ГЛЕН ДИЗЕН – НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ 1999. ЈЕ КЉУЧНИ ДОГАЂАЈ

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 24. 12. 2021

Постојали су системски подстицаји ничим спутаваном Западу да прихвати либералну идеологију када се распао Совјетски Савез, јер је експанзија моћи могла бити легитимисана као експанзија либерално-демократских вредности. Напад на Југославију 1999. и признање независности Косова 2008. године постали су кључни догађај, за који се тврдило да је легитиман, иако је тиме прекршено међународно право. Раздвајањем легитимитета од легалности започео је постепени колапс међународног права и Запад је, уместо тога, почео да развија систем суверене неједнакости, каже наш саговорник, уредник часописа „Раша ин глобал аферс“

Глен Дизен је професор на Универзитету Југоисточне Норвешке и уредник часописа „Раша ин глобал аферс“. У фокусу истраживања професора Дизена већ неко време је „Велика Евроазија“, као руски политички, економски и конзервативни пројекат, о чему сведоче и наслови његових књига, међу којима је најновија „Европа као западно полуострво Велике Евроазије: Геоекономски региони у мултиполарном свету“. Свет више није униполаран, упозорава Дизен, већ мултиполаран, упркос жестоком противљењу САД, што изазива нове напетости и сукобе. САД се заправо суочавају с дилемом: могу ли да се укључе у мултиполарни систем, или да наставе да се одупиру појави мултиполарности. Али уколико САД желе да предупреде свој пад, сматра Дизен, оне морају прихватити много реалнију улогу у свету.

Систем се не може поправити, пошто је либерална идеологија сасвим заслепила Запад, изјавили сте на састанку међународног клуба Валдај. Дошли смо до тачке када садашњи поредак – „поредак заснован на правилима“ које од случаја до случаја прописује хегемон – више не функционише.
Либерализам представља многе узвишене идеале, иако је постао пропагиран као хегемонистичка идеологија која заслепљује Запад. Сва сложеност света филтрирана је кроз једноставне бинарне стереотипе либералне демократије насупрот ауторитарности. То је веома радикалан начин разумевања међународне безбедности, иако је он постао нормалан и сада представља морални аргумент за агресију. Целокупна идеја да безбедност произлази из међусобних ограничења између суверених једнаких држава замењује се идејом да мир захтева да силе добра победе зло.
Постојали су системски подстицаји ничим спутаваном Западу да прихвати либералну идеологију када се распао Совјетски Савез, јер је експанзија моћи могла бити легитимисана као експанзија либерално-демократских вредности. Напад на Југославију 1999. и признање независности Косова 2008. године постали су кључни догађај, за који се тврдило да је легитиман, иако је тиме прекршено међународно право. Раздвајањем легитимитета од легалности започео је постепени колапс међународног права и Запад је, уместо тога, почео да развија систем суверене неједнакости. Запад је себи дао прерогатив по којем је он изузет из међународног права, позивајући се, у име легитимитета, на либералне демократске вредности. Уместо да се позивају на међународно право, САД се све више позивају на „међународни поредак заснован на правилима“, што је орвеловски концепт, пошто се не састоји од било каквих посебних правила. Запад се може мешати у унутрашње послове других земаља, подстицати државне ударе, извршити инвазију, па чак и одбацити територијални интегритет одвајањем територије као што је Косово – иако друге силе морају бити ограничене међународним правом. Једноставно речено, међународно право засновано на заједничким правилима између суверених држава напуштено је у корист хегемонистичке владавине, коришћењем либерализма за легитимисање суверене неједнакости.
Сукоби су неизбежни, јер је свет прешао с униполарности на мултиполарност и више не постоје заједничка правила за решавање ових поремећаја.
Косово и Крим су очигледан пример ових двоструких стандарда Запада?
Да. Различити стандарди који се примењују на Косово и Крим су пример зашто међународно право не успева. То је зато што је легитимитет одвојен од легалности. Међународно право је веома специфично у погледу територијалног интегритета и мандат УН за окупацију Косова од стране Запада такође је био изричит у вези с територијалним интегритетом. Ипак, Запад се позвао на либерално-демократске вредности како би уздигао принцип самоопредељења косовских Албанаца изнад принципа територијалног интегритета. Сада постоје два конкурентска принципа: територијални интегритет и самоопредељење, и подразумева се да ће Запад једнострано одлучивати између ова два принципа на основу свог алтруизма, а не безбедносних интереса.
Закон представља специфична правила која би требало доследно примењивати, док идеја легитимитета подразумева да постоји већа потреба за контролом наратива. Пропаганда неизбежно има већу улогу када се међународно право замени судом јавног мњења. Да би се легитимисала употреба различитих стандарда и принципа, неопходно је преувеличати страдање Косова под српском влашћу и игнорисати претње Криму под украјинском влашћу. На Косову је јавности продат наратив о геноциду, а на Криму (и у Донбасу) народ је био лишен тог средства јер је у јавности представљан или као заробљеник или као агент Русије.
Реч је о сталном опадању „релативне моћи и утицаја Запада“, што умањује и улогу либерализма у унутрашњој и међународној политици. „Крај историје“ (предвођен САД) очигледно неће наступити. Тренутак пада долази у време када се чинило да је либерализам победио све своје непријатеље. Зашто?
Један од великих политиколога Џон Херц написао је 1950. да политички идеализам, парадоксално, „има своје време величине када су његови идеали неостварени, када је у супротности са застарелим политичким системима и када га плима времена вуче ка победи. Она се дегенерише чим постигне свој коначни циљ; а у победи умире“. Кључни разлог за овај феномен који се понавља је то што су универзалне вредности директно повезане са ентитетом моћи, а тиме су и саме вредности подређене националном циљу. Француска револуција је увела инспиративне идеје о преношењу суверенитета с монарха на народ, али је потом постала инструмент за наметање моћи. Бољшевици су такође у почетку заступали универзализам, пре него што су идеологију подредили националној ствари. После Хладног рата Запад је промовисао универзалне вредности либералне демократије као хегемонистичку норму и тако је у том процесу поткопао многе вредности које је прокламовао да заступа.
Либерализам је умро у тренутку сопственог тријумфа. Да ли се ти „недостаци“ либерализма могу некако исправити? Може ли се либерализам вратити на старо? Или је то обавезан пут којим пролазе све идеологије?
Либерализам је претворен у експанзионистичку идеологију после распада Совјетског Савеза, када више нису постојала ограничења за Запад. Државе нису биле ничим спутане, а у недостатку равнотеже Запад је почео да се шири путем државних удара, инвазија и експанзионизма НАТО-а. Либерална идеологија је то легитимисала претварањем међународног система заснованог на сувереној једнакости у систем суверене неједнакости. У Животињској фарми Џорџ Орвел је предвидео да ће комунизам пропасти због инхерентних контрадикција, пошто ће идеологија заснована на једнакости бити коришћена да се једна класа уздигне изнад друге, тако да су на крају правила промењена: „Све животиње су једнаке, али неке животиње су једнакије од других.“ Либерализам је на сличан начин постао корумпиран, промовишући се као хегемонистичка норма у којој Запад ужива пун суверенитет, а остали не. Либералне демократије се данас залажу за међународни систем заснован на идеји да су „све државе једнаке, али су неке државе једнакије од других“.
Претпостављам да се тренутна деструктивна улога либерализма у међународном систему може исправити уколико се успостави равнотежа снага. Међународно право засновано на сувереној једнакости може постојати само под условом равнотеже снага, јер се државе одричу одређене флексибилности у својој спољној политици у замену за предвидљивост, док им противници узвраћају. На пример, отцепљење Крима од Украјине може допринети подстицању Запада да се врати међународном праву. У међународном систему, где Запад ограничавају државе као што је Русија, Запад мора да прихвати да, уколико се они не придржавају међународног права, то неће чинити ни Русија.
Ваша нова књига носи наслов „Европа као западно полуострво Велике Евроазије“. Можете ли нашим читаоцима објаснити о чему се ради?
Књига истражује како је Европа постављена према две конкурентске регије – између опадајуће Трансатлантске регије и растуће Велике Евроазије. После Другог светског рата САД су својом војном и економском моћи успоставиле контролу над три главна економска региона света: Северном Америком, Европом и Источном Азијом.
Европа је била организована под вођством САД у Трансатлантском региону, а Источна Азија, такође под вођством САД, у оквиру Азијско-пацифичког региона (који је недавно реконцептуализован као Индо-пацифички регион). Ова изградња региона усмерена на САД функционисала је током Хладног рата под биполарном међународном расподелом моћи, док је свет био подељен на зависне савезнике и маргинализоване противнике. Када је Хладни рат дошао до свог краја, Русија и Кина нису се могле адекватно сместити као политички субјекти, са својим местом за столом. Сада видимо да Кина и Русија чине напоре да се успостави нова регија, која се назива Великом Евроазијом, у којој се и Европа и Азија интегришу у једну велику геоекономску регију. Такође, видимо да Европљани пркосе америчким санкцијама које се изричу за куповину кинеских технологија, руског гаса и наоружања, придружују се иницијативи „Појас и пут“ и укључују се у нове финансијске институције као што је Азијска инфраструктурна инвестициона банка. Претпоставка је да ће економске интересе, који ће се наставити померати ка Истоку, следити и политичка лојалност.
САД реагују покушавајући да поново поделе свет на зависне савезнике и маргинализоване противнике под идеолошком мантром мобилизације демократског света против ауторитарних држава. Али дељење света дуж вештачке бинарности демократије насупрот ауторитаризму има малу хеуристичку вредност за разумевање сложености међународних односа. Утицај САД ће наставити да опада, релативна економска моћ ће наставити да се помера ка истоку, а САД већ постају зависне од економске принуде коју користе против савезника да уздигну Трансатлантски регион изнад Велике Евроазије.
Идеја о „савезу демократија“ није нова (предлагао ју је Мекејн као председнички кандидат 2008. итд.). Али сада се „рециклира“ у другачијем контексту. Чини се да САД покушавају да интензивирају своје напоре у неким областима како би надокнадиле губитке у другим (економским, војним и др.).
Овај процес је углавном започео илегалном инвазијом на Југославију 1999. Тада се тврдило да се вето Русије и Кине у Савету безбедности УН може игнорисати, јер оне не деле либерално-демократске вредности Запада. Док су се САД припремале за илегалну инвазију на Ирак, југословенски преседан је коришћен да се сугерише да би се либерално-демократски легитимитет могао користити као алтернативни извор ауторитета међународном праву. Концепти као што су „концерт демократија“, „лига демократија“ и „алијанса демократија“ унапређени су како би се свет поделио на либералне демократије насупрот ауторитарним државама, при чему су прве себи давале одређене привилегије под маском служења универзалним вредностима. У скорије време ово се манифестовало као „међународни систем заснован на правилима“, у коме се за Запад примењује другачији скуп правила. Пошто је релативна економска и војна моћ САД у опадању, Вашингтон жели да његови главни конкуренти, као што су Кина и Русија, прихвате и интернализују идеју да САД могу да делују по другачијим правилима. Захтев да Кина и Русија прихвате либерално-демократске вредности изједначен је с успостављањем односа учитељ–ученик или субјекат–објекат. Међутим, Пекинг и Москва то жестоко одбацују, и то се показује у њиховој дипломатији. И самит САД–Кина на Аљасци и састанак ЕУ–Русија у Москви завршили су спектакуларним неуспехом, јер је Запад покушао да држи предавањa Кини и Русији, али оне су одбиле да прихвате улогу ученика коме ће се нешто објашњавати. Једноставно речено, Кина и Русија одбацују либералне вредности, јер је то начин на који се свет дели на супериорне и инфериорне државе.

КАКО ЈЕ НОРВЕШКА „ПРОМЕНИЛА СТРАНУ“

Како оцењујете геополитички положај данашње Норвешке? Шта се променило у томе, а шта је остало исто, од 1989. до данас?

Током Хладног рата Норвешка је као чланица НАТО-а играла уравнотежену улогу „доброг савезника“ САД и „доброг суседа“ Совјетског Савеза. Након што се Совјетски Савез срушио, Норвешка је потпуно напустила и улогу „доброг савезника“ и добросуседску равнотежу. Било је неколико разлога за то: Норвешка се све више ослањала на САД, верујући да је Русија престала да буде важна. Депеше које је објавио Викиликс откриле су како су САД користиле захтев за „солидарношћу алијансе“ да одбаце узимање у обзир безбедносних проблема Русије. Политичка класа Норвешке постала је опседнута концептом либералног међународног поретка, а концепт „мировне државе“ је изненада постао компатибилан с инвазијом на земље попут Југославије и Либије. Норвешка је била одлучна да „удари изнад своје тежине“ у унапређењу међународног поретка предвођеног Сједињеним Државама.
САД су сада у релативном паду, а Норвешка се суочава с дилемом, будући да се може вратити на односе „доброг савезника“ и „доброг суседа“, или да се нађе на америчком фронту против Русије на Арктику. Политичка класа је одлучила да истури Норвешку на линију фронта и сада је у процесу предаје војних база САД, што подразумева велику зависност спољне политике од Вашингтона и цементира конфронтацијски однос с Москвом. Логика која стоји иза овог избора је да ће америчко војно присуство обезбедити да САД бране Норвешку. Међутим, целокупна логика заснована је на идеји да САД и Норвешка имају исте интересе. Норвешка тражи поуздану одбрану и обезбеђивање стабилности на границама с Русијом, док САД траже платформу за суочавање с Русијом на Арктику. Веома предвидљива последица је да ће Русија одговорити на нове претње америчким војним базама у Норвешкој, а норвешке политичке елите ће онда осудити овај одговор Русије као претњу. Затим ће честитати саме себи зато што су направиле аранжман за америчке војне базе за одбрану.

Да ли је пад САД с трона светског хегемона незаустављив? И да ли тај пад убрзава политика Вашингтона, који, бар за сада, одбија да прихвати ове промене?
Ништа није незаустављиво, али сви знакови указују да се ствари одвијају у погрешном смеру. САД све више заостају у свом технолошком лидерству, њихов релативни удео у глобалној економији наставља да опада, дуг достиже неодржив ниво, америчко друштво доживљава све већу социоекономску и политичку поларизацију, њихова војна супериорност се убрзано смањује, а амерички савезници постају све више забринути за будућност САД, док противници одбијају да се повинују америчким претњама.
САД могу зауставити овај процес, али да би то учиниле, морају се прилагодити новој реалности – новој међународној расподели моћи. САД се и даље понашају као униполарна сила, као да смо још у деведесетим годинама. Заправо, САД доживљавају империјално преоптерећење, јер се ресурси преусмеравају из језгра ка периферији. Језгро се при томе руши и појављују се нови полови моћи на периферији како би уравнотежили експанзију САД. Обликује се мултиполарни систем, а САД се суочавају с дилемом: могу или да омогуће мултиполарни систем, где ће уживати лидерску позицију као, вероватно, „први међу једнаким“, или могу да наставе да се одупиру појави мултиполарности, али онда ће други полови изградити мултиполарни систем који ће се супротстављати САД. Ако САД желе да преокрену свој пад, морају прихватити много реалнију улогу у свету.
Изгледа да се све томе опире у САД. То би значило не само појаву новог тима, другачијег од Бајденовог, и појаву неке нове политичке елите, већ и промену начина на који Сједињене Државе себе доживљавају: као „светионик демократије“, „Град на брду“ итд. Једном речју: као изузетну силу, која свима служи као узор.
САД ће морати да преиспитају улогу либерализма, како у својој унутрашњој политици, тако и на међународном плану. САД су засноване на неким дивним идеалима који су били извор њихове снаге и које треба сачувати. Међутим, ови идеали су повезани с одређеним ризицима. На домаћем плану, важно је препознати да је конзервативна национална држава била чврста основа за унапређење либерализма. Допуштајући деконструкцију културе и веза између прошлости и садашњости, либерализам на крају уништава платформу која му је омогућавала постојање. На међународном плану, САД би могле да буду „Град на брду“ – модел на који се треба угледати. Међутим, ризици су постали очигледни када су САД одустале од тога да буду узор, како би, уместо тога, следиле своју „цивилизацијску мисију“. Џон Квинси Адамс је 1821. упозорио да ће САД, уколико се то догоди, изгубити сопствену слободу и дух. Адамс је тврдио да САД не би требало да иду „у иностранство у потрази за чудовиштима која ће уништити… САД би могле да постану светски диктатор. У том случају, оне више не би владале својим духом“.
Да ли Азија постаје нови центар света? Да ли се појављује нови азијски свет мултиполарности?
Азија усредсређена на Кину ће највероватније остати економска локомотива која покреће глобалну економију напред у годинама које долазе. САД и Европа ће и даље остати важни економски центри, иако ће успон Азије обезбедити да свет постане мултиполаран. Утицај САД у Азији ће наставити да опада, јер је Кина далеко најмоћнија држава у Азији. Како САД пребацују своје ресурсе и приоритете ка Азији, Европљани ће, такође, наставити да теже ка стратешкој аутономији од САД. Изазов пред којим стоји Русија је да се на сличан начин блиско усклади с Кином, како би изградила светски поредак мање фокусиран на САД, али истовремено Москва има за циљ да диверзификује своје економске везе како би избегла претерану, асиметричну зависност од Кине. Једноставно речено, униполарност се замењује мултиполарношћу, и свету су потребни међународно право и правила која одражавају ту реалност.
Можете ли рећи нешто више о том свету будућности? Процеси деколонизације су очигледно напредовали и у Латинској Америци и у Африци. Ово додатно компликује ситуацију у којој се налазе САД.
После Хладног рата САД су биле на врхунцу своје моћи и могле су да обликују свет у било којем правцу. Одлука САД да теже „хегемонијском миру“ била је грешка, јер је униполарност била само привремена, а тежина империје је у међувремену постала претешка за Америку. Цена империје је увек иста: ресурси су сада исцрпљени, као што је данас очигледно, због њеног неодрживог дуга и с инфраструктуром која се распада; легитимитет се урушава, свет је згрожен принудом и кршењем међународног права који су били потребни за управљање империјом; и, на крају, силе у успону, као што су Кина, Русија, Иран и друге, пронаћи ће заједнички мотив да балансирају утицај САД.
И САД и Совјетски Савез су били велике присталице деколонизације иако су истовремено покушавали да замене империјални утицај Европљана. Како релативна моћ САД опада, последица ће, предвидљиво, бити повећана конкуренција у борби за утицај, што ће вероватно подстаћи нестабилност. Међутим, процес деколонизације се наставља, јер се региони из Латинске Америке и Африке афирмишу као политички субјекти и одупиру се томе да постану пуки пиони политике великих сила.
Сједињене Државе воле да се представљају као „сила која ослобађа нације“. Да ли су САД данас, по вашем мишљењу, најмоћнија сила неоколонијализма?
Кад год нека земља говори о себи као „шампиону и браниоцу универзалних вредности“, постаје предвидљиво да ће се залагати за суверену неједнакост како би одредила однос између супериорног и инфериорног. У прошлости је колонизација подразумевала одбацивање било какве суверене једнакости између цивилизованих народа и варвара, док данас преовладава иста логика, пошто либералне демократије не би требало да следе иста правила као ауторитарне државе. У својој новој „цивилизацијској мисији“, САД имају и право и одговорност да представљају и бране друге народе под маском унапређења демократије и људских права.
Имате ли неки савет за власти у Србији? Шта би требало да раде, а шта не? Данас се положај Србије углавном оцењује као „положај на две столице“ – једна је источна, друга је западна.
Мој савет је да избегавате ексклузивне блокове. Успоставити пријатељске односе са САД, ЕУ, Русијом, Кином и другим главним актерима, на Западу и на Истоку. Просперитет и снага потичу из способности да се балансира између различитих региона, а да се не постане трајно везан за било који од њих. Када се сврстате у један ексклузивни блок, савезници и евентуални противници неће стварно уважавати српске интересе. Ако било која држава или регион настави неоправдани притисак на Србију, то ће подразумевати зближавање Србије с другим државама. Међутим, ова „стратегија балансирања“ укључује и одређене ризике. У подељеној Европи постоји огроман притисак да се изврши избор између Запада и Русије. Као што смо видели у Украјини 2013. и 2014. године, када Украјина није успела да направи прави избор, влада је била напросто збачена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *