GLEN DIZEN – NAPAD NA JUGOSLAVIJU 1999. JE KLJUČNI DOGAĐAJ

IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA

OBJAVLJENO 24. 12. 2021

Postojali su sistemski podsticaji ničim sputavanom Zapadu da prihvati liberalnu ideologiju kada se raspao Sovjetski Savez, jer je ekspanzija moći mogla biti legitimisana kao ekspanzija liberalno-demokratskih vrednosti. Napad na Jugoslaviju 1999. i priznanje nezavisnosti Kosova 2008. godine postali su ključni događaj, za koji se tvrdilo da je legitiman, iako je time prekršeno međunarodno pravo. Razdvajanjem legitimiteta od legalnosti započeo je postepeni kolaps međunarodnog prava i Zapad je, umesto toga, počeo da razvija sistem suverene nejednakosti, kaže naš sagovornik, urednik časopisa „Raša in global afers“

Glen Dizen je profesor na Univerzitetu Jugoistočne Norveške i urednik časopisa „Raša in global afers“. U fokusu istraživanja profesora Dizena već neko vreme je „Velika Evroazija“, kao ruski politički, ekonomski i konzervativni projekat, o čemu svedoče i naslovi njegovih knjiga, među kojima je najnovija „Evropa kao zapadno poluostrvo Velike Evroazije: Geoekonomski regioni u multipolarnom svetu“. Svet više nije unipolaran, upozorava Dizen, već multipolaran, uprkos žestokom protivljenju SAD, što izaziva nove napetosti i sukobe. SAD se zapravo suočavaju s dilemom: mogu li da se uključe u multipolarni sistem, ili da nastave da se odupiru pojavi multipolarnosti. Ali ukoliko SAD žele da preduprede svoj pad, smatra Dizen, one moraju prihvatiti mnogo realniju ulogu u svetu.

Sistem se ne može popraviti, pošto je liberalna ideologija sasvim zaslepila Zapad, izjavili ste na sastanku međunarodnog kluba Valdaj. Došli smo do tačke kada sadašnji poredak – „poredak zasnovan na pravilima“ koje od slučaja do slučaja propisuje hegemon – više ne funkcioniše.
Liberalizam predstavlja mnoge uzvišene ideale, iako je postao propagiran kao hegemonistička ideologija koja zaslepljuje Zapad. Sva složenost sveta filtrirana je kroz jednostavne binarne stereotipe liberalne demokratije nasuprot autoritarnosti. To je veoma radikalan način razumevanja međunarodne bezbednosti, iako je on postao normalan i sada predstavlja moralni argument za agresiju. Celokupna ideja da bezbednost proizlazi iz međusobnih ograničenja između suverenih jednakih država zamenjuje se idejom da mir zahteva da sile dobra pobede zlo.
Postojali su sistemski podsticaji ničim sputavanom Zapadu da prihvati liberalnu ideologiju kada se raspao Sovjetski Savez, jer je ekspanzija moći mogla biti legitimisana kao ekspanzija liberalno-demokratskih vrednosti. Napad na Jugoslaviju 1999. i priznanje nezavisnosti Kosova 2008. godine postali su ključni događaj, za koji se tvrdilo da je legitiman, iako je time prekršeno međunarodno pravo. Razdvajanjem legitimiteta od legalnosti započeo je postepeni kolaps međunarodnog prava i Zapad je, umesto toga, počeo da razvija sistem suverene nejednakosti. Zapad je sebi dao prerogativ po kojem je on izuzet iz međunarodnog prava, pozivajući se, u ime legitimiteta, na liberalne demokratske vrednosti. Umesto da se pozivaju na međunarodno pravo, SAD se sve više pozivaju na „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“, što je orvelovski koncept, pošto se ne sastoji od bilo kakvih posebnih pravila. Zapad se može mešati u unutrašnje poslove drugih zemalja, podsticati državne udare, izvršiti invaziju, pa čak i odbaciti teritorijalni integritet odvajanjem teritorije kao što je Kosovo – iako druge sile moraju biti ograničene međunarodnim pravom. Jednostavno rečeno, međunarodno pravo zasnovano na zajedničkim pravilima između suverenih država napušteno je u korist hegemonističke vladavine, korišćenjem liberalizma za legitimisanje suverene nejednakosti.
Sukobi su neizbežni, jer je svet prešao s unipolarnosti na multipolarnost i više ne postoje zajednička pravila za rešavanje ovih poremećaja.
Kosovo i Krim su očigledan primer ovih dvostrukih standarda Zapada?
Da. Različiti standardi koji se primenjuju na Kosovo i Krim su primer zašto međunarodno pravo ne uspeva. To je zato što je legitimitet odvojen od legalnosti. Međunarodno pravo je veoma specifično u pogledu teritorijalnog integriteta i mandat UN za okupaciju Kosova od strane Zapada takođe je bio izričit u vezi s teritorijalnim integritetom. Ipak, Zapad se pozvao na liberalno-demokratske vrednosti kako bi uzdigao princip samoopredeljenja kosovskih Albanaca iznad principa teritorijalnog integriteta. Sada postoje dva konkurentska principa: teritorijalni integritet i samoopredeljenje, i podrazumeva se da će Zapad jednostrano odlučivati između ova dva principa na osnovu svog altruizma, a ne bezbednosnih interesa.
Zakon predstavlja specifična pravila koja bi trebalo dosledno primenjivati, dok ideja legitimiteta podrazumeva da postoji veća potreba za kontrolom narativa. Propaganda neizbežno ima veću ulogu kada se međunarodno pravo zameni sudom javnog mnjenja. Da bi se legitimisala upotreba različitih standarda i principa, neophodno je preuveličati stradanje Kosova pod srpskom vlašću i ignorisati pretnje Krimu pod ukrajinskom vlašću. Na Kosovu je javnosti prodat narativ o genocidu, a na Krimu (i u Donbasu) narod je bio lišen tog sredstva jer je u javnosti predstavljan ili kao zarobljenik ili kao agent Rusije.
Reč je o stalnom opadanju „relativne moći i uticaja Zapada“, što umanjuje i ulogu liberalizma u unutrašnjoj i međunarodnoj politici. „Kraj istorije“ (predvođen SAD) očigledno neće nastupiti. Trenutak pada dolazi u vreme kada se činilo da je liberalizam pobedio sve svoje neprijatelje. Zašto?
Jedan od velikih politikologa Džon Herc napisao je 1950. da politički idealizam, paradoksalno, „ima svoje vreme veličine kada su njegovi ideali neostvareni, kada je u suprotnosti sa zastarelim političkim sistemima i kada ga plima vremena vuče ka pobedi. Ona se degeneriše čim postigne svoj konačni cilj; a u pobedi umire“. Ključni razlog za ovaj fenomen koji se ponavlja je to što su univerzalne vrednosti direktno povezane sa entitetom moći, a time su i same vrednosti podređene nacionalnom cilju. Francuska revolucija je uvela inspirativne ideje o prenošenju suvereniteta s monarha na narod, ali je potom postala instrument za nametanje moći. Boljševici su takođe u početku zastupali univerzalizam, pre nego što su ideologiju podredili nacionalnoj stvari. Posle Hladnog rata Zapad je promovisao univerzalne vrednosti liberalne demokratije kao hegemonističku normu i tako je u tom procesu potkopao mnoge vrednosti koje je proklamovao da zastupa.
Liberalizam je umro u trenutku sopstvenog trijumfa. Da li se ti „nedostaci“ liberalizma mogu nekako ispraviti? Može li se liberalizam vratiti na staro? Ili je to obavezan put kojim prolaze sve ideologije?
Liberalizam je pretvoren u ekspanzionističku ideologiju posle raspada Sovjetskog Saveza, kada više nisu postojala ograničenja za Zapad. Države nisu bile ničim sputane, a u nedostatku ravnoteže Zapad je počeo da se širi putem državnih udara, invazija i ekspanzionizma NATO-a. Liberalna ideologija je to legitimisala pretvaranjem međunarodnog sistema zasnovanog na suverenoj jednakosti u sistem suverene nejednakosti. U Životinjskoj farmi Džordž Orvel je predvideo da će komunizam propasti zbog inherentnih kontradikcija, pošto će ideologija zasnovana na jednakosti biti korišćena da se jedna klasa uzdigne iznad druge, tako da su na kraju pravila promenjena: „Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.“ Liberalizam je na sličan način postao korumpiran, promovišući se kao hegemonistička norma u kojoj Zapad uživa pun suverenitet, a ostali ne. Liberalne demokratije se danas zalažu za međunarodni sistem zasnovan na ideji da su „sve države jednake, ali su neke države jednakije od drugih“.
Pretpostavljam da se trenutna destruktivna uloga liberalizma u međunarodnom sistemu može ispraviti ukoliko se uspostavi ravnoteža snaga. Međunarodno pravo zasnovano na suverenoj jednakosti može postojati samo pod uslovom ravnoteže snaga, jer se države odriču određene fleksibilnosti u svojoj spoljnoj politici u zamenu za predvidljivost, dok im protivnici uzvraćaju. Na primer, otcepljenje Krima od Ukrajine može doprineti podsticanju Zapada da se vrati međunarodnom pravu. U međunarodnom sistemu, gde Zapad ograničavaju države kao što je Rusija, Zapad mora da prihvati da, ukoliko se oni ne pridržavaju međunarodnog prava, to neće činiti ni Rusija.
Vaša nova knjiga nosi naslov „Evropa kao zapadno poluostrvo Velike Evroazije“. Možete li našim čitaocima objasniti o čemu se radi?
Knjiga istražuje kako je Evropa postavljena prema dve konkurentske regije – između opadajuće Transatlantske regije i rastuće Velike Evroazije. Posle Drugog svetskog rata SAD su svojom vojnom i ekonomskom moći uspostavile kontrolu nad tri glavna ekonomska regiona sveta: Severnom Amerikom, Evropom i Istočnom Azijom.
Evropa je bila organizovana pod vođstvom SAD u Transatlantskom regionu, a Istočna Azija, takođe pod vođstvom SAD, u okviru Azijsko-pacifičkog regiona (koji je nedavno rekonceptualizovan kao Indo-pacifički region). Ova izgradnja regiona usmerena na SAD funkcionisala je tokom Hladnog rata pod bipolarnom međunarodnom raspodelom moći, dok je svet bio podeljen na zavisne saveznike i marginalizovane protivnike. Kada je Hladni rat došao do svog kraja, Rusija i Kina nisu se mogle adekvatno smestiti kao politički subjekti, sa svojim mestom za stolom. Sada vidimo da Kina i Rusija čine napore da se uspostavi nova regija, koja se naziva Velikom Evroazijom, u kojoj se i Evropa i Azija integrišu u jednu veliku geoekonomsku regiju. Takođe, vidimo da Evropljani prkose američkim sankcijama koje se izriču za kupovinu kineskih tehnologija, ruskog gasa i naoružanja, pridružuju se inicijativi „Pojas i put“ i uključuju se u nove finansijske institucije kao što je Azijska infrastrukturna investiciona banka. Pretpostavka je da će ekonomske interese, koji će se nastaviti pomerati ka Istoku, slediti i politička lojalnost.
SAD reaguju pokušavajući da ponovo podele svet na zavisne saveznike i marginalizovane protivnike pod ideološkom mantrom mobilizacije demokratskog sveta protiv autoritarnih država. Ali deljenje sveta duž veštačke binarnosti demokratije nasuprot autoritarizmu ima malu heurističku vrednost za razumevanje složenosti međunarodnih odnosa. Uticaj SAD će nastaviti da opada, relativna ekonomska moć će nastaviti da se pomera ka istoku, a SAD već postaju zavisne od ekonomske prinude koju koriste protiv saveznika da uzdignu Transatlantski region iznad Velike Evroazije.
Ideja o „savezu demokratija“ nije nova (predlagao ju je Mekejn kao predsednički kandidat 2008. itd.). Ali sada se „reciklira“ u drugačijem kontekstu. Čini se da SAD pokušavaju da intenziviraju svoje napore u nekim oblastima kako bi nadoknadile gubitke u drugim (ekonomskim, vojnim i dr.).
Ovaj proces je uglavnom započeo ilegalnom invazijom na Jugoslaviju 1999. Tada se tvrdilo da se veto Rusije i Kine u Savetu bezbednosti UN može ignorisati, jer one ne dele liberalno-demokratske vrednosti Zapada. Dok su se SAD pripremale za ilegalnu invaziju na Irak, jugoslovenski presedan je korišćen da se sugeriše da bi se liberalno-demokratski legitimitet mogao koristiti kao alternativni izvor autoriteta međunarodnom pravu. Koncepti kao što su „koncert demokratija“, „liga demokratija“ i „alijansa demokratija“ unapređeni su kako bi se svet podelio na liberalne demokratije nasuprot autoritarnim državama, pri čemu su prve sebi davale određene privilegije pod maskom služenja univerzalnim vrednostima. U skorije vreme ovo se manifestovalo kao „međunarodni sistem zasnovan na pravilima“, u kome se za Zapad primenjuje drugačiji skup pravila. Pošto je relativna ekonomska i vojna moć SAD u opadanju, Vašington želi da njegovi glavni konkurenti, kao što su Kina i Rusija, prihvate i internalizuju ideju da SAD mogu da deluju po drugačijim pravilima. Zahtev da Kina i Rusija prihvate liberalno-demokratske vrednosti izjednačen je s uspostavljanjem odnosa učitelj–učenik ili subjekat–objekat. Međutim, Peking i Moskva to žestoko odbacuju, i to se pokazuje u njihovoj diplomatiji. I samit SAD–Kina na Aljasci i sastanak EU–Rusija u Moskvi završili su spektakularnim neuspehom, jer je Zapad pokušao da drži predavanja Kini i Rusiji, ali one su odbile da prihvate ulogu učenika kome će se nešto objašnjavati. Jednostavno rečeno, Kina i Rusija odbacuju liberalne vrednosti, jer je to način na koji se svet deli na superiorne i inferiorne države.

KAKO JE NORVEŠKA „PROMENILA STRANU“

Kako ocenjujete geopolitički položaj današnje Norveške? Šta se promenilo u tome, a šta je ostalo isto, od 1989. do danas?

Tokom Hladnog rata Norveška je kao članica NATO-a igrala uravnoteženu ulogu „dobrog saveznika“ SAD i „dobrog suseda“ Sovjetskog Saveza. Nakon što se Sovjetski Savez srušio, Norveška je potpuno napustila i ulogu „dobrog saveznika“ i dobrosusedsku ravnotežu. Bilo je nekoliko razloga za to: Norveška se sve više oslanjala na SAD, verujući da je Rusija prestala da bude važna. Depeše koje je objavio Vikiliks otkrile su kako su SAD koristile zahtev za „solidarnošću alijanse“ da odbace uzimanje u obzir bezbednosnih problema Rusije. Politička klasa Norveške postala je opsednuta konceptom liberalnog međunarodnog poretka, a koncept „mirovne države“ je iznenada postao kompatibilan s invazijom na zemlje poput Jugoslavije i Libije. Norveška je bila odlučna da „udari iznad svoje težine“ u unapređenju međunarodnog poretka predvođenog Sjedinjenim Državama.
SAD su sada u relativnom padu, a Norveška se suočava s dilemom, budući da se može vratiti na odnose „dobrog saveznika“ i „dobrog suseda“, ili da se nađe na američkom frontu protiv Rusije na Arktiku. Politička klasa je odlučila da isturi Norvešku na liniju fronta i sada je u procesu predaje vojnih baza SAD, što podrazumeva veliku zavisnost spoljne politike od Vašingtona i cementira konfrontacijski odnos s Moskvom. Logika koja stoji iza ovog izbora je da će američko vojno prisustvo obezbediti da SAD brane Norvešku. Međutim, celokupna logika zasnovana je na ideji da SAD i Norveška imaju iste interese. Norveška traži pouzdanu odbranu i obezbeđivanje stabilnosti na granicama s Rusijom, dok SAD traže platformu za suočavanje s Rusijom na Arktiku. Veoma predvidljiva posledica je da će Rusija odgovoriti na nove pretnje američkim vojnim bazama u Norveškoj, a norveške političke elite će onda osuditi ovaj odgovor Rusije kao pretnju. Zatim će čestitati same sebi zato što su napravile aranžman za američke vojne baze za odbranu.

Da li je pad SAD s trona svetskog hegemona nezaustavljiv? I da li taj pad ubrzava politika Vašingtona, koji, bar za sada, odbija da prihvati ove promene?
Ništa nije nezaustavljivo, ali svi znakovi ukazuju da se stvari odvijaju u pogrešnom smeru. SAD sve više zaostaju u svom tehnološkom liderstvu, njihov relativni udeo u globalnoj ekonomiji nastavlja da opada, dug dostiže neodrživ nivo, američko društvo doživljava sve veću socioekonomsku i političku polarizaciju, njihova vojna superiornost se ubrzano smanjuje, a američki saveznici postaju sve više zabrinuti za budućnost SAD, dok protivnici odbijaju da se povinuju američkim pretnjama.
SAD mogu zaustaviti ovaj proces, ali da bi to učinile, moraju se prilagoditi novoj realnosti – novoj međunarodnoj raspodeli moći. SAD se i dalje ponašaju kao unipolarna sila, kao da smo još u devedesetim godinama. Zapravo, SAD doživljavaju imperijalno preopterećenje, jer se resursi preusmeravaju iz jezgra ka periferiji. Jezgro se pri tome ruši i pojavljuju se novi polovi moći na periferiji kako bi uravnotežili ekspanziju SAD. Oblikuje se multipolarni sistem, a SAD se suočavaju s dilemom: mogu ili da omoguće multipolarni sistem, gde će uživati lidersku poziciju kao, verovatno, „prvi među jednakim“, ili mogu da nastave da se odupiru pojavi multipolarnosti, ali onda će drugi polovi izgraditi multipolarni sistem koji će se suprotstavljati SAD. Ako SAD žele da preokrenu svoj pad, moraju prihvatiti mnogo realniju ulogu u svetu.
Izgleda da se sve tome opire u SAD. To bi značilo ne samo pojavu novog tima, drugačijeg od Bajdenovog, i pojavu neke nove političke elite, već i promenu načina na koji Sjedinjene Države sebe doživljavaju: kao „svetionik demokratije“, „Grad na brdu“ itd. Jednom rečju: kao izuzetnu silu, koja svima služi kao uzor.
SAD će morati da preispitaju ulogu liberalizma, kako u svojoj unutrašnjoj politici, tako i na međunarodnom planu. SAD su zasnovane na nekim divnim idealima koji su bili izvor njihove snage i koje treba sačuvati. Međutim, ovi ideali su povezani s određenim rizicima. Na domaćem planu, važno je prepoznati da je konzervativna nacionalna država bila čvrsta osnova za unapređenje liberalizma. Dopuštajući dekonstrukciju kulture i veza između prošlosti i sadašnjosti, liberalizam na kraju uništava platformu koja mu je omogućavala postojanje. Na međunarodnom planu, SAD bi mogle da budu „Grad na brdu“ – model na koji se treba ugledati. Međutim, rizici su postali očigledni kada su SAD odustale od toga da budu uzor, kako bi, umesto toga, sledile svoju „civilizacijsku misiju“. Džon Kvinsi Adams je 1821. upozorio da će SAD, ukoliko se to dogodi, izgubiti sopstvenu slobodu i duh. Adams je tvrdio da SAD ne bi trebalo da idu „u inostranstvo u potrazi za čudovištima koja će uništiti… SAD bi mogle da postanu svetski diktator. U tom slučaju, one više ne bi vladale svojim duhom“.
Da li Azija postaje novi centar sveta? Da li se pojavljuje novi azijski svet multipolarnosti?
Azija usredsređena na Kinu će najverovatnije ostati ekonomska lokomotiva koja pokreće globalnu ekonomiju napred u godinama koje dolaze. SAD i Evropa će i dalje ostati važni ekonomski centri, iako će uspon Azije obezbediti da svet postane multipolaran. Uticaj SAD u Aziji će nastaviti da opada, jer je Kina daleko najmoćnija država u Aziji. Kako SAD prebacuju svoje resurse i prioritete ka Aziji, Evropljani će, takođe, nastaviti da teže ka strateškoj autonomiji od SAD. Izazov pred kojim stoji Rusija je da se na sličan način blisko uskladi s Kinom, kako bi izgradila svetski poredak manje fokusiran na SAD, ali istovremeno Moskva ima za cilj da diverzifikuje svoje ekonomske veze kako bi izbegla preteranu, asimetričnu zavisnost od Kine. Jednostavno rečeno, unipolarnost se zamenjuje multipolarnošću, i svetu su potrebni međunarodno pravo i pravila koja odražavaju tu realnost.
Možete li reći nešto više o tom svetu budućnosti? Procesi dekolonizacije su očigledno napredovali i u Latinskoj Americi i u Africi. Ovo dodatno komplikuje situaciju u kojoj se nalaze SAD.
Posle Hladnog rata SAD su bile na vrhuncu svoje moći i mogle su da oblikuju svet u bilo kojem pravcu. Odluka SAD da teže „hegemonijskom miru“ bila je greška, jer je unipolarnost bila samo privremena, a težina imperije je u međuvremenu postala preteška za Ameriku. Cena imperije je uvek ista: resursi su sada iscrpljeni, kao što je danas očigledno, zbog njenog neodrživog duga i s infrastrukturom koja se raspada; legitimitet se urušava, svet je zgrožen prinudom i kršenjem međunarodnog prava koji su bili potrebni za upravljanje imperijom; i, na kraju, sile u usponu, kao što su Kina, Rusija, Iran i druge, pronaći će zajednički motiv da balansiraju uticaj SAD.
I SAD i Sovjetski Savez su bili velike pristalice dekolonizacije iako su istovremeno pokušavali da zamene imperijalni uticaj Evropljana. Kako relativna moć SAD opada, posledica će, predvidljivo, biti povećana konkurencija u borbi za uticaj, što će verovatno podstaći nestabilnost. Međutim, proces dekolonizacije se nastavlja, jer se regioni iz Latinske Amerike i Afrike afirmišu kao politički subjekti i odupiru se tome da postanu puki pioni politike velikih sila.
Sjedinjene Države vole da se predstavljaju kao „sila koja oslobađa nacije“. Da li su SAD danas, po vašem mišljenju, najmoćnija sila neokolonijalizma?
Kad god neka zemlja govori o sebi kao „šampionu i braniocu univerzalnih vrednosti“, postaje predvidljivo da će se zalagati za suverenu nejednakost kako bi odredila odnos između superiornog i inferiornog. U prošlosti je kolonizacija podrazumevala odbacivanje bilo kakve suverene jednakosti između civilizovanih naroda i varvara, dok danas preovladava ista logika, pošto liberalne demokratije ne bi trebalo da slede ista pravila kao autoritarne države. U svojoj novoj „civilizacijskoj misiji“, SAD imaju i pravo i odgovornost da predstavljaju i brane druge narode pod maskom unapređenja demokratije i ljudskih prava.
Imate li neki savet za vlasti u Srbiji? Šta bi trebalo da rade, a šta ne? Danas se položaj Srbije uglavnom ocenjuje kao „položaj na dve stolice“ – jedna je istočna, druga je zapadna.
Moj savet je da izbegavate ekskluzivne blokove. Uspostaviti prijateljske odnose sa SAD, EU, Rusijom, Kinom i drugim glavnim akterima, na Zapadu i na Istoku. Prosperitet i snaga potiču iz sposobnosti da se balansira između različitih regiona, a da se ne postane trajno vezan za bilo koji od njih. Kada se svrstate u jedan ekskluzivni blok, saveznici i eventualni protivnici neće stvarno uvažavati srpske interese. Ako bilo koja država ili region nastavi neopravdani pritisak na Srbiju, to će podrazumevati zbližavanje Srbije s drugim državama. Međutim, ova „strategija balansiranja“ uključuje i određene rizike. U podeljenoj Evropi postoji ogroman pritisak da se izvrši izbor između Zapada i Rusije. Kao što smo videli u Ukrajini 2013. i 2014. godine, kada Ukrajina nije uspela da napravi pravi izbor, vlada je bila naprosto zbačena.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *