УРЕДНИК С ВРЕДНИМ МИНУЛИМ РАДОМ

ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ,
књижевник

Ћирилица нам је на умору, сматра Лакићевић, додајући да смо за то криви сви, да се то писмо боље чувало у социјализму и да ћирилицу избегавају помодари и скоројевићи и они који нас не воле или нас одбацују

Саговорник „Печата“ Драган Лакићевић, вероватно најстарији активни уредник у издаваштву Србије, ускоро ће у пензију, после 42 године уредничког посла. Почео је као 25-годишњак у Издавачком предузећу Рад 1979, а одлази из Српске књижевне задруге у којој је провео готово 32 године. Главни уредник те најстарије и најугледније издавачке установе био је у последња четири мандата. Тешко је набројити књиге које је овај човек изузетне меморије током свог радног века приредио и обогатио предговорима, а још теже пописати књиге које је потписао као уредник. Лакићевић је аутор бројних књига поезије, прозе, књига за децу, научноистраживачких дела. Добитник је угледних књижевних признања, међу којима су Вукова награда, па награде „Бранко Ћопић“, Грачаничка повеља, „Марко Миљанов“, „Змај Огњени Вук“, „Јефимијин вез“, „Политикин Забавник“, „Јелена Балшић“, „Одзиви Филипу Вишњићу“, „Милан Ракић“ и друге.

Више деценија били сте најпре уредник па писац. Сада ћете бити најпре писац и шта још?
Послужићу ја још књизи колико се од мене буде тражило, а тек ћу видети како је то писати своје, не мислећи на друге – српске, књижевне, издавачке списе и књиге.
Како сте, врло млади, у време другачије од данашњег ушли у издавачки свет?
Раније се, после студија књижевности, мање ишло у наставу, а више у библиотекарство, новинарство, издаваштво, културу. Мене су у издаваштво упутили моји професори – памтећи да сам био међу најбољима у генерацији, на Филолошком, код Недића, Пантића, Радмиле Маринковић. Тада су уредници у издавачким кућама били писци и преводиоци: у Просвети Стеван Раичковић, Миодраг Павловић, Милорад Павић, Милан Комненић, Видосав Стевановић; у Нолиту Васко Попа, Иван В. Лалић, Радивоје Микић, у Веселину Маслеши и БИГЗ-у Рајко Петров Ного… Кад су ме изабрали за уредника Рада, напустио сам постдипломске студије и одлучио да будем песник и уредник. Моје књиге поезије и прозе издавала је Просвета, највеће и најугледније издавачко предузеће у социјалистичкој Југославији.
Како сада видите свој уреднички живот с књигама током више од 40 година?
Кад сам почињао, говорило се да је, и у свету, издавачки рад скроман и господски посао. Мени се чини да је тако било и код нас. Бити уредник у издавачком послу подразумевало је радост и љубав за књиге – старе и нове, за ауторе и сараднике. Учествовати у нечему што ствара националну културу, увећава библиотеку на српском језику… Могло се много урадити за своју генерацију… Имали смо тзв. уредничко радно време – нисмо морали да долазимо на посао пре поднева, имали смо велику слободу, сваки час били у медијима – а на све то су гунђали трговци, књижари, комерцијалисти, поготово они из представништва у Сарајеву, који су се бунили што им тамо неки књижевници одређују издавачки план и програм. Мада су теренски комерцијалисти, или трговачки путници, зарађивали више од директора и уредника, и то на књигама које смо ми пронашли и уредили… У новом друштвеном поретку управо они су основали нове издавачке куће.

Били сте уредник, некад и сад, у претходном и у садашњем друштвеном поретку. Како гледате на та различита времена?
То су одиста различите епохе. Требало би се подсетити из издавачких каталога и из ондашње штампе шта смо радили, шта се продавало и награђивало, шта је политички поредак форсирао а шта сузбијао. Књижевне и издавачке моде и налози… Шта је до данас остало као вредност, а шта је пало у дубоки заборав… У социјализму је издаваштво било под извесном друштвеном контролом. А друштвена контрола је и ограничавала и награђивала… Кад побројите који су све писци радили у Радио Београду, јасно је да поредак није желео незапослене и незадовољне него корисне и захвалне… Тада је измишљен појам „откупа књига“ за библиотеке и на почетку је то важило пре свега за некомерцијална издања (поезију, критику, науку), а предност на откупу имали су издавачи који имају програмски савет и који издају нове књиге савремених домаћих писаца…
Све се то доцније мењало и добијало нове облике… Са социјализмом нестали су и његови издавачи, чак и они највећи, Нолит и Просвета, али и они изузетно угледни: Рад, БИГЗ, Народна књига… Социјализам је био и доба институција, а то су били и издавачи и часописи, удружења уметника и књижевне трибине… Сада демократије има, институција нема. Не зна се ко је писац, сви певају…
Како вам је било у Раду од 1979. до 1992, а како у СКЗ од 1992. до 2023?
И на једном и на другом месту, и кад сам био најмлађи и кад сам био најстарији, дао сам све од себе. И добио много, можда више од других (не, нисам добио стан)… Било је време великих промена. На почетку Радовог каталога издања била је едиција „Дела српских социјалиста“. Кад сам питао главног уредника Брану Милошевића, да на почетак каталога ставим „Реч и мисао“, оне се зачудио: „Зар ’Реч и мисао’ није на почетку?“ Тако смо мењали Рад, а Рад је мењао нас. Рад је био највећи издавач комплета (Достојевски, Толстој, Чехов, Гете, Иго, Перл Бак…) којим су напуњени регали у новим становима Новог Београда и великих стамбених блокова… У СКЗ долазим по позиву, о стогодишњици ове старе установе. Биле су то године Задругине експанзије после прославе два века Вука и шест векова Боја на Косову. Тада је изашло прво јубиларно Коло. Задруга је о Колу водила највише рачуна, и то у свим временима.
Дванаест година били сте уредник едиције „Реч и мисао“?
Да, заједно са Браниславом Милошевићем и, доцније, са Јовицом Аћином. Код таквих едиција уредник никад није сам, поготово кад су нумерисане као колекција и имају дугогодишњу традицију и мерила, у чему је јединствено Коло СКЗ… Још у време док је Рад био издавачко предузеће „основано за образовање и васпитање радничке класе“, библиотеку „Реч и мисао“ започела је Душанка Перовић. Едицију је, у своје време, освежио и Бошко Богетић, али и Брана Милошевић, германист, позоришни критичар, политичар… У тој едицији нашли су се и одабрани савременици из моје генерације, пре свих Новица Тадић и Јован Радуловић, сатиричар Миленко Пајовић и нешто старији класици: Матија Бећковић, Милован Данојлић, Душан Радовић, Милисав Савић… Били смо млади и храбри, и као писци и као уредници… За избор светских писаца највеће заслуге имао је Јовица Аћин.
Шта још је у тим годинама била ваша идеја или иницијатива?
Едиција „Знакови поред пута“ и „Полетарац Душана Радовића“ у четири књиге. У првој су посебни замах добили најприсутнији аутори најмлађе генерације признатих писаца: Албахари, Тадић, Петковић, Великић, али су ту и прве књиге Лабуда Драгића, Ђорђа Нешића, Небојше Васовића и других одличних писаца. Рад их је подржавао и обликовао… (Доцније су нас „деведесете“ развејале на разне стране…) „Полетарац“ је био избор из часописа за децу, који је са одличним писцима и илустраторима (1973–1975) уређивао Душко Радовић. Изузетно модеран и духовит, часопис није био прихваћен у школама, брзо је угашен, али је издање у књизи потврдило његову стваралачку непоновљивост. До идеје да од „Полетарца“ направимо књигу, дошао сам у разговорима са песником Николом Вујчићем, ког је, некад, као дечака Душко усвојио за пријатеља. Једном смо објавили и књигу „Colour me beautiful“ (о шминкању и облачењу) коју смо донели са сајма књига у Франкфурту. За шест месеци продали смо двадесет хиљада примерака. „Архипелаг Гулаг“ објавили смо први у социјализму, а по продатом тиражу видело се колико смо закаснили… Дуга је то прича, пуна наслова, имена и успомена.
Чиме се и сада поносите? Шта вам је жао?
Све је сада минули рад. Налази се у кућама, школама и библиотекама, уколико их наследници и нови директори нису изнели код контејнера… Те књиге из минулог рада виђао сам у возовима и на плажама Јадрана… Понеку у Шведској и Канади… Недавно је, у градском превозу, Пеђа Драговић видео жену како чита „Женски декамерон“ Јулије Вознесенске из едиције „Реч и мисао“. Та књига комерцијално није успела, али је литерарно изванредна, и то је била честа појава у издаваштву.
У чему је специфичност уредника у Српској књижевној задрузи?
Српска књижевна задруга није предузеће већ институција. Она се, од оснивања, бави систематским представљањем и издавањем најбољих дела светске и српске, старије и новије књижевности и науке – избором, изучавањем и „ширењем у народу“, како се некад говорило. Тако је настало Коло. Пошто све вредности нису могле стати у шест-седам књига Кола годишње, основане су и едиције: Поучник, Забавник и Савременик. Све те едиције имају своје уређивачке одборе – главни уредник је један од њих… Ко изучи ту структуру и традицију, разумеће рад Задруге. И настојати да буде одговоран према тој традицији, поготово у вредностима и на нивоима претходника. На првом месту је духовно, књижевно, естетско, на другом пословно и комерцијално.
Кога сте од упечатљивих личности посебно упамтили у свом уредничком животу?
Био сам уредник Дедијеру и Дражи Марковићу… Сад, из даљине, видим велику ревију издавачких посленика, техничких уредника, лектора, преводилаца, а најпре аутора – великих песника и прозаиста. Незабораван је био Брана Петровић… Посетио сам, у њиховим становима, Десанку и Ћопића; Мешу на болесничкој постељи. Подуже сам разговарао са Добрицом Ћосићем и Михаилом Лалићем… Записивао сам речи Радована Самарџића… И моји професори били су моји аутори или саговорници: Рашко Димитријевић, Никола Милошевић, Иво Тартаља… Па дивна песничка браћа: Тадић, Јагличић, Јововић, Војводић, Ерић, Раичковић, Ного, Манојле, Крстивоје, Драгиња… Годину или две, уторком, у бистроу хотела „Москва“ бивао сам са Васком Попом… Задругиним комбијем ишли смо са Мијом Павловићем на традиционални ручак и разговор у његов родни Нови Сад. Памтим путовања по Србији и Црној Гори са Ракитићем, конобе и вино на Неимару, с Момом Капором… С Петром Пајићем сам двадесет година обилазио Ваљево, манастире и околину, и спавао у његовој породичној кући… С највише радости уређивао сам школску лектиру и Матију Бећковића… Недавно ме један историчар питао да ли ћу писати мемоаре. У Националној ревији „Србија“ већ сам објавио тридесетак портрета упамћених савременика. Међу њима су и патријарх Павле и митрополит Амфилохије.
Одавно је познато да сте предност увек давали уредничком а не свом књижевном послу?
Било је да не спавам, чекајући јутро да јавим техничком уреднику или штампарији исправку или промену у књизи… Колико сам пута после поноћи, таксијем, јурио из Кошутњака у Задругу, да проверим прозоре или инсталације… Неких година био сам и лектор и коректор свих издања. За своје списе и књиге то нисам могао да постигнем.
Кад уредник помаже писцу, а када писац уреднику? Да ли један другом одмаже?
Некад помажу, некад одмажу. Духовном грађом, лектиром и језиком уредник храни писца. Писац свој дар и намерно и нехотице даје другима, као што преводилац троши риме, ритмове, облике на поезију коју преводи са страног на свој језик… Много се научи и у разговорима за великим столом у СКЗ… Уредник често дисквалификује себе као писца: схвати се да му је довољно да буде уредник. Као писац, он је сувишан, а као уредник понекад буде крив свакоме, чак и оном кога је одабрао и објавио, али му није обезбедио најважније награде и признања…
Ове године објавили сте нову књигу поезије „Плачем у тами“. Шта она представља у вашем песничком опусу?
„Плачем у тами“ наставља моје збирке у слободном стиху. То је још једна збирка редовне лирике, тренуци изражене осетљивости песникових рецептора који увек на други начин примају и доживљавају информације, трепете, импулсе… У свеколикој грубости света, песник има привилегију да је понекад сензибилнији од себе. То су тренуци и записи када „све може бити песма“. Дрвеће Београда је најдуговечније становништво овог града, укорењено у земљи и на небу, стабла као бића и као песници, а и над њима путују или застају облаци смрти или олује…
Који су жанрови сада на вашем столу?
Пре свега поезија. Највише верујем у поезију, и она у мене… Припремам и књигу нових прича. И још понешто… Нерадо причам о оном што намеравам, или још дописујем и мењам.
Од нашег последњег разговора у „Печату“ објавили сте роман-фантазмагорију „Замак“. Није се нешто чуло о њему?
Књига је била у излогу Српске књижевне задруге. Поклонио сам понеком стотинак примерака, мада се поклоњена књига у нас мање цени од купљене. Изашли су одлични прикази у „Летопису Матице српске“, „Новостима“, „Књижевним новинама“. Предговор др Александре Жежељ Коцић заменио је много тога што би још о тој књизи могло бити написано…
У међувремену, објављене су две књиге о вашем делу. Ауторке су Александра Жежељ Коцић и Александра Грозданић? Шта ове списатељице закључују о вашем делу?
Како је књижевна критика спорадична и нема своју систематичност и организацију, тако све чешће критичари у самој књизи напишу њено тумачење. Та су тумачења често подробна, танана, опширна. Почев од тих предговора или поговора, моје критичарке Жежељ Коцић и Грозданићева обликовале су своје књиге: прва „Песник и његов читалац – огледи о поезији и прози Драгана Лакићевића“, друга „Кустос душе – Лакићевић из књиге у књигу“. Друкчије једна од друге, обе критичарке су осветлиле закутке значења, језика, идеја у мојим књигама. И ја сам им неизмерно захвалан.
Осведочили сте се и као писац за децу? Како се сада пише за децу?
Важније је питање како се за децу чита. Да ли су се и родитељи и школа помирили с тим да је књига средство прошлости, па се и они радије сећају неспоразума и траума с књигом него лепих тренутака, поука, радости у духовитости књиге… Ко нашој деци ускрати народну поезију, Бранка Ћопића, или Десанку, он ту децу храни нездраво и васпитава погрешно… Ипак мислим да је затајило друштво, а друштво чине држава, медији, школа и родитељи… Па и издавачи: свашта су наштампали, да понекад и од књига треба склањати децу.
Књиге Српске књижевне задруге и ваше књиге штампане су ћирилицом. Колико је наше писмо угрожено и како се борити за његов опстанак?
Ћирилица је на умору и за то је неко крив. Знатним делом, сви! Лако ћемо сазнати ко највише, али тај списак није потпун… Ћирилица се боље чувала у социјализму. Било је правило: један писмени задатак ћирилицом, један латиницом. Сад правила нема, а мобилних телефона и компјутера има напретек… Ћирилица се не штити законом него применом… Ћирилицу избегавају помодари и скоројевићи, и они који нас не воле или нас одбацују.