ОБИЉЕ БЕЗ ВАЛОРИЗАЦИЈЕ

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У 2023. ГОДИНИ:

Књижевни живот тек се 2023. године вратио уходаним стазама. Књижевне вечери поново су постале уобичајене широм земље, нови наслови наших писаца редовно се појављују у излозима књижара (не баш свих), али пажљивијем посматрачу неће измаћи одређене промене

Jесен и почетак зиме традиционално су време када се посећујемо по славама, што није било сасвим уобичајено претходне две године због пандемије корона вируса. У том смислу, нешто слично би се могло рећи и за књижевни живот – тек се 2023. године, вратио уходаним стазама. Књижевне вечери поново су постале уобичајене широм земље, нови наслови наших писаца редовно се појављују у излозима књижара (не баш свих), али пажљивијем посматрачу неће измаћи одређене промене.
Ипак, прво треба споменути да су нас током управо минуле године напустила три врхунска приповедача напустила три врхунска приповедача: Драгослав Михаиловић, Давид Албахари и Петар Сарић. Прво је у марту отишао аутор Петријиног венца и Чизмаша, што је једногласно оцењено као ненадокнадиви губитак. У јулу нас је напустио Давид Албахари, представник генерације која је обележила крај високог модернизма и почетак постмодернизма у српској књижевности (који је, најкасније од појаве Писца издалека Владана Матијевића, такође мртав). А онда се, не дочекавши Сајам књига, почетком октобра код Господа на суд и истину преселио и особен глас са Косова и Метохије Петар Сарић. Ове три смрти, као одласци аутора веома различитих поетика, на известан начин маркирају и постепено замирање одсудније поетичке различитости у српској књижевности. Михаиловић и Албахари, можда више него Сарић, својим делима отварали су нове могућности српске прозе и проналазили начине да се непозната осећајност огласи у нашој књижевности, а да нисмо ни били свесни да је постојала. Да ли ће и који савремени српски писци моћи да понове њихов подвиг? И каква је уопште осећајност генерација које су одрастале уз дигиталне технологије и последично низак степен концентрације и пажње које књижевност по својој природи захтева? Јер, то је кључно питање које ће будуће време поставити испред нас: да ли ће нам технологија одузети, у складу на нашом духовном палошћу и немаром, могућност да кажемо пресудну реч о себи?
Но поред изазова технологије, ту је и изазов инфлације, који је књижевну индустрију поставио пред велико искушење. Цене папира, а тиме и штампе, дивљале су више месеци, чинећи издавачки посао све мање исплативим. У том смислу, некада велика предност српске сцене над околним – њена самониклост и тржишна издржљивост – може се испоставити и као мач који јој стоји над вратом. Како се не може за све тражити помоћ државе или локалних самоуправа – премда она издашно одлази одређеним манифестацијама којима није потребна, као што је то Бир фест – не можемо са сигурношћу рећи шта нас у том, економско-друштвеном смислу очекује.

Јер, јесен нам је донела и (не)очекивано сазнање да се Сајму књига, макар на месту на којем је, ближи крај. Најкасније до 2027, када ће у Сурчину бити организована Светска изложба (Експо) објекти Београдског сајма, изузев Хале 1 и (надамо се) припадајућих анекса, биће срушени да би уступили место пипцима Београда на води, који је поглед бацио и на парцеле око Хиподрома. Јер чему другом локација поред реке ако не за живот транзиционих добитника? А ту долазимо до занимљивог парадокса. Наиме, један наш познати глумац, заслужан и као аутор филмова и серија, рече (парафразирамо) у гостовању једном црногорском новинару да становници приградских насеља заправо и нису Београђани у пуном смислу речи јер у престоницу долазе само суботом, најчешће до тржног центра. Но, кад се, рецимо, Сајам књига или КПГТ као културне институције изместе из ужег, централног језгра на обод, да ли ће онда и прави Београђани морати да узвраћају викенд посете неџентрификованим суграђанима? Почело је то давно, са слоганом „Београд је свет“, да би на крају тај свет, као двоглава аждаја чија једна глава личи на Ај-ди-џеј турбо клонове а друга на Марину Абрамовић, располутио наш главни град.
Но та ће мука остати и следеће, и свих година пред нама, јер трендови транзиције не питају за идеологију – сем ако је антиглобалистичка.
На страну од ове непрекидне располућености, али не без дослуха с њом, наша издавачка сцена 2023. године радила је пуном паром. Капитални пројекти, као што су Сабрана дела Борислава Михајловића Михиза, или Критичко издање дела Иве Андрића, наставили су излажење, а догодине им се, надамо се, прикључују и Сабрана дела Владана Деснице, у издању Народне библиотеке Србије. То показује да извесне промишљености, макар када су у питању велика имена наше књижевности, ипак има, упркос општем јавашлуку. А он, како се види из судбине Београдског сајма, није случајан, напротив.
Такође охрабрује чињеница да су готово сва значајна имена наше књижевности у претходној години објавила своја нова дела. Њих, заправо, има толико да се поставља питање да ли уопште постоји довољно квалитетне читалачке публике која би могла да апсорбује ту продукцију, посебно ако се узме у обзир велики број превода из страних књижевности? Над овим проблемом требало би систематски порадити неком врстом спонзорисања књижевне критике која би водила рачуна превасходно о домаћој књижевности. Страна, као и увек, налази своје начине, а данас су то „букстаграмери“, односно аматерски, мада често веома добри, критичари који приказе књига објављују на Инстаграму или Јутјубу. Некад су то кратки видео-снимци, некад дуже видео-критике, а неретко и дужи коментар уз слику књиге. Овај тренд показује да ће се књижевни живот све више селити на друштвене мреже, и с тим сви треба да рачунају. Али питање је да ли ће се сви наши издавачи ухватити корак с тим трендовима, као и, што је посебно важно, да ли су све врсте литературе погодне за овај медиј? Другим речима, да ли можете замислити да се на тај начин представља нека нефикционална књига, а оне су важан део наше књижевности? И колико би људи уопште гледало такве постове на друштвеним мрежама?
Ако се пак вратимо на проблем продукције савремене књижевности, видећемо да је година у којој су нове књиге објавили Матија Бећковић, Ђорђо Сладоје, Дејан Алексић, Гордана Ђилас и Слободан Јовић, а ту је и веома добро урађен избор из поезије Живорада Недељковића, затим нове песничке књиге Петра Милорадовића и Драгана Хамовића (а овде се нисмо ни дотакли издаваштва Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева или других аутора, нек нам не замере) већ захтевна за јавност која прати нашу поезију.
У прози, ту су нови романи Владана Матијевића, Весне Капор, Владимира Табашевића, Филипа Грбића и Љубомира Кораћевића, затим и нове књиге Ивана Златковића, Вулета Журића, Владимира Пиштала, Игора Маројевића и Тајане Потерјахин, од којих свакоме треба посветити одређену пажњу и критичку рецепцију јер мит о фамозном времену које ће одредити квалитет није увек тачан нити благонаклон чак и према читаоцима. У том смислу, у наредној години остаје велики посао критичке рецепције овогодишњих издања, чија бројност би лако могла да постане проблем, уместо чињенице која је на понос малој књижевности као што је српска.
Можда, из једне циничне перспективе, инфлација награда и није увек лоша? Пред нама је месец у којем се проглашавају победници две најпознатије, тако да ће се први критичко-идеолошки окршаји водити већ у јануару 2024. Сва је прилика, они ће се вероватно наставити на фаму која је настала у случају Ана Милош – Милош К. Илић, око питања да ли савремена културна политика фаворизовања социјалног идентитета аутора, науштрб његовог културног и националног, има будућност, или се она мора вештачки одржавати у животу, између осталог и наградама.
Срећни празници!