КРАТКИ ПУТ ОД УЛТРАНАЦИОНАЛИСТЕ ДО ЉУБИМЦА ЗАПАДНИХ ЛИБЕРАЛА

КО ЈЕ БИО АЛЕКСЕЈ НАВАЉНИ

Да ли би „највећи Путинов непријатељ“ Алексеј Наваљни, да није био у затвору, учествовао у нападу руских неонациста у украјинској униформи на Брјанск и зашто, можда, би?

Tанка је линија између екстремног националисте и љубимца западног либералног естаблишмента, посебно када се ради о неком словенском националисти који више мрзи своју власт, него што „воли“ свој народ. Да бисмо вам приближили ову причу, подсетићемо само на Вука Драшковића, „краља тргова“, који је крајем осамдесетих и почетком деведесетих „обнављао“ српски народ храбрећи његово национално буђење после деценија затирања његовог идентитета да би у релативно кратком року постао парадигма „НАТО четништва“, човек који за ратове у бившој Југославији криви Србе што их је предводио Слободан Милошевић и залаже се за признање „реалности“ у виду независног „Косова“. Сетите се само његове претње изречене у Новом Пазару да ће „одсећи руку која држи зелени барјак“, ако сте већ заборавили да је организовао паравојну формацију за рат у Хрватској. А данас је радо виђен гост на пријемима у америчкој амбасади, као и на проамеричким телевизијама, не само у Србији.
Да је икада успео да окупи масу какву је Драшковић сакупљао у време свог „националистичког заноса“, вероватно би и Алексеј Наваљни био назван „краљем тргова“. Само руски тргови су много већи, а подршка коју је Наваљни имао и на врхунцу своје политичке каријере није довољна чак ни за „Драшковић стандард“. Али има много сличности. Док је Драшковић претио „одсецањем руку“, Наваљни је претио упуцавањем, а муслимане називао „мувама и бубашвабама“ и „каријесом“. У време када је ово изрекао, 2006. и 2007. године, Наваљни је предводио Покрет за руско национално ослобођење НАРОД и организовао „Руски марш“ заједно са једним другим руским неонацистом Дмитријем Демушкином. Демушкин је у то време био сумњичен за умешаност у експлозију код џамије у Јахроми, у Московској области (4. јул 2006) и експлозију бомбе на московској пијаци Черкижовски (21. август 2006). Срж такозваног Руског добровољачког корпуса који се данас бори на страни кијевског режима у Украјини руку подруку с неонацистима из некадашњег Азова, а данас припадницима Треће јуришне бригаде Оружаних снага Украјине (то су они што су баш ових дана јуришали из Авдејевке) чине управо људи потекли из ових кругова. Предвођени Денисом Капустином (познатим и као Денис Никитин) они су извршили низ терористичких напада на Брјанск и Белгород. Капустин/Никитин је тада објаснио да он „не пуца на цивиле“, али да свакога ко исказује „вербалну подршку“ руској војсци, па чак и онога ко „само плаћа порез“, сматра учесником у борбама – дакле већину „свог“, руског, народа.

ПРЕЛОМ МОЗГA Трансформација Наваљног у „демократског националисту“, како га је ових дана назвао један београдски историчар, почиње 2008. са позивом руске активисткиње, истраживачке новинарке и боркиње против корупције Јевгеније Албатс да се придружи антипутиновским протестима либералне опозиције како би привукли и „националисте“ у борби против Кремља (свака сличност са Србијом последњих деценија је случајна). Албатсова му 2010. помаже да добије шестомесечну стипендију на Јејлу, после које се враћа у Русију не више као екстремни десничар него као борац против корупције и тираније. По повратку из САД, оснива Савез малих акционара преко којег покушава да уцењује велике компаније попут „Росњефта“, „Гаспрома“ и „Лукоила“, а затим 2011. и своју Фондацију за борбу против корупције, која служи као полуга за притисак на власти (опет, свака сличност са Србијом је случајна). Као такав, кандидује се на изборима за градоначелника Москве 2013. на којим осваја 27 одсто гласова (победио је кандидат Путинове Јединствене Русије Сергеј Собјањин са освојених 51 одсто гласова), што западни центри често помињу покушавајући да Наваљном припишу некакву политичку тежину, али заборављајући да напомену да је на тим изборима излазност била изузетно ниска (свега 32 одсто), тако да се његова политичка снага реално може поредити с оном Ердена Атића у Северној Митровици, иако је Москва либерални бастион у Русији (нешто попут Врачара у Србији, али, опет, свака сличност је случајна).
Кривични процеси против њега започети су и пре ове кандидатуре, па је 18. јула 2013, дан након усвајања кандидатуре, неправоснажно осуђен на пет година затвора условно на основу тужбе за проневеру и превару поднете 2012. године. Упркос томе омогућено му је да настави изборну трку. На председничким изборима 2018. то није био случај, јер је тада већ био правоснажно осуђен и у горепоменутом случају „Кировлес“ (компанија која је руски пандан „Србијашумама“) и у случају „Ив Роше“ у којем су он и његов брат Олег 2014. осуђени (опет условно) за проневеру и превару руске филијале француског козметичког гиганта. Из овог периода потиче и видео-снимак на којем најближи сарадник Наваљног, извршни директор Фондације за борбу против корупције Владимир Ашурков, од агента британске службе МИ6 Вилијама Томаса Форда тражи 10 до 20 милиона долара годишње за рад на организовању обојене револуције. Ашурков је 2014. оптужен за проневеру новца из градоначелничке кампање Наваљног после чега је побегао у Британију, где је добио политички азил.
Наваљни је био на условној казни 2020. када му је током путовања авионом између Томска и Москве позлило, након чега је пребачен у Немачку на лечење. Западни центри тврдили су да је узрок његове болести било тровање „новичоком“, вероватно најнесмртоноснијим смртоносним отровом у историји, јер нико кога су „руске службе“ решиле да њиме „ликвидирају“ није умро (случај Скрипаљ, а и тровање бившег украјинског председника Виктора Јушченка у јеку предизборне кампање 2004). По повратку из Немачке, Наваљни је ухапшен због кршења условне затворске казне и послат у затвор. Након овога против њега су подигнуте додатне оптужбе за превару и непоштовање суда за шта је 2022. осуђен на додатних девет година затвора, а у августу 2023. је осуђен на још 19 година затвора због „заговарања, финансирања и спровођења екстремистичких активности и рехабилитације нацистичке идеологије“. После тога рад његове фондације је забрањен.

У ЧИЈУ КОРИСТ? Да ли је Наваљни стварно био таква опасност по Владимира Путина, као што западни центри покушавају да прикажу, да је морао да га ликвидира чак и ако је био осуђен на вишедеценијску затворску казну? Према истраживању руског прозападног Левада центра из фебруара 2022, које је објавила немачка статистичка компанија „Статиста“, Наваљни је имао подршку 14 посто испитаника, исти број није знао уопште о коме се ради, док је негативно мишљење о њему имало 60 одсто грађана Русије, а да одговори није могло 11 одсто.
Овакав рејтинг и не треба да чуди с обзиром на политичке ставове Наваљног о својој земљи. У марту 2014. тражио је још жешће санкције против Русије због присаједињења Крима и чак Западу предложио сопствени списак санкција, будући да су дотадашње америчке и европске санкције према Москви биле „шала“. (Свака сличност са Србијом је случајна.) Био је и против подршке Русије народу Донбаса истовремено тврдећи да „Путин воли да говори о ’руском свету’, али га стално чини све мањим“ и позивао Русе на протесте због Специјалне војне операције, односно „глупог Путиновог рата“. (Свака…)
Дакле, поставка је таква да је Наваљни елиминисан као било каква политичка претња не само зато што је у затвору него и јер нема било какву озбиљнију подршку народа и Путин нема шта да га се плаши мање од месец дана пред изборе на којим ће, по свему судећи, тријумфовати јер му је рејтинг изнад 80 одсто. Убиством Наваљног Путин не би ништа добио. Једини могући мотив за Путина да га убије био би „може ми се“, што би био знак лудила. А Путин, шта год мислили о њему, није лудак него је, напротив, врло прорачунат и стратешки промишљен човек којем се свашта може, али ради само оно што треба.
С друге стране, до смрти Наваљног дошло је непосредно после интервјуа Такера Карлсона с руским лидером који је био отрежњујући моменат за западну јавност, колико год главни ток покушавао да га унизи и банализује. До смрти Наваљног дошло је у преломном тренутку на украјинском ратишту, када су руске снаге дефинитивно сломиле украјински отпор у стратешки важној Авдејевки. До смрти Наваљног дошло је у дану када је отварана Минхенска безбедносна конференција на којој се (сасвим случајно) нашла његова (полунасмејана) жена. Смрт Наваљног је, за разлику од ракетних напада на Јемен, била повод за специјално обраћање нацији председника САД Џозефа Бајдена. И тако даље. Интересантан моменат који овоме треба додати је писање немачког „Билда“ да су у време када је Наваљни умро вођени интензивни преговори Москве, Вашингтона и Берлина око „замене заробљеника“ – Наваљног за наводног „убицу из Тиргартена“ Вадима Соколова који је у Берлину 2019. убио једног чеченског терористу.
Ако смрт Наваљног није природна, логично је налогодавца за његово убиство потражити на неком другом месту, а не у Кремљу. Баш као што је био случај и с опозиционим лидером подједнаког рејтинга Борисом Немцовим, убијеним практично на прагу Кремља 2015. године.

Један коментар

  1. Јелена

    Вест дана: Умро Наваљни!
    Па шта? Природан ток ствари: рођење, живот, и смрт – кад се коме заломи.
    Е, али ово је НАВАЉНИ!
    Па ко је он? Само један ПОТРОШЕНИ и већ заборављени политичар, по законима државе осуђен и заслужено скрајнут за сва недела која је починио против ње.
    У време кад на десетине хиљада ДЕЦЕ (и жена, и свих невиних цивила) страда у Гази, свакодневно, од ционистичког режима Израела и Америке, лицемерни свет је одмах скочио са готовом дијагнозом: Путин га је убио! И неки “Срби” су се, наравно, придружили оркестрираном лавежу, они које И НЕ ДОТИЧЕ СМРТ ДЕЦЕ У ГАЗИ… нити судбина Асанжа, нпр.
    Треба бар мало размислити: ако дотични човек није умро природном смрћу, тј. ако га је неко стварно УБИО, то је могао да буде само онај који би имао користи од те смрти – управо рачунајући на ову халабуку која треба успешно (хм) да прекрије светски одјек интервјуа америчког новинара са Путином; која треба да нашкоди Путину пред председничке изборе; да, ако је икако могуће, произведе нестабилност у Русији… али баш НИКАКО Путин! У превеликом нестрпљењу и острашћености, тако претерано брзо окривљен! Само промптно довлачење Јулије Наваљне да сведочи (о чему? да је њен “вољени” супруг био потпуно заборављен од ње?) је превише индикативно за још један умишљај и непочинство Запада, а она, скоро па озарена перспективом, већ трља руке!
    Треба се запитати још: а како пролазе особе, са сличним гресима према држави као Наваљни, у Америци? Можда њих, за грехе, обасипају почастима? Или, ако и допадну затвора, буду тетошени као мили гости?
    Све је апсурдно, искривљено, несхватљиво, мрзитељски, лажно, злонамерно и тако – ПРОВИДНО.

    6
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *