СРПСКИ ЈЕЗИК КОЈИ СЕ У ЦРНОЈ ГОРИ ЗОВЕ И ЦРНОГОРСКИ

Због чега „изједначавање“ српског са тзв. црногорском језиком није само „сабирање баба и жаба“ него је, фактички, признање – прихватање и мирење – са оним против чега се у Црној Гори води борба, више од двије деценије. Злоћудна новоцрногорска лингвоунитаристичка концепција није поражена падом ДПС-режима 2020. Напротив, закључана у највишем правном акту државе, чију је браву засад, немогуће откључати, јер је бивши режим кључеве понио са собом, она и даље трује Црну Гору са ништа мање кондиције него што је то досад чинила

Прокламација коју у посљедње вријеме све чешће понављају неки страначки лидери, да ће, након спроведеног пописа становништва, настојати да се српски језик, у постојећем црногорском Уставу, изједначи са црногорским“, ма колико, онима који одавно траже промјену спорних уставних одредби, у први мах, дјеловала разложно и политички прагматично, не само што је формално логички неодржива него је, прије свега – у сукобу и са научном истином и са стварношћу а, као таква – и кратковида и понижавајућа. Фактички, то је предлог да се историјско име српског језика, настало по имену народа који га је стварао, сведе на политичко и тако категоријално изједначи са својим надимком. „Изједначавање“ српског са тзв. црногорском језиком није само „сабирање баба и жаба“ него је, фактички, признање – прихватање и мирење – са оним против чега се у Црној Гори води борба, више од двије деценије.
То што имамо политички „произведену реалност“, тј. два имена за свој матерњи језик (заправо – име и надимак), даје нам право да можемо (формално логички) говорити о успостављању равноправности употребе та два његова именовања, али не и о два језика, како то подразумијева спорна прокламација. Можемо, дакле, у постојећим околностима, говорити о равноправности именā, али не о равноправности језикā.
У Црној Гори нема других природних (историјских) језика осим српског и мањинских – албанског и ромског. Додуше, у посљедње вријеме, има све више и руског и турског, али тзв. црногорског језика, као посебне језичке супстанце, односно посебног „система језичких знакова и правила по којима се ти знаци употребљавају“ – нема.
Политичко, локално или регионално име, односно политичко именовање српског језика (како би рекли неки руски лингвисти – политема) – црногорски језик, наметнуто од стране одређених пол. странака, није нови језик, односно посебна језичка супстанца са својом комуникативном и стваралачком функцијом, са којим би се у Уставу или било гдје друго, „изједначавао“ српски језик. Српски језик је историјска, а црногорски политичка категорија, која се не може ретроактивно, гласањем у Парламенту, произвести у историјску, и они се, као такви, не могу стављати у исту категоријалну раван. Друкчије казано – између српског и тзв. црногорског језика не може се стављати знак једнакости, нити се ту може правити било какав здраворазуман компромис. Питање је шта би се и добило таквим компромисом. Шта би се добило тиме што бисмо у Устав уписали да су службени језици у Црној Гори српски и црногорски или обратно? Да ли би тако истина бити задовољена? И би ли се таквим компромисом демонтирала расколничка етно национална концепција бившег режима која нас је, управо наметањем тзв. црногорског језика као службеног, подијелила на два међусобно сукобљена народа? А уколико се нешто не ради у име истине и за истину, у име чега и за кога би се онда то радило? Не демонтира се вишедеценијски диктаторски режим само одстрањивањем његових кадрова из државне управе него, прије свега –разваљивањем његове политичко-идеолошке концепције, што, изгледа, нове власти неће и не желе да учине. Напротив, оне је одржавају и слиједе, и то управо у ономе што чини њену суштину, понекад доследније од њених обретника. Па и овај предлог, ма од кога потицао, није друго до њен наставак.
Разумије се, онај ко „зажмури“ пред чињеницама и призна (свјесно или не – свеједно) постојање црногорског језика, нема проблема ни са логиком ни са савјешћу, али ће имати са историјом. То се посебно односи на језичке стручњаке, али ништа мање – и на све „браниоце“ (лаике и зналце) српског језичког, културног и националног идентитета Црне Горе и Црногораца!
Злоћудна новоцрногорска лингвоунитаристичка концепција није поражена падом ДПС- режима 2020. Напротив, закључана у највишем правном акту државе, чију је браву засад, немогуће откључати, јер је бивши режим кључеве понио са собом, она и даље трује Црну Гору са ништа мање кондиције него што је то досад чинила. (Уставна одредба о службеном језику у Црној Гори (којом је пројектовано свођење броја заступника имена српског језика на испод петнаест процената укупног становништва, како би он и фактички постао мањински језик у држави) може се промијенити само ако се на „државном референдуму“ за то изјасни „najmanje tri petine svih birača“ – Устав ЦГ, чл. 157.) Дакле, прича о промјени Устава (девет његових кључних, „идентитетских“, чланова), „најпостојанијег у Европи“, како кажу правници, без икаквих је изгледа у постојећим околностима, и у ближој будућности. На то не могу утицати ни резултати скорашњег пописа становништва, ма какви били, и ма шта, у вези с тим, обећавали страначки лидери. (Уколико не рачунају на преумљење вођа бившег режима у замјену за поновни улазак у власт и амнестију од њихових непочинстава учињених над Црном Гором током тридесетогодишње владавине.)
Уосталом, ако би та промјена подразумијевала прокламовано „изједначење“ српског са тзв. црногорским језиком, боље да се никада и не догоди. Постојећа – у односу према српском језику – крајње понижавајућа одредба („црногорски је службени, а српски језик, заједно са босанским, албанским и хрватским – у службеној употреби) установљена је не само против воље већине народа него и његових представника –тадашњих опозиционих посланика – који су јој се, иако издани од једне своје коалиционе групе, досљедно супротстављали, а сада би то, ништа мање понижење, услиједило на њихов предлог. То, разумије се, не би било исто. Оно је било насиље, а ово би имало неко друго име. (Додуше, већ 2011, приликом измјена Општег закона о образовању, није било те њихове доследности него су објеручке прихватили четвороимени назив наставног предмета, у коме се име српског језика нашло у још мизернијем статусу него ли и у самом Уставу. То би требало да нам буде својеврсна опомена.)
Но ако се икада пронађу кључеви којима би се омогућила промјена уставне одредбе о службеном језику (чл. 13), односно Општег закона о образовању (чл. 11), као исходиштā најдубљих подјела и неспоразума, али и многих, па и најтежих друштвених девијација у овој држави, једино разумно рјешење, усклађено са језичком стварношћу и са историјским бићем Црне Горе, било би да се за службени језик озваничи – српски језик који се у Црној Гори зове и црногорски.