NESREĆNI SLUČAJ LJUDMILE ULICKE

Piše Andrej Rudaljov

Ulicka nije samo nosilac sasvim određenih dogmi i vlasnica specifične optike već je ona ovde formirala novi kanon, etablirajući se, potpuno neosnovano, u rang klasika. Stekla je sledbenike i studente, koji su masovnim PR-om i promocijom odmah ušli u modu. Trudili su se i na polju nacionalnih pitanja, kopkajući stvarne ili izmišljene povrede i pritužbe. Dekolonizacija i borba protiv ruskog kolonijalizma sad su generalno glavna tema, koja ima efekat nagrizanja društva rđom

Svi oni donedavno su bili lideri javnog mnjenja, moralni autoriteti, savremeni klasici, vladari misli, simboli humanizma i etički uzori. Oni su postavljali dnevni red, pozivani smo da nas oni provere i da ih pratimo. U krajnjoj liniji, odasvud je zvučala njihova poučna i arogantna „propoved“, koja je osuđivala lokalni moral i nije trpela prigovore. Kao da su baš oni ovlašćeni da nas postide i urazume, da zabludele upute na pravi put.
Ali eto, 24. februara, sa početkom Specijalne operacije, kao da su se upalila svetla. Ispostavilo se da ljudi pred nama uopšte nisu oni za koje smo ih smatrali. I da su njihovi zadaci veoma specifični. Sad više i ne čudi što ova ekipa ne samo da nije prihvatila Rusiju nego je svim srcem stala uz kijevski režim, makar i sa crnim đavolom, direktno pomažući Oružanim snagama Ukrajine i opravdavajući terorizam. Spremni da opravdaju bilo šta, čak i nacionalističke čistke i proterivanja ljudi, očigledno sve to doživljavajući kao Božju kaznu našim glavama. Spremni i da tu kaznu umnože, samo im dajte slobodu.
Spisateljica Ljudmila Ulicka razotkrila se u intervjuu sa prankerima Vovanom i Leksusom. Pre nje su svoj striptiz izveli Dmitrij Bikov i Boris Akunjin. Svi su, kao pod kopir-aparatom, otkrili ono što o njima već dobro znamo. Sav svoj duhovni sram i zjapeću pustoš – na izvolte.
Ali ipak, ima nešto što me svaki put zadivi u ovakvim otkrovenjima: apsolutno nejedinstvo sa nacionalnom kulturom i tradicijom, bezosećajnost i gluvilo. Otuđenost. Otadžbinska civilizacija je glavni neprijatelj čitave ove publike i upravo tako je doživljavaju. Njena kultura, njena istorija i geografija, njena tradicija i religije, njeni ljudi. Podseća na nešto? Da, upravo totalitarna ideološka Ukrajina u glavama, to jest potpuno otuđenje i ukidanje svega jedinstvenog, originalnog, posebnog. Apsolutna nesvesnost. U tu svrhu su i dozvani iz svog podzemlja, koje se otvorilo tokom godina kolapsa i kasnijih previranja.
Tuđinci. Pobornici kolosalnog eksperimenta ukidanja otadžbinske kulture, svega domaćeg. Oni su Rusiju doživljavali kao prljavo i neuređeno mesto, koje dobija bar neku šansu kad se na nju izlije svetlo evropskih istina, a onda se vrati na svoje i ugasi. Sad su oni sami postali goli, neugledni, odvratni. I tako se podvlači crta ispod njihovog monstruoznog eksperimenta. Stvarno želim da u to verujem.
Međutim, oni su vredno radili: neko pajserom, neko čekićem, neko je uzimao ključeve i šrafncigere i sve ovdašnje dekonstruisao. Žurili su da nas rastave do temelja. Uništavali nemilosrdno, tako da se svuda naokolo prašina dizala i taložila u glavama ljudi, dok se nisu ošamutili. Utrošili su nacionalnu kulturu, mumificirali je da bi je ispunili svojim sadržajem, nametnuli svoj kanon, svoje dogme, svoj sistem vrednosti. Pravili svog Golema. Setio sam se heroja horor filmova Džipers Kripers, koji jede oči i iznutrice žrtava i ušiva njihova tela u jezivi tepih. Veoma je slično.
Do toga je došlo, kao i u godinama perestrojke, kroz neobuzdano klevetanje svega sovjetskog. Za to su koristili sve: od falsifikata i manipulacija do pozivanja na standard nemačkih letaka iz Velikog otadžbinskog rata i priručnika iz hladnoratovskog perioda o razaranju društva. Onda se sve ovo širilo na čitavu nacionalnu istoriju. Kroz sistem zamena preispisivana je istorija Drugog svetskog rata. Zadavani su udarci veri kad se tvrdilo da koren nevolja naše zemlje leži u pravoslavlju. Navodno, vera je, kao i kasniji komunizam, izolovala Rusiju, postala prepreka kulturnoj integraciji sa civilizovanim svetom, razvila odbacivanje različitih mišljenja i tako dalje. Hrišćanstvo je simbol zagušljivosti i mučnine. A u Rusiji takođe vladaju nekultura i divljaštvo, blisko paganstvu.
Sve ove dekonstrukcije bukvalno su ispunile roman Ulicke „Danijel Štajn, prevodilac“, koji je u našoj zemlji svojevremeno prikupio velikodušnu premijalnu žetvu. Može se apelovati na lavirint ličnog mišljenja autora, traganja i zabluda karakterističnih za svaku osobu, uključujući i kreativnu. Ali ovde nije reč o tome već o posebnom metodu socijalizacije vezanom za zajednički cilj. Tako je prihvaćeno, tako treba da bude. Upravo tako tvrde Akunjin – Bikov – Ulicka. Ako želite da se uklopite u sistem, budite ljubazni da prihvatite pravila igre. Ovo će biti i društveni lift i put ka uspehu. Literatura se nazivala industrijom – tako su je organizovali i standardizovali.
Ljudmila Ulicka nije privatna osoba već sistem, posebna pokretna traka korporacije za uvrtanje i ukidanje. Svim srcem su uz Ukrajinu, jer je ona značajno napredovala ka opštem cilju njihovog projekta. I što je tamo više pakla, što više lomača, smrti, šetnji sa bakljadama, to im je draža, jer se ovaj plamen, ovaj užas doživljava kao pročišćavajući. Što je sve temeljnije spaljeno, veće su šanse da se na prazno mesto ugradi nešto drugačije, nikako povezano s prethodnim.
Ista ta Ulicka nije samo nosilac sasvim određenih dogmi i vlasnica specifične optike već je ona ovde formirala novi kanon, etablirajući se, potpuno neosnovano, u rang klasika. Stekla je sledbenike i studente, koji su masovnim PR-om i promocijom odmah ušli u modu. Trudili su se i na polju nacionalnih pitanja, kopkajući stvarne ili izmišljene povrede i pritužbe. Dekolonizacija i borba protiv ruskog kolonijalizma sad su generalno glavna tema, koja ima efekat nagrizanja društva rđom. Potom su usledila kopkanja ličnih trauma, koje se malo razlikuju jedna od druge, stradajući u otadžbinskoj ogromnosti, apsurdu i atmosferi „nasilja“, koja ih pritiska kao nadgrobni spomenik i ne dozvoljava im da se ostvare.
To je kompletan micelijum koji je ovde izrastao u izuzetno povoljnim uslovima. Taj micelijum je težio monopolskoj vlasti u svim sferama, a posebno duhovnim, gde je potiskivao sve živo, proterujući svako neslaganje na marginalnu periferiju. Sve kako bi se radikalno promenila ljudska ličnost, tako da sopstvenu majku ne prepozna i da ne pamti svoje rođake. Da ljudi ništa ne pamte, zasićeni prašinom koju su proizvodili Ulicka i njene pristalice. A njihovo ime je legion…
Šta mislite o pokušaju atentata na Prilepina? A o ubistvu Darje Dugine? Šta raditi sa Rusima na Krimu i gde idu honorari od vaših knjiga? Niz pitanja – i pred nama više nije aristokrata duha već malograđanin, zatočenik sopstvenih strasti, koji je postao krajnje zavisan od nekritički prihvaćenih ideoloških smernica, dogmi koje su mu formirale optiku. Baš ona pena o kojoj je nedavno govorio ruski predsednik. Vaskrsla istorija tu penu spira, kao i čitav njihov projekat potpunog razbijanja otadžbinskog civilizacijskog zdanja.
Sad i sami treba da naučimo da ubuduće ne padamo u iskušenje i da se ne klanjamo lažnim učiteljima. Poznavati, razumevati i ceniti svoje! Svoju veličinu i unikatnost. Moramo ponovo da otkrijemo Rusiju. Osećanje povezanosti s njom kao beskrajno ushićenje.

(https://russian.rt.com/opinion/1266769-rudalev-pisatel-ulickaya-dengi-ukraina;
preveo Ž. Nikčević)