočavanje s bahatošću secesionističkog režima u Prištini, na širem političkom i psihološkom planu za srpsko društvo danas biva izuzetno teško, budući da je uvezano s pretećim primicanjem osećanja nacionalnog poniženja čitave zajednice. Poniženja kao udesa doživljenog usred zaoštravanja i drugih dramatičnih kriza – političke, identitetske, ekonomske, kulturne. Uz hipotetičnu kapitulaciju, u ovdašnjem javnom i polujavnom diskursu, promišljaju se sada odgovarajuća pojmovne „kopče“: istorijski poraz, kolaboracija, nacionalna izdaja, krivična odgovornost. Sve to učvršćuje uverenje da je zemlja na istorijskom raskršću i da je ne samo u prilici već i da mora da donosi sudbinske odluke. Da se osmeli na korake odlučujuće za budućnost, možda i na strateška rešenja udaljena od papagajskog ponavljanja „budućnost vidimo samo u EU“.
Otuda biva logično, a pravno i diplomatski celishodno, rešenje da se, makar „s velikim zakašnjenjem“, deluje u novom smeru. U prošli ponedeljak Srbija je naime uputila pismeni zahtev kojim je zatražila hitno održavanju sednice Saveta Bezbednosti UN, „zbog otvorenog etničkog čišćenja na Kosovu i Metohiji“. U zahtevu za sazivanje sednice skreće se pažnja na aktuelnu situaciju na teritoriji pokrajine. Prilike su u oštroj suprotnosti sa Poveljom UN i Rezolucijom SB UN 1244, prema kojoj se teritorijalni integritet zemlje ne dovodi u pitanje!
Da li je kapitulacija Srbije na KiM neminovna? Situacija s kojom se, de fakto i de jure, u sadašnjim geopolitičkim i istorijskim okolnostima srpska država i njen narod moraju pomiriti? Odrečan odgovor, koliko god ga u ovom trenutku događaji smeštali u „zaluđivanje“ i bandoglavo poricanje „stvarnosti“, nije bez smisla. Takav odgovor vredan je, čini se, koliko i onaj suprotnog značenja. Ne samo zato što međunarodno pravo još postoji i što bi njegovo ukidanje, pa i u ovom slučaju, značilo početak ere potpunog planetarnog haosa i bezumlja. Ne samo zato što – parafrazirajući velikog pesnika – imamo pravo na logično pitanje: ako smo deo svoje zemlje već predali (kapitulirali), šta još tako uporno traže od naše države i njenih zvaničnika? I ne samo zato što nasilni i moćni deo sveta – Kolektivni zapad, metodama žešćim od „terapijski“ sprovedenog opšteg mentalnog terora i propagandne masovne hipnoze – nameće Srbiji obavezu da veruje da mora da bude poražena. I da je to navodno pravedno rešenje jer Srbija je, ponavljaju, izgubila KiM na bojnom polju.
Postupak ubrzavanja „otvorenog etničkog čišćenja Srba sa Kim“ upravo se događa – preko (o)smišljenih mera i poteza koji će, budu li nesmetano sprovedeni, učiniti da država Srbija u narednih nekoliko meseci potpuno nestane s KiM. „Nakon ukidanja dinara i najverovatnije zabrane rada privremenim opštinskim organima na Kosovu koje imenuje Vlada Srbije, uslediće i potpuna integracija srpskog zdravstva i školstva u kosovski sistem. Osim toga, sve srpske firme sa severa Kosova moraće da se preregistruju u kosovskoj agenciji za privredne registre“ (Nebojša Vujović).
Međutim, prostor i mogućnosti da se usred albanskog i zapadnog nasilja situacija na KiM preokrene – postoji. U okolnostima geopolitičkih promena i resetovanja svetskih prilika, taj prostor, naravno, raste. Upravo je učinjen važan korak ka poželjnom „premeštanju“ rešavanja problema u domen odlučivanja pod okriljem UN. Razumna odluka uprkos već izraženoj rezervi da će do ove sednice stvarno doći („Ne verujem da će je odobriti“, rekao je predsednik Vučić i podsetio da je „od 15 članica SB UN devet priznalo nezavisnost Kosova, a da je za odobravanje sednice potrebna saglasnost devet članica“).
Ambasador NR Kine u Srbiji Li Ming u intervjuu „Politici“ pak upozorava: „Pitanje Kosova i Metohije je tačka rizika za Balkan i Evropu, a političko rešenje ovog pitanja i održavanje stabilnosti na Kosovu i Metohiji su u interesu svih strana i zahtevaju stalne napore svih strana. Kineska strana smatra da bi u okviru Rezolucije 1244 SB UN dve strane trebalo da dođu do obostrano prihvatljivog rešenja (…) da u tom procesu treba u potpunosti poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.“
Razmatrajući moguće poželjne obrte ove za Srbiju izuzetno teške situacije, prof. dr Slobodan Samardžić, iz Pokreta za odbranu KiM, savetuje i pita srpskog predsednika: „Da li će se napraviti jedan važan korak, koji može biti vrlo jednostavan, i stvar se tako može zaustaviti, i možda jednog dana i preokrenuti, a to je da (predsednik –prim. aut.) kaže: Ja neću više da pregovaram, dok Kurti ne povuče sve one odluke i korake koje je preduzeo jednostrano.“ „Zaokružujući sada i finansijski suverenitet tzv. Kosova, Aljbin Kurti dakle vodi igru ispred nosa svima. Verovatno jeste u vezi sa Briselom i Vašingtonom, ali on vodi igru, nameće teme koje će stalno da nas zatiču. Zatiču našu vlast pre svega, koja je zadužena da prati iz dana u dan sve što se događa, dakle ne samo ono što vidi nego i ono što čuje od obaveštajnog sektora koji bi trebalo da bude tamo prisutan.“
Među detaljnije upućenima u hroniku kosmetskih zbivanja, kao i u političkim i stranačkim krugovima u Beogradu, danas se navode različiti predlozi i rešenja koja neretko savetuju proglašenje okupacije KiM. Ističe se da niz sporazuma Beograda i Prištine, i sporazuma Beograda i zapadne međunarodne zajednice koji se tiču Kosova „nažalost jesu realnost, ali ta realnost ne mora da bude trajna“, jer je nad srpskom državom, crkvom i narodom na Kosovu izvršeno nasilje (Aleksandar Raković).
„Srbija mora proglasiti okupaciju dela državne teritorije dok svi relevantni međunarodni činioci ne budu uvažavali Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 1999. godine, kojom se štiti teritorijalna celovitost Srbije i predviđa povratak srpskih snaga bezbednosti na Kosovo“ (Nova DSS).
„Idu ka tome da im nije stalo do stolice u Ujedinjenim nacijama već do fotelje u NATO-u, ali je realnost sasvim drugačija – to je teritorija koja je pod NATO okupacijom. To im treba reći i u Briselu“ (Nebojša Čović).
Najzad, u srpskom društvu, u njegovom ubedljivo većinskom delu, postoji velika saglasnost u stavu: Srbija nikada ne sme da odustane od odbrane Kosova. Pomenuli smo ovde tek deo glasova i argumenata kojima se, kontra povremenom iskazivanju malodušnosti, potkrepljuje, među Srbima snažno prisutno ubeđenje povodom sudbine Kosova i Metohije: „Nije gotovo! Kosovo je bilo, jeste i biće – srpsko“!