Борба за Црну Гору тек следи

АЛЕКСАНДАР ЋУКОВИЋ

Да ли ће промене наступити оног тренутка када обични грађани на помен Мила Ђукановића буду застајали у дилеми да ли је реч о политичару или пак чувеном редитељу и сценаристи?

Појава Александра Ћуковића на друштвеној и књижевној сцени Црне Горе донела је или бар наговестила дуго очекивани препород дубоке и естетски узвишене, а надасве слободарске мисли, некада типичне за Црну Гору. Постао је један од предводника нове генерације интелектуалаца и ствараоца који са Његошем, Пекићем и Лубардом деле исто завичајно порекло и који су спремни да храбро, без обзира на све препреке и успутна саплитања, ходају њиховим путем. Александар Ћуковић рођен је у Никшићу 1991. године, дипломирао је а затим и магистрирао политикологију на Факултету политичких наука Универзитета Црне Горе у Подгорици. Пише прозу, поезију, есеје и књижевну критику. Потпредседник је Удружења књижевника Црне Горе и главни уредник књижевног часописа „Стварање“.
Нека дела овог аутора, пре свих „Писац у купатилу“, „Кад скидају крила“ и „Контуре хоризонта“, оцењена су као она која у књижевном смислу носе аутентичну ноту, али и редак квалитет, што је био разлог да недавно буде промовисан у члана жирија престижне Андрићеве награде, и то као најмлађи члан жирија у досадашњој историји доделе тог признања. У критици друштва, одважан и тачан, али и одмерен, без олаког потезања речи које без разлога могу да запале ватру. На делу, један од најчвршћих бранилаца идентитета. Ћуковић у интервјуу за „Печат“ говори о дуго очекиваном попису становништва у Црној Гори, чије ћемо резултате, по свему судећи, добијати на парче, селективним објављивањем у наредним месецима, али и о многим другим темама витално значајним за државу и народ.

После много перипетија попис становништва у Црној Гори је званично завршен. Како сте дочекали крај пописа и прве прелиминарне резултате?
Попис је рутинска ствар и сва фама око њега била је, у суштини, непримјерена. Беспотребно је пријећено бојкотом. Грађани су, за разлику од политичара, показали зрелост и игнорисали све оне који су имали намјеру још једном одиграти на карту тензија. Први прелиминарни резултати нијесу ме изненадили. Поједини процеси су само преведени у статистику и то је био, рекли бисмо, логичан слијед. Сада се, када је ријеч о Црној Гори, стање само констатовало. Дијагноза је ту, а главно питање јесте хоће ли услиједити лијечење.
У којој мери је политички пад Мила Ђукановића био предуслов за почетак било каквих суштинских промена у Црној Гори, па и за спровођење ваљаног пописа?
Пад Мила Ђукановића био је нужан, али не и једини предуслов како би се на хоризонту ове наше суморне стварности указали почеци онога што би у крајњем могло водити суштинским промјенама. Прошло је извјесно вријеме и када се сумирају утисци, чини се да, сем слободнијег и растерећенијег третирања политичких тема у свакодневици, односно релаксиранијег доживљаја саме власти, грађани Црне Горе нијесу осјетили неке значајније трансформације. Трезвено је не очекивати промјене преко ноћи. Оне ће наступити тихо, спонтано, оног тренутка када обични грађани на помен Мила Ђукановића буду застајали у дилеми да ли је ријеч о политичару или пак чувеном редитељу и сценаристи. Чврсто вјерујем да ће доћи и тај дан. То је, уосталом, дужност свих нас.
Резултати пописа који откривају идентитетску структуру грађана тек се очекују. Ипак, већ се спекулише да је проценат грађана који говоре српским језиком као матерњим изнад 50 одсто. Ако се то потврди, да ли очекујете да ће српски добити статус званичног језика у Црној Гори, што би, узгред, била и обавеза Црне Горе и по међународном јавном праву и по статуту ЕУ, или очекујете опструкције о том питању? Да додам: опструкције и пре и након објављивања резултата који се односе на то?
Политичке игре дозвољавају све и све бива могуће за играче који се одваже на ту врсту авантуре. С друге стране, језик није играчка и никакве политичке декларације, одлуке, прописи или статуси, уколико има довољан број истински вјерних слугу, не могу га умањити или унаказити. Зар Црна Гора није живи примјер томе? Српски језик у Његошевој и Вуковој земљи не показује жилавост него животворност. Дакле, страх за судбину српског језика не станује на таквој микроадреси нити је у рукама којекакве пролазне бирократске клаузуле. Српски језик је угрожен јер језици малих народа што због технологије, а највише због каћиперства и неосвијешћености губе број говорника. То значи да се дуг сваког од нас појединачно, од данас па занавијек, назива српски језик.

Од литија, преко пада Мила Ђукановића, до пописа, редом су се урушавали многи темељи оног што колоквијално познајемо као „антиисторијска Црна Гора“. Ипак, многи су мишљења да ни значајни фактори изван, као ни бројне политичке структуре унутар Црне Горе, неће одустати од такве политике?
Ниједна прича која има потенцијал да раздваја и дијели неће бити олако одбачена, па ни та! Подјела је константа црногорског друштва и нигдје као у њему не може се пронаћи толико горива за њу. Пуне три деценије се бивши режим гријао на том и таквом гориву. Тродеценијска зима у Црној Гори насилно је довучена и исто тако насилно одржавана. Грађанин, појединац, не треба да сметне с ума да се зима не дочекује у шортсу и папучама. То је, прије свега, ствар културе и укуса.
Како бисте укратко објаснили природу подела у Црној Гори? Да ли је то пример идеолошко-политичке поделе уз велики уплив стране империјалне агенде? Такође, како се та подела одражава свих ових година на свакодневни живот?
Уколико бисмо, неким чудом, елиминисали спољне и унутрашње факторе, идеолошко-политичке или пак династичке, родбинске и породичне, опет би у генетском коду народа на овом поднебљу остало довољно разлога да се он, без много муке и размишљања – подијели. Све црногорске подјеле рођене су из једне једине, мајке свих подјела, која се зачела у уму. У складу са традицијом надјенуто јој је мушко име – комплекс супериорности. Хвала располућености, што ми и даље можемо да ређамо питања, час наша, час овога који ћути у нама, потпуно подијељено, па и о подјели. Што се свакодневног живота тиче, располућеност црногорског друштва је занимљива са више аспеката, па се, поред психолошког, социолошког, филозофског, историјског, политиколошког, антрополошког, јавља и институционални аспект. Прецизније, ријеч је о друштву у ком сваки појединачни случај комплекса више вриједности по аутоматизму има тенденцију институционалног организовања и дјеловања.
Шта очекујете од српских странака у недавно устоличеној влади Милојка Спајића? Који је домет српских странака у влади, и шта ће бити њихов превасходни циљ, узимајући у обзир најпре интересе популације коју представљају?
Очекујем да ће српски народ у Црној Гори коначно добити могућност једнаких, ни већих ни мањих шанси него што имају остали народи.
Какав је ваш став о Покрету Европа сад? Није згорег поменути да је ПЕС, званично најбрже растућа странка у Европи ако посматрамо прогресију броја чланова, уједно једина странка на Старом континенту која је као дебитант победила и на председничким и на парламентарним изборима, приде наступајући самостално. Шта су они: феномен сам по себи; буђење неке нове снаге у ЦГ, или последица свега са чим је ЦГ суочена последњих 30 година?
Узроке таквог успјеха ПЕС-а треба тражити у свему што је Црну Гору сналазило претходних неколико деценија, али и у менталитетској црти народа овог поднебља. Грађани Црне Горе су уморни од свега, а највише од неправде и лажних обећања. Први који им је нешто понудио – добио је шансу. Да ли ће је и на који начин искористити, остаје нам да видимо. На уму треба имати и то да ће се ствари много брже одвијати него што је то био случај у претходном периоду када су све полуге биле концентрисане у рукама једног човјека, евентуално неколико људи блиских њему.
Црна Гора, поред идентитетских проблема, има и велике економске проблеме. Незапосленост је и више него двоцифрена, јавни дуг је готово шест пута већи него 2006, или – данашњих 4,08 милијарди дуга, спрам 700 милиона од пре 16 година, док обим страних инвестиција није ни приближно довољан. У ком правцу би могла да се креће економија Црне Горе?
ПЕС је дошао на власт искључиво на причи о економији и финансијама, у широком луку заобилазећи идентитетске теме и теме око којих се не постиже најшири могући консензус. То је јасна порука коју је народ послао политичарима. А порука коју туризам шаље нашој економији јесте да је опасно гледати у небо и молити се да у јануару падне снијег, а да у јулу не падне киша. С друге стране и вирус корона је показао да не мора бити ни до падавина. Кључ за стабилност је у производњи, дакле индустрији и пољопривреди.
Први објављени резултати пописа открили су рак-рану свих регионалних држава, а то је огромна депопулација. Она у Црној Гори, истина, није изражена када је у питању укупан број становника, али указује на огромно популационо пражњење севера државе. Има ли начина за, условно речено, биолошки спас Црне Горе, ван Подгорице и мимо Приморја?
То је најопаснија и најјезивија информација коју нам попис даје. Истина, за њу нам попис и није био потребан, он ју је само констатовао. Ријеч је о толико очигледној ствари да је најпростији увид у бројно стање по основним школама на сјеверу земље довољан да би се извео недвосмислен закључак. Дакле, проблем не почиње проглашењем резултата пописа. Деценијама нико ништа не предузима.
Важите за једног од најперспективнијих књижевника и утицајнијих интелектуалаца не само у Црној Гори него и шире. Какав је утицај уметника, а какав академске заједнице на савременог човека?
Умјетност, конкретно књижевност, нема улогу какву је заузимала некада. Човјечанство је отуђено, незаинтересовано и површно. Ово је вријеме инстант рјешења у коме је брзина неприкосновени господар, а умјетност тражи мир, посвећеност, тражи паузу и предах, тражи човјека. Што се интелигенције тиче, некада је фреквентна била синтагма „поштена интелигенција“. Временом је (п)остала поштена једино сама себи. Стога држим да „Неверне бебе“ нијесу у праву када пјевају „курва судбина“ – курва је интелигенција.
Које наредно књижевно дело публика од вас може да очекује?
Ускоро из штампе треба да изађе моја књига есеја „Терор разоноде“.