ПЕПЕЉУГА НА БАЛУ ВАМПИРА

ЦРНА ГОРА НА СВЕТСКОМ ЕКОНОМСКОМ ФОРУМУ

Милојко Спајић је први пут као премијер учествовао на скупу у Давосу. Осим спорадичних прича о бизнису, економски форум је протекао у помињању Русије на сваком кораку. Изгледа да је Русија много јака када је виде и тамо где је нема

Светски економски форум у Давосу, 54. по реду, одржан је између 16. и 20. јануара, а Црну Гору је први пут као председник владе представљао Милојко Спајић. Како је саопштено из његове канцеларије, Спајић је за време трајања форума одржао око 50 састанака с политичким и бизнис лидерима из више земаља света, те учествовао на неколико панела са циљем да се Црна Гора страним инвеститорима промовише као атрактивна дестинација за улагање. Шта ће од тих улагања бити и да ли ће неки крупни страни привредни субјекат доћи у Црну Гору, или је Спајић на швајцарске врхове ишао како би се помолио у цркви у коју Бог одавно не свраћа – остаје да се види.
Зна се пак атмосфера Давоса, која није била ни светска, а ни економска. Напротив, Давос је показао своју праву природу – да се ради о стецишту западне империјалне мисли, где је економија, бар она права и реална, која се бави обичним човеком, остала у запећку. Осим прича о вештачкој интелигенцији и оних већ ижваканих о зеленој агенди, име које је најчешће изговорено на овогодишњем Давосу, разуме се у негативном контексту, било је Русија.
У таквом амбијенту, поготово лидерима малих земаља, није било лако да „ушићаре“ неки посао за своје посрнуле привреде. Све се чини да су се и Спајић, али и многи други политички представници сличног габарита кући вратили празних шака и џепова пуних обећања. У вези с тим, делује да је бритки швајцарски планински ваздух поцепао Спајићеву поруку да је Давос место окупљања развијеног света, и да су евроинтеграције кохезивни и једини фактор стабилности на Западном Балкану. Сума сумарум, све је неодољиво подсећало на бал вампира. Нечастиви су играли своју игру по мрклом мраку и под отвореним небом, несвесни да јутро само што није стигло. Залутале Пепељуге кући ће морати босоноге по трњу. Прича о стакленим ципелицама за ход по европским облацима и америчким доларима са Волдтрита остала је бајка. Нажалост, та бајка нема срећан крај.

ПРИЧА СЕ ПРИЧА ДА РУСИ (НЕ)ДОЛАЗЕ Спајић се умало нашао у центру дипломатског скандала због своје изјаве да је ЦГ знатно смањила зависност од руских туриста у претходне две године, што су поједини медији некоректно интерпретирали, као да је Спајић рекао – да је ЦГ успешно истерала руске туристе и уопште руски капитал од почетка рата у Украјини до данас. Наиме на отвореном панелу посвећеном „проширењу ЕУ“, на питање модераторке о економској перспективи Западног Балкана и Црне Горе, Спајић је, говорећи о туризму, рекао: „Као туристичка земља сваке године примамо милионе туриста, а већина њих је долазила из Русије, што је на неки начин било забрињавајуће. Урадили смо много тога да се то промени, и сада је удео руских туриста око седам до осам одсто, па је и зависност од руског туристичког тржишта много мања.“ Даље, Спајић је говорио како је недопустиво и њему непојмљиво да европска држава која је у НАТО-у и пред вратима ЕУ и која географски припада, како је рекао, готово срцу Европе, има толику зависност од руских туриста, и да њена инфраструктурна обнова у највећој мери зависи од капитала из Кине.
Поједини медији, поштено је рећи, пре свега у Србији и Црној Гори, ову изјаву су погрешно пренели, због чега је већина објавила и деманти уз извињење, након оштре реакције Спајићевог кабинета. Дакле, Спајић није експлицитно говорио о протеривању Руса, али јесте, можда и несвесно, начео тему суштински важну за Црну Гору, а она се тиче западних инвеститора у домену индустрије и привреде. Елем, те врсте западног капитала нема, поготово у мери која би била довољна за рентабилно функционисање државе.
Што је још горе, нема ни назнака да ће га бити. Од независности Црне Горе 2006. године дошло је до уплива западних банака и тзв. инвестиционих фондова, али било каквих већих улагања у индустрију и технолошки развој из правца Вашингтона и Брисела није било. То потврђују и подаци да је ЦГ данас на тек нешто више од 50 одсто индустријске производње из 2006, да је незапосленост неколико процената већа него тада, а да је јавни дуг с тадашњих 700 милиона евра и 28 одсто учешћа у БДП-у дошао до 4,08 милијарди са уделом у бруто домаћем производу од 68 процената.
Банке и фондови нису ту да производе капитал за државу, већ за себе. Показало се толико пута да је то бизнис који познаје само једнострану корист, а она се не односи на државу домаћина. Црна Гора је дубоко деиндустријализована држава са огромним технолошким заостатком, што је посебно видљиво на северу земље, где се по првим прелиминарни резултатима пописа бележи готово егзодус становништва. Чини се да је Црна Гора осуђена да сама себе сведе на туристичку понуду, штавише, она је у Бриселу и Вашингтону перципирана као држава у којој је дозвољен искључиво туризам. Као што НАТО неким чланицама не дозвољава да развијају рецимо авијацију, зато што је њихова војска по пројекцији из Вашингтона планирана за пешадију, исто тако исти центар моћи за сваку државу унутар свог имагинаријума има јасан план – чему њена територија треба да служи. Злокобне прогнозе из 2006. да ће Црна Гора за 20 или 25 година личити на Кубу пре Фидела Кастра, односно да ће бити сведена на монденско летовалиште где су чак и плаже приватне, и где живот релативно престаје када се напусти простор хотела, или када се напусти приморје – као да се остварују.
Овде треба направити разлику између критике капитализма и критике либералног капитализма који служи као платформа за америчко империјално деловање. Свако рационалан и добронамеран зна да држава може да успе једино у синергији приватног и државног капитала и комбинацијом домаћих и страних улагања, где приватни капитал процентуално предњачи у укупној привредној структури. С тим што постоји граница, а та граница је оличена у постојању државе као такве. Ако узмемо Кину за пример економске моћи и суверенитета, постоји разлог зашто су у Кини хотели приватни, а плаже нису. Постоји разлог зашто странци могу да купе фабрику авиона, али не и обрадиву земљу, зашто у Кину могу да дођу „Епл“ и „Ербас“, али не и разни инвестициони фондови и ММФ. Ако је Кина неадекватан пример као огромна држава с милијарду и по људи и „с упитном демократијом“, како то неки истичу, сличне законе можете наћи и у Јапану и Јужној Кореји, али и у Мађарској, као и у већини скандинавских држава.
Остаје питање: Зашто Запад инсистира на томе да Балкан, конкретно и Црна Гора, мора да остане неразвијена провинција унутар њиховог царства? Примера ради, претприступни фондови ЕУ могу да се користе за све сем за финансирање образовања, домаће пољопривреде и за давање неког вида субвенција породиљама. Тренутно се на листи од 100 најпрестижнијих хотела у Европи налази неколико хотела из Црне Горе. Такође, на листи 100 најатрактивнијих европских казина неколико је из Црне Горе. Ипак, на листи од чак 1.000 најбољих фабрика у Европи нема ниједне из Црне Горе, као што нема ни Универзитета у Подгорици на било којој референтној листи најбољих европских образовних установа. И ту она сличност с Кубом пре Кастра добија пуну слику. Да подсетимо, Куба је пре револуције имала више бордела него домова здравља и више хотела са пет звездица него основних школа. Таква Куба била је означена као амерички савезник и пријатељ. Омиљено монденско летовалиште Двајта Ајзенхауера и Ал Капонеа.

ШТА ДАВОС МОЖЕ ДА ПОНУДИ Ако идеолошке разлике ставимо по страни и погледамо чињенице, јасно се долази до закључка да скуп у Давосу више нема снагу и утицај који је имао, односно да више не може да буде ни генератор капитала, идеја и иновација, ни мотор развоја привреда западног света. Поготово мале земље с маргине европског интересовања, али и маргине америчког и европског поштовања, без обзира да ли су чланице ЕУ или нису, више не могу да очекују да ће контакти из Давоса утицати на њихов привредни раст. Наравно, питање је и да ли су икада и могли, и да ли је економски труст мозгова из Давоса то икада и желео, само за разлику од раније сада и да жели, више није у стању да тако нешто уради.
Уместо конкретних одговора на реалне проблеме, изгледа да су у Давосу и велики и мали прећутно одлучили да се играју претварања. Мали су били ту, што због наводног престижа, што због морања, јер у актуелном тренутку турбулентне политике није паметно избегавати овакве форуме, док су велики читаву представу искористили да створе слику да се свет у питању војне, економске и технолошке моћи није променио у последњих 10 или 20 година.
Каква је стварна економска корист од Давоса, најбоље се види ако се направи пресек: шта се то битно унапредило у економији и привреди Запада, и поготово малих земаља, између претпрошлог 52. прошлог 53. и овог 54. заседања у Давосу. Одговор је – ништа, или ништа круцијално набоље. На прошла два скупа у центру пажње били су гости из Кине и арапског света, и покушаји домаћина да се њихова економска и политичка моћ од потенцијалне дубље сарадње с Русијом преусмери на Запад. Свакако, од те тежње није било ништа, а БРИКС је најбољи сведок. Зато се овогодишњи Давос, више него било који други ранијих година, иако номинално економски форум, свео искључиво на јефтине политичке трактате, па смо тако имали ред зелене агенде, затим приче о Путиновој агресији, Русији и Украјини, онда опет ред зелене агенде, па опет Путин, Русија и Украјина, уз напомену да је приличан простор дат будућој роботизацији привреде, хуманоидним роботима и слично. О правима радника и сељака, правима породиља, смањивању последица екстремног глобализма по породицу и друштво, о образовању, као и о колонама немачких пољопривредника који су незадовољни новим мерама владе данима блокирали путеве ка Берлину, није било ни слова. Намеће се дилема: Како ће се хуманоидни роботи снаћи у дехуманизованом друштву? Иначе, управо је немачки „Шпигл“ у сусрет 54. Давосу, а због све мањег интересовања кинеског и арапског капитала за исти, у једном од текстова навео: „Некада смо имали економску и технолошку моћ и брендинг. Прошле године смо покушали да играмо само на карту брендинга, јер су се остале моћи истопиле, али партнери ван Европе изгледа да нису били превише заинтересовани.“ „Шпигл“ закључује: „Питање је шта ће остати од економије ако се Светски економски форум користи само за причу о ратној економији.“
Елем, вратимо се на значај који Давос може имати за мале и недовољно развијене државе, између осталих и за Црну Гору. Иако се премијер Спајић, мора се признати, својски трудио да добро репрезентује своју земљу, што је овај несумњиво елоквентни и образовани млади политичар, без обзира на мало проклизавање на тему Руса, и успео, потенцијална корист за Црну Гору, и не само за њу, минимална је. Озбиљни економски аналитичари и то са Запада истичу да ће постојећи западни капитал у блиској будућности имати три смера вероватног кретања. Први: кретаће се у оквиру матичних земаља како би се покрили губици извесне рецесије. Други смер кретања предвиђа масовну селидбу капитала из ЕУ у Сједињене Државе. И трећи је везан за колективни покушај Запада да уђе у двориште БРИКС-а тако што ће инвестирати у земље Африке, Азије и Латинске Америке. За остале, то јест за нас остале, и Давос и ЕУ све више личе на Снешка Белића, који се топи с првим зрацима Сунца. Од Снешка остаће само она шаргарепа и даље везана за штап и канап Запада, за бар још једну туру продаје магле у саги да Европа нема алтернативу. Како је то рекао Франсис Форд Копола: „У Холивуду последње што ће пропасти биће онај светлуцави натпис на брду изнад Лос Анђелеса“, указујући на то да реклама и мит трају дуже од саме империје. Кажу, најбољи је онај трагични крај који има много симболике. Чини се да је овај управо такав.