Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Kosovo i Metohija
U egzaltaciji obeležavanja „nezavisnosti“, Albanci sa KiM previđaju prepreke koje to osporavaju, mada ni srpska pregovaračka strana na njima nije dosledno i izričito insistirala već je popuštala i uzmicala
Ovu, 16. godišnjicu samoproglašene „nezavisnosti“ u Prištini slave i likuju, kače zastave Albanije po kućama, ogradama, ulicama i sokacime, soliterima i banderama; dižu spomenike Jašariju i za Srbe po zlu čuvenoj američkoj sekretarki Madlen Olbrajt („albanskoj majki“), pa čak i živom Aljbinu Kurtiju… Srbi na KiM, s druge strane, žive u grču koji je sve veći i nepodnošljiviji. Pored svakodnevne lične otimačine, maltretiranja, batinanja, paljevina, pa i ubistava, pritisak i ugrožavanje njihovog opstanka posebno je izražen kroz poteze privremenih organa vlasti u Prištini sa očiglednim ciljem etničkog čišćenja, a sve uz saglasnost i odobravanje svojih mentora sa zapada. Jer na Kurtijevu adresu poslednjih dana stigle su brojne čestitke, iz Amerike, Nemačke, Engleske, Francuske, Albanije…Samo pre godinu dana bilo je nezamislivo da kosovski specijalci patroliraju Severnom Mitrovicom, uz čelične prstenove specijalaca koji drže sve tačke okolo ili, kako kaže jedan izveštač sa KiM, Srbi iz Mitrovice više ni na kafu kod komšije ne mogu a da ne nalete na patrolu s dugim cevima.
Kancelarija za KiM ocenjuje da u sve nestabilnijem svetu današnjice postaje još očiglednije koliko je takozvano Kosovo bilo opasan eksperiment i ocenjuje da jednostranim proglašenjem otcepljenja Kosova i Metohije od Republike Srbije albanski separatisti „nisu dosanjali svoje velikoalbanske snove, s obzirom na to da njihova nelegalna građevina nije odmakla daleko“.
Možda se tako moglo govoriti pre godinu dana ili više, kada je „Kosovo“ imalo mali deo atributa koji ga čine državom. Danas, njegov status čine mnogi elementi karakteristični za nezavisnu, suverenu državu, iako „Kosovo“ još nije u potpunosti steklo taj status. Po mnogima, za to fali samo članstvo u UN i drugim važnim međunarodnim institucijama jer neku zemlju čini potpuno nezavisnom – prijem u društvo drugih država.
Kosovo je od 2008. godine postalo član Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, FIFA i UEFA i priznaje ga oko 100 zemalja, među kojima je većina Zapada. Ipak, u tom društvu n pet članica Evropske unije, kao i nekoliko svetskih sila, poput Rusije, Kine, Brazila i Indije…
KRITERIJUMI Prema Konvenciji iz Montevidea (1933) potrebna su četiri kriterijuma koje neki entitet mora kumulativno da ispuni da bi mogao da bude smatran državom. To su: stalno stanovništvo, definisana teritorija, vlada (u smislu suverene vlasti) i kapacitet da ulazi u odnose s drugim državama. Reklo bi se da „Kosovo“ ima ozbiljnih probleme sa ispunjavanjem sva četiri navedena kriterijuma, mada pokušava da stvori privid da ih ima.
Najpre, deo stanovništva stalno naseljen na teritoriji na kojoj je ovaj entitet proglašen priznaje ga samo kao faktičku vlast, ali ne i kao državu po međunarodnom pravu. Iako su Srbi na KiM redovno učestvovali u izborima koje je Priština raspisivala, oni su to činili polazeći od pravne fikcije da se radi o „privremenim organima kosovske samouprave“, odnosno da učestvuju u izborima za organe vlasti pokrajine Republike Srbije. Mnogi od njih su, isto tako, uzeli i dokumenta koje je izdavala Republika Kosovo, iako se na njima Republika Srbija nigde ne pominje.
Neko će reći da je to bilo svojevrsno pokriće da lakše prihvate faktičku realnost, ali se previđa da je taj kolektivitet sve ovo vreme unazad uživao direktnu podršku Republike Srbije (a indirektnu i svake druge države u svetu koja nije priznala „Republiku Kosovo“) i uživa je i danas. Uostalom, ova veštačka tvorevina je jedna od retkih zajednica koja polaže pravo da bude država a da zapravo i ne zna koliko stanovnika ima. Organi „Republike Kosovo“ dosad nisu bili u stanju da sprovedu popis stanovništva, čak ni prema minimalnim međunarodnim standardima.
Zato Kurti sve čini da Srbima zagorča život, kako bi ih primorao na odlazak, što nije ništa drugo nego etničko čišćenje, ali ne grubo i veoma nasilno (poput „Oluje“) nego nizom administrativnih mera, od kojih je poslednja ukidanje dinara kao sredstva plaćanja, kako bi i na taj način potvrdio samoproklamovanu nezavisnost. To je deo koji zadire u suverenu vlast, ali „Kosovo“ nema svoju nacionalnu valutu, jedan od tradicionalnih simbola državnosti, a nije ni član šire monetarne unije sa zajedničkom valutom. U članu 11 tačka 1 ustava tzv. Kosova navodi se samo: „U ’Republici Kosovo’ će se koristiti jedinstvena valuta.“ Ona, međutim, nije pravno definisana, a koristi se evro kao sredstvo plaćanja iako po Rezoluciji 1244 i pratećim dokumentima, monetarna politika na Kosovu i Metohiji pripada Srbiji. Zato je za upućene napad na dinar u stvari napad na suverenitet Srbije i to ne može biti nikakav sastavni deo nekih pregovora, već crvena linija o kojoj se ne može pregovarati.
Kriterijum „definisane teritorije“ je takođe višestruko sporan. Jedina međunarodno priznata granica „Republike Kosovo“ (ona sa Republikom Albanijom) faktički ne postoji posle 1999. godine. Granice sa bivšim jugoslovenskim republikama (Crnom Gorom i Makedonijom) nisu međunarodno priznate. Granicu sa Republikom Srbijom ova druga smatra tzv. administrativnom linijom. Očigledna je pretenzija Prištine da automatski preuzme suverenitet na celoj teritoriji zaposedanjem policijskim snagama i severnog dela KiM.
Što se tiče suverene vlasti, suverenitet na teritoriji na kojoj polaže suverena prava „Kosovo“ je prinuđeno da deli sa tzv. međunarodnom zajednicom (KFOR, UNMIK, EULEKS), što priznaje i u svojim pravnim aktima. U članu 153 prištinskog ustava normirano je tzv. međunarodno vojno prisustvo koje „uživa mandat i ovlašćenja određena relevantnim međunarodnim instrumentima, uključujući Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija…“ Iz formulacije ovog člana ustava sasvim je očigledno da se „Kosovo“ (samo)odreklo vojne komponente suverenosti, i to ne samo na delovima teritorije na koju polaže suverenitet (međunarodne vojne baze) nego na celini teritorije na koju polaže pravo. Republika Kosovo je, što je slučaj bez presedana u komparativnom ustavnom pravu, tzv. međunarodno vojno prisustvo definisala kao posebnu, eksteritorijalnu, strukturu koja je izvan, i iznad, sopstvenih organa vlasti.
I konačno, četvrti kriterijum suvereniteta po članu 1 Konvencije iz Montevidea – kapacitet da ulazi u odnose sa drugim državama – u slučaju „Kosova“ ozbiljno je doveden u pitanje. Od 193 države članice UN nju priznaje manje od polovine (tačan broj je teško utvrditi jer su neke zemlje, našim zalaganjem, izvršile otpriznavanje), od 15 članica Saveta bezbednosti UN priznaje je 7, a od 5 stalnih članica Saveta bezbednosti UN 3. To nije kritična većina dovoljna da obezbedi članstvo „Kosova“ u UN. Od 28 država članica EU priznaje je 23 – što takođe nije većina dovoljna da obezbedi njeno članstvo u EU. Ovaj kapacitet, međutim, nije samo matematičko već je pre svega suštinsko pitanje: može li tvorevina, nastala na način na koji je nastala – jednostranom odlukom koja je omogućena prethodnom agresijom – pretendovati da je svet prihvati kao legalnu, a da pri tome ne legalizuje i sve načine na koji je ona nastala? Zato je to neka vrsta paradržavne tvorevine, odnosno više neki tip međunarodnog protektorata, nego suverene države.
AKTA I STVARNOST E sad, što to stoji u papirima i pravnim aktima ne znači da je tako i u stvarnosti. Stavljajući pred Srbiju, tokom pregovaranja, sve novije i sve teže uslove za njeno pridruženje, EU je, zajedno s prekoatlantskim saveznikom, pokazala svoje prave namere, potpuno zanemarujući srpske nacionalne interese. Zato bi Srbija morala biti daleko pažljivija i opreznija kada su u pitanju pregovori i sporazumi sa dalekosežnim posledicama.
Nažalost, Srbiji se osvetilo i ponašanje vlastite diplomatije u vreme mandata predsednika Borisa Tadića kada je doneta odluka da se nezavisnost „Kosova“ ne osporava u Ujedinjenim nacijama već da se dijalog između Beograda i Prištine vodi posredstvom EU, čime smo ostali bez podrške niza uticajnih zemalja koje nisu formalno priznale nezavisnost južne srpske pokrajine. Tu je i nesrećno pitanje (umesto tužbe) upućeno međunarodnom sudu pravde (MSP): „Da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih vlasti samouprave ’Kosova’ u skladu sa normama međunarodnog prava?“ Samo su naivni verovali da ovaj sud, s većinom sudija iz zemalja koje su upravo priznale nezavisnost „Kosova“, neće pribeći „kreativnim“ vratolomijama u svom konsultativnom zaključku.
U narednom periodu, od početka briselskog dijaloga i potpisivanja sporazuma u kojima nema ni s od suvereniteta Srbije (setimo se svojevremenih komentara Ivice Dačića da „Ustav Srbije nije Sveto pismo“, ili njegovog kompanjona da se „patriotizam ne sipa u traktore“), Srbi na KiM su ostali bez svoje policije, pravosuđa i mogućnosti da po srpskim zakonima na Kosmetu budu birane institucije lokalne samouprave. Odskora su ostali i bez tablica zbog kojih je izbio oružani sukob, bez dinara kao sredstva plaćanja, ostaju bez srpskih privremenih organa, otimaju im crkve, a dobili su kosovske carinike i policajce na prelazima, specijalce na ulicama mesta na severu KiM, šest baza na Severu… „Kosovo“ je dobilo i telefonski pozivni broj. Zaposeli su Gazivode, kao i o kompletan energetski sistem… Zauzvrat – šipak. Čak ni ZSO, na koju se čeka više od decenije, ako je ikada i bude.
Umesto da se insistira na bar realizaciji već potpisanih sporazuma, prihvaćena je rasprava o nemačko-francuskom planu (Ohridski sporazum) i stavljena primedba, koliko je u našoj javnosti poznato, samo u pogledu jedne odredbe (od 9), čime signaliziramo da nama i nije mnogo stalo do suvereniteta kad su nam ostalih osam odredbi prihvatljive, iako i one bitno ugrožavaju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Čak se predviđa da ovaj sporazum uđe u poglavlje 35 u pregovorima o priključenju Srbije EU, bez jasnih naznaka da bi Srbija u tom slučaju prekinula svoj put ka EU.
Sve pomenuto dodatno dezavuiše one kriterijume koji sprečavaju punu nezavisnost ove nazovidržave, a popustljivost i širokogrudost srpske strane tumačeni su kao slabost i našim neprijateljima sugeriše da nas treba još jače pritiskati.
GRANITNA REZOLUCIJA Na stranu što prema članu 103 Povelje UN, obaveze iz Rezolucije 1244 imaju prevagu nad obavezama iz drugih sporazuma. Stoga, drugi sporazumi i aranžmani ne mogu se smatrati primenljivim ukoliko su u suprotnosti s rezolucijom Saveta bezbednosti i treba da se tumače na način koji je u saglasnosti s njom. Mada naši zapadni partneri verovatno i za to imaju neko svoje „kreativno“ tumačenje. Što ne znači da na ovoj odredbi Povelje UN ne treba javno insistirati.
Inače će proći kao i svojevremene izjave sa Zapada da kosovska vojska ne može biti formirana bez glasova Srba u Prištini i ustavnih promena, uostalom, kao i mnoge pre toga, poput principa „prvo standardi, pa status za ’Kosovo’“, što nedvosmisleno ukazuje da se Zapadu ne može ništa verovati.
Tek s najavom secesija koje štete njihovim interesima, evroatlantisti su se setili načela suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što im na pamet nije padalo prilikom NATO agresije na SRJ, kada je međunarodno pravo na najgrublji način pogaženo a uspostavljanje tzv. kosovskog presedana trebalo da posluži kao mustra za proizvoljni intervencionizam i vladavinu dvostrukih standarda.
Zapadu se, očigledno, žuri da reši problem secesije „Kosova“ iz bojazni da bi naredni period mogao ići u korist Beograda. Nije tu u pitanju neka prevelika ljubav prema Albancima i njihovim velikoalbanskim aspiracijama. Prostor jugoistoka Evrope i danas, kao i u prošlosti, ima izrazito geopolitičko, geoekonomsko i geostrateško značenje koje određuje političku budućnost regiona.
Zato iz Brisela stalno poručuju da se „održiva stabilnost i mir u regionu mogu postići samo kroz normalizaciju odnosa Kosova i Srbije. A put ka tome vodi kroz dijalog uz posredovanje EU“.
Normalizacija odnosa ne znači nužno i definitivno određivanje statusa, ali podrazumeva kontinuiranu primenu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244. Dakle, „kvaka“ je u Rezoluciji 1244. Ona ne može biti poništena čak ni odlukom Srbije. Zato se i vrši pritisak da se Srbija udalji od Rusije od koje, u stvari, zbog prava veta u Savetu bezbednosti i zavisi opstanak ove rezolucije. Što tragediju Srba na KiM ne čini manjom jer im je, i pored navedenih međunarodnih akata koji bi trebalo da ih štite, ugrožen goli opstanak.
(NE) STVARNI SUVERENITET Odličan člnak, da se nadovežem.
Albanci su gromoglasno, uz likovanje proslavili 16. godišnjicu „nezavisnosti“ Kosova. Briselskim sporazumom dobili sve statusne atribute države sa granicom (po sporazumu administrativni prelazi za Kosovo su granica a za Srbiju administrativna linija: kada Srbi dodju do administrativn linije – ne mogu da predju na Kosovo jer je za kosovo granica (ni predsednik Vučić ne može da predje na Kosovo, drži razgovore sa kosovskim Srbima u Rašku-Sandžak). Administrativna linija postoji još od Titovog vremena – zašto su je 2013. godine Briselskim sporazumom integrisali u granicu?). Briselski sporazum je trebalo u startu 2013-te godine da se dostavi Narodno skupštini na raspravu da se upozna narod – to nije uradjeno. Mnoge bitne stvari iz sporazuma su prikrivene, dvosmislene, zaobidjene, nakaradno tumaćene da se dovede narod u zabludu da je srpsko Kosovo i Metohija ostala Srpska južna pokrajina, neće biti predato Šiptarima-Albancima za ulazak Srbije u EU, da Albanci lažu – prave lažnu državu sa lažnim privremenim institucijama u južnoj srpskoj pokrajini (u sporazumu nema ni S. od Srbije). Ako je lažna država Kosovo – zašto Srbija pregovara? Sve su to perfidni trikovi srpskih političara da se prevari srpski narod i dovede u zabludu.
ADEM JAŠARI, najokoreliji terorista, dobio Veliki spomenik u Prištini kao oslobodilac Kosova: proterao Srbe, oteo Srpsku teritoriju! Kao i spomenici Olbrajtovoj, Klintonu…?
ZAŠTO Srbi nisu napravili veliki spomenik lideru Oliveru Ivanoviću u severnoj Mitrovici, ubijenom u atentatu ispred svoje kancelarije stranke, borio se za slobodu i Srpsko KiM? Naprotiv, po čijem nalogu(?) su ga Srbi sahranili van Kosova – u Beogradu, da ne smeta šiptarskoj državi Kosovo (i mrtvi Srbi smetaju na Kosovu)!? Oliverova supruga Milena Ivanović je obećavala da neće da se smiri dok ne pronadje ko je ubio njenog supruga Olivera. Odjednom i ona je sa sinom preseljena van Kosova u Beogradu da živi, zaposlili su je u Vladi Srbije kod Ane Brnabič(!). Kakva je to poruka ostalim srbima na Kosovu (KiM)?
NA STOLU SVA OTVORENA PITANJA Pred svaki Briselski sporazum EU parlamentarci govorilimsu da suna stolu sva otvorena pitanja za dijalog izmedju Srbije i Kosova, čak i ona koja do sada nisu bila!? predsednik Vučić nijednom nije postaviopitanje za dijalog – povratak na Kosovu 250.000 proteranih Srba??? ZAŠTO? To je stavka broj jedan za medijski rat za Kosovo i Metohiju – da vide u svetu da su etnički Srbi pravoslavci proterani van Kosova – da bi albanski muslimani napravili albansku državu Kosovo! Šta to vredi kada je za predsednika Vučića to nerealno, neracionalno, Srbija je ozbiljna država, 12. godina ispunjava sve zahteve Albanaca po Briselskom sporazumu (dobili sve, status države – hoće u UN). I Vučić će dobiti veliki spomenik u Prištini za Briselski sporazum, a verovatno i Nobelovu nagradu nakon izvesnog vremena.
VELIKI POKRET ZA NAROD I SRBIJU To izgleda kao (Velika) Srpska lista, kao na Kosovu, koja će očigledno novim članstvom podržavati i usmeravati aktuelnu politiku u prvom planu za „normalizaciju odnosa“ sa Kosovom – da se sprovede Ohridski sporazum za konačno rešenje „normalizacije“ – članstvom Kosova u UN (da se Srbija oslobodi od ogromnog spoljnog pritiska).
To je pokušavano (normalizacija odnosa) i Mini Šengenom-Otvorenim Balkanom za ekonomske odnose – da se priključi i tzv. Kosovo, iako je bio na snazi CEFTA sporazum za tržišno povezivanje. Nije uspelo jer nije Crna Gora i BiH prihvatila (pozivano je i Kosovo).
ŠTA JE OTVORENI BALKAN U suštini, Nova Jugoslavija od šest Republika: Samo umesto Slovenije i Hrvatske uključiće se Albanija i (sigurno) Kosovo – kada dobije članstvo u UN i sve medjunarodne organizacije. Dritan Abazi je jednom rekao da je O.B. predvidjen od šest republika kada je gostovao u emisiji „OKO“ na RTS-1, samo se to prećutkuje. U takavom sastavu „Otvoreni Balkan“: SRB, SMKD, AL, KS, BiH, C.G. – muslimani će imati ubedljivu većinu nad pravoslavcima, plus koaliciju… kako će to funkcionisati u budućnosti? Da ne dužim. Hvala na razumevanju!
Oko (ne)stvarnog suvereniteta tzv. Kosova postoje mnogo kontradiktornosti – ne postoji ujednačen srpski stav. To je zato što se Briselski sporazum tumači paušalno od vrha vlasti i širi na narod. Briselski sporazum je trebao 2013. godine da se dostavi Narodnoj skupštini Srbije na javnu debatu – da vidi narod šta piše i šta je istina. Na primer (citiram deo članka):
„Iako su Srbi na KiM redovno učestvovali u izborima koje je Priština raspisivala oni su to činili polazeći od pravne fikcije da se radi o“privremenim organima kosovske samouprave“, odnosno da učestvuju u izborima za organe vlasti pokrajine Republike Srbije“.
Mnogi od njih su, isto tako, uzeli dokumenta koje je izdavala Republika Kosovo iako se na njima Republika Srbija nigde ne pominje (dodaću, ne pominje se ni južna srpska pokrajina)“. Mnogo kontradiktornih stavova:
Prvo, nisu kosovski Srbi toliko naivni i nepismeni da veruju kako su „izbori za privremene organe“ kosovske samouprave (što to ne piše u sporazumu), da veruju kako se biraju „organi vlasti pokrajine Republike Srbije (nigde to ne piše), mnogi od Srba su uzeli dokumenta koje je izdavala Republika Kosovo iako se na dokumentima Republika Srija nigde ne pominje!?
Posebno da se podsetimo, mnogi Srbi su bojkotovali 2013. godine kosovske izbore, lomljene su i biračke kutije, dolazilo do ekscesne situacije, Vučić je tada javno tražio „odobrenje“ od 45. minuta od EU (verovatno sa srpskom žandarmerijom) da ide na Kosovu da disciplinuje Srbe da izadju na glasanje na kosovskim izborima.
DRUGA STAVKA ZA KRITIKU je Tumačenje odgovora Medjunarodnog suda pravde(MSP) na postavljeno pitanje sudu od strane bivšig vlasti Srbije: „Da li je jednostrano proglašena Republika Kosovo u sklladu sa normama medjunarodnog prava“ – Medjunarodni sud pravde je izdao „Savetodavno“ mišljenje da „nije“ protivno! Dvosmisleni stav:
Nije protivno „pitanje“ niti „jednostrano proglašenje“. Akoko postoje ekstremno-genocidni razlozi, Albanci su Srbe proterali sa Kosova! A NE Srbi Albance!
Da potenciram još jednom: Odgovor MSP je SAVETODAVNO MIŠLJENJE, nije presuda!
Zašto predsednik Vučić u više navrata u raspravi sa patriotskom opozicijom potencira da je MSP „presudom“ na postavljeno srpsko pitanje „PRESUDIO“ da je Kosovo nezavisno, da je bivša vlast izgubila Kosovo. Ne može savetodavno mišljenje MSP da se tretira odstrane predsednika Vučića kao presuda – da imaju Albanci pravo na nezavisnost! Da se opravda Briselski sporazum!
Mnogo je pitanja bez konkretnog suštinskog odgovora. Da ne dužimmnogo. Hvala na razumevanju!