Лекција Руса о Светом Сави

НА треће вече великог српског државног и верског празника, Руски дом у Београду премијерно је приказао филм Анжелике Кареткине “Свети Сава. Руска боја на српској застави” у продукцији руског државног православног канала Спас из Москве. Био је то заиста несвакидашњи догађај. Сала Руског дома била је мала да прими све заинтересоване, многи су остали на степеништу, иначе студене јануарске вечери, публика се тискала по фоајеу и другим просторима, па су надлежни, схвативши да је у питању био пун погодак, одлучили да филм репризирају вечерас, 1. фебруара.

Наравно да је овај одличан и савремено снимљен филм, који целовито обухвата узвишену појаву оца српске нације заслужио, у земљи Светог Саве, сасвим другачију судбину. Уместо да буде приказан на националном екрану, кад се већ нисмо сетили за такав филм сами снимимо у целом послератном периоду те да га, после светосавске академије са поносом прикаже Јавни сервис, после анемичне, просветно-педагошке приредбе какву иначе, сваке године отаљава државна телевизија и то на свом другом, помоћном каналу (док на првом иде серија из кокаинског миљеа), филм су нам снимили и приказали Руси и то у пуном капацитету. И како доликује.

По себи се разуме да секуларном свештенству Јавног сервиса Србије оваква идеја није ни могла пасти на памет. Са болом се сећамо ремек-дела ове куће, серије “Немањићи” у коме је Свети Сава “обичан јуноша од крви и меса, као свако од нас”. А није (у чему се чита ова ноторна глупост), него је то био младенац светородан и необичан, благословен још у раном добу изузетном умношћу и божанском светлошћу просветљен да постане “нови Мојсије” свог народа и његове државе. Па како да то до пре неки дан не падне на ум ником од наших филмских аутора? И што је такође значајно, ниједном од државних фондова који се сваке године расипају на, као бива, националне теме?

Пало је, и те како пало! Недавно смо могли да се подсетимо да је наш најбољи телевизијски и филмски редитељ Ђорђе Кадијевић, још одмах после светског Гран-прија за “Вука Караџића” (1988) предлагао, убеђивао … молио.. да му дају националну ТВ серију о Светом Сави, кога већ беше одабрао и припремио. Џаба. “Није још време”. А кад је дошло време, дошли су и комесари “друге Србије” и донели им Михићевог Светог Саву. Добро је наш светац још и прошао шта му се све иначе дешавало по београдским даскама и кафићима. Провлачен је наш светитељ кроз блато неке друге Србије од оне коју је богонадахнуто стварао пре 800 година. И ево, пролази и данас.

Знам ја добро Јавни сервис и његов imprimatur. Не знам само како се још не нађе ниједна од три преостале националне фреквенције да на сва светосавска звона објави овај сјајни мали, а велики филм. Да сазна онај ко још не зна зашто Саву славимо и уздижемо. Овако, Руски дом нам је одржао мирну лекцију из кућног одгоја и националне самосвести, на чему му хвала.

Божидар Зечевић, Вечерње новости