Moral i istina nisu saputnici velike moći

IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA

OBJAVLJENO 30. 12. 2010

DŽON PILDŽER (1939–2023)

Poslednjeg dana minule godine preminuo je, u 84. godini, slavni australijski novinar i reditelj dokumentarnih filmova Džon Pildžer. Poznati antiglobalista bio je veliki protivnik rata u SR Jugoslaviji, pojašnjavajući da je u pitanju zapadna propaganda sa ciljem redefinisanja uloge NATO-a posle Hladnog rata. Izveštavao je o sukobima u Vijetnamu, Kambodži i Bangladešu, a proglašen je za novinara godine 1967. i 1979. Bio je autor više od 50 dokumentarnih filmova, a 2003. dobio je nagradu Sophie za „30 godina razotkrivanja laži i propagande moćnih, posebno u vezi sa ratovima, sukobom interesa i ekonomskom eksploatacijom ljudi i prirodnih resursa“. Objavljujemo intervju koji je Pildžer dao Pečatu 2010. godine.

Kako su sredstva kojima raspolaže propaganda postajala sve sofisticiranija, priroda rata se razvijala u neku vrstu elektronskog bojnog polja u kome novinari predstavljaju ključne igrače a civili su glavne žrtve – od 10 odsto, koliko je bilo civilnih žrtava u Prvom svetskom ratu, preko 50 odsto koliko ih je bilo u Drugom svetskom ratu, do rata i Iraku i Avganistanu gde je broj civilnih žrtava porastao na 90 odsto. Ali ko je pravi neprijatelj?

DŽon Pildžer je danas jedan od najboljih svetskih novinara. On je i dokumentarista, filmski stvaralac, autor 58 filmova kojima je otkrio pozadinu i užas ratova vođenih širom sveta: u Vijetnamu, Kambodži, Istočnom Timoru, Iraku i drugim delovima planete, autor brojnih knjiga, dobitnik visokih priznanja: za novinara godine proglašavan je gotovo redovno od 1966, dva puta je dobio Medijsku nagradu za mir UN, nagradu Britanske Akademije za film i televizijske umetnosti (1991); dobitnik je nagrade Kraljevskog medijskog društva za film „Stealing a Nation“ (2004); nagradu za najbolji dokumentarni film: „One World Media Awards – TV Documentary Award“, za film „War on democracy“ (2008), u kojem je istražio ulogu Vašingtona u politici latinske Amerike i neuništivu strast za slobodom na ovom kontinentu; dobitnik je Sidnejske nagrade za mir (2009)…
Najnoviji film Džona Pildžera „Rat koji ne vidimo“, premijerno sredinom decembra prikazan u Londonu, predstavlja moćnu istragu o ulozi medija u neprekidnim ratovima što se odvijaju u najvećoj meri zahvaljujući odsustvu svesti i savesti novinarskih poslenika širom sveta koji pristaju na igru sistemski generisane moći. U ovom filmu Džon Pildžer prati istorijat pozicioniranja i ukorenjivanja novinara u sistem, neposredno uz vlast i vojne snage, čija je moć pretvorila svet u klanicu i razaranja, od Prvog svetskog rata do destrukcije Hirošime, od invazije na Vijetnam do sadašnjih ratova u Avganistanu i razorenom i uništenom Iraku i dalje do potencijalnih ratova u Koreji, Iranu… Kako su sredstva kojima raspolaže propaganda postajala sve sofisticiranija, priroda rata se razvijala u neku vrstu elektronskog bojnog polja u kojem novinari predstavljaju ključne igrače, a civili su glavne žrtve, od 10 odsto, koliko je bilo civilnih žrtava u Prvom svetskom ratu, preko 50 odsto koliko ih je bilo u Drugom svetskom ratu, do rata u Iraku i Avganistanu gde je broj civilnih žrtava porastao na 90 odsto. Ali ko je pravi neprijatelj? U filmu „Rat koji ne vidimo“ Džon Pildžer kaže: „Mi novinari moramo da budemo hrabri i savesni kako bismo se oduprli onima koji od nas traže da budemo saučesnici u krvavoj avanturi napada i razaranja neke nove zemlje… To znači: uvek kritički ispitati zvaničnu priču, ma koliko patriotski ta priča izgledala, ma koliko bila zavodljiva i naizgled ubedljiva. Propaganda je u potpunosti zavisna od nas koji radimo u medijima i realizujemo ciljeve njene obmane, ne u udaljenim zemljama već kod kuće… U ovo vreme neprekidnih ratova, životi bezbrojnih ljudi, žena i dece zavise od istine i njihova krv je na našim rukama… Na rukama nas, čiji je zadatak da beleže ono što se događa i da budu glas naroda, a ne vlasti.“
Kada je reč o vama, čini se da možemo reći: Evo čoveka dostojnog ideala koji su sačuvali malobrojni koji žele da veruju da je drugačiji svet moguć i da pravda, istina i solidarnost nisu tek puke reči. Vi ste korak po korak, tekst po tekst, film za filmom, knjigom za knjigom, uspeli da uzdrmate monolitnu fasadu propagande koja je opasala skrivene agende beščašća politike moći i sile. Kako objasniti vašu ne samo beskompromisnu posvećenost istini, već i – čini se – uverenje da se do nje može doći?
Istina je ono što nedostaje velikoj moći. Osećam da moral i istina retko postoje u velikoj moći. Ali oni postoje u pojedincima i grupama pojedinaca. Istina i moral mogu postojati u sistemu: mogu postojati u vladama i institucijama samo ako se te vlade i institucije pozovu na odgovornost. Ukoliko moraju regularno da polažu račune narodu. Ukoliko je to polaganje računa obavezujuće i neizostavno. Ukoliko ta obaveza ne postoji, ukoliko se ona izgubi u mutnim hodnicima koje je prokopala moć, u njenim tavanima i podrumima, onda ova dimenzija istine i morala nestaje. Postoji dakle jasna razlika između istine i ljudi i istine i strukture: strukture moći, zakona po kojima struktura moći funkcioniše. Fasada zakona pokazuje se kao takva uvek kada je moć nekontrolisana. I moje novinarstvo je posvećeno prizivanju moći na odgovornost. Oduvek sam težio samo jednom cilju, da budem onaj koji će delati u interesu ljudi – da budem agent opšteg interesa i ljudi. Nadam se da sam u tome uspeo.
Bili ste svedok ubistva Roberta Kenedija. Da li je ovaj događaj presudno uticao na vas?
Sa Robertom Kenedijem napravio sam intervju noć pre nego što je bio ubijen. Bio sam u hotelu „Ambasador“, kada je proglasio pobedu u Kalifornijskoj izbornoj oblasti i održao govor. Hodao sam iza njega. U stvari sam bio pozvan sa brojnim drugim novinarima da se pridružim njemu i njegovoj pratnji, sa kojom je trebalo da odemo u tada prilično dobro poznatu diskoteku „Fabrika“ u Los Anđelesu. Rečeno nam je da pratimo kandidata kroz kuhinju… I kao što smo čekali da se Kenedi pojavi na sceni u dvorani hotela, jedan od Kenedijevih radnika je došao do nas i rekao da u blizini stoji momak smešnog izgleda od koga ga podilazi jeza. Bio je to Sirhan Sirhan… I moram da kažem da niko od nas novinara nije otišao sa mesta na kojem se nalazio da ispita ko je taj smešni momak. Kenedi je stigao, stajao na bini, napravio veoma kratak govor, koji se završio sa čuvenim usklikom: „Sada na Čikago“, gde je trebalo da se nastavi njegova nominacija. Zatim su on i Etel, njegova supruga i dva zaštitnika – Bil Beri, bivši agent FBI, i Rosi Grir, NFL igrač, i desetak novinara, uključujući i mene, krenuli prema kuhinji. Kada je Kenedi ušao, Sirhan je iskočio, uperio pušku u njega i pucao. Kenedi je pao na zemlju, posle čega su usledili drugi pucnji i nema sumnje da je postojao još jedan napadač, zato što je jedan od ljudi koji je stajao pored mene bio pogođen u trenutku kada je Sirhan Sirhan bio oboren na zemlju. Dakle, postojao je još jedan ubica ili još nekoliko ubica. Kenedi je umro posle oko ponoći. Kako je taj događaj na mene uticao? Takvi događaji, u vreme kada se odigravaju, uvek izgledaju nadrealno i potrebno je vreme da u njih „uđete“ na pravi način. Morao sam veoma brzo da reagujem kao novinar i da opišem događaj čiji sam bio deo. Izveštavao sam tada za britanski „Dejli miror“.
Moćne elite žele samo jedno kroz istoriju. Žele još više! I više! I žele sve. Iz brojnih primera može se zaključiti da su stradali oni koji su uspeli da u javni diskurs unesu mogućnost istinskog preobražaja: govorili su o ljubavi, jednakosti, prestanku ratova…
Moć kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno, rekao je lord Akton. To je nešto sa čime se možemo jednostavno i lako složiti. To je ono što se u celom svetu sada jasno vidi. Ali ona može da kvari samo ukoliko joj mi, ljudi to dozvolimo. Kao što sam ranije spomenuo, ako vlast pozivamo na odgovornost konstantno, što je zaista sama suština, esencija demokratije, onda ćemo vlast moći da držimo što je moguće časnijom. To dakle zavisi od nas, od ljudi. Ako ne pozivamo vlast na odgovornost, ona postaje korumpirana i u ekstremnim slučajevima smrtonosna. Takođe, vrši agresije na zemlje. I osvaja ih, ubija ljude, distribuira propagandu kojom to sve prikriva. Najvažnije je pozivati vlast na odgovornost narodu.
Uvek se vraćate u Vijetnam! Zašto? Gledajući vaše filmove o Vijetnamu, čitajući tekstove, stvaramo „šekspirovski osećaj“ da se Vijetnamu vraćate zato što morate nešto da popravite, i da povratite nešto što je izgubljeno?
To bi moglo da bude veoma dobro objašnjenje. Stvaram veoma čvrste veze sa delovima sveta u koje odlazim kao reporter. I ja se vraćam, uvek se vraćam… jer moje je iskustvo, vi možete zaista shvatiti jedno mesto i narod koji na njemu živi ako se vraćate, ako nastavite da dolazite, ako nastavljate da se družite sa ljudima koje ste poznavali, proveravate šta se događa u perspektivi onoga što je bilo i onoga što je danas.
Napravio sam pet filmova o Kambodži, ali Vijetnam ima posebno mesto, specijalno mesto u mojoj karijeri i životu, u mom srcu. I to zato što su oni išutirali veliku silu. Izbacili su je. To ih čini gotovo jedinstvenim. Veliku silu… A izbacili su mnoge velike sile: Samo tokom mog života, nacionalisti Ho Ši Mina su se borili i proterali Francuze čiji su trostruki bulevari sa drvoredima, ružičaste vile i svedena replika pariske Opere bili fasada za pljačke i okrutnost, zatim su isterali Japance sa kojima su francuski kolonizatori sarađivali, pa Britance koji su tražili da se ponovo instaliraju Francuzi, kao i Amerikance, sa kojima je Ho više puta pokušavao da uspostavi savez protiv Kine; a potom Crvene Kmere Pola Pota, koji su napali sa Zapada, i na kraju Kineze, oni su uz nesebičnu, velikodušnu osvetničku i osvetoljubivu pomoć od Vašingtona, došli sa severa. I sve to po cenu nemerljivih gubitaka. Poslednja bitka je, po mom mišljenju, globalizacijska bitka usmerena protiv naroda Vijetnama, u korist onih što polažu milione u korupcionaške banke. Partijske bogate elite nisu, međutim, bez uvažavanja i straha od naroda koji se generacijama posvetio borbi protiv ugnjetavača. Kako mi je jedan novinar rekao tokom moje poslednje posete: „Možda se vlada i narod počinju gledati i odmeravati. Upamtite, Vijetnam je drugačiji.“ Postoji nešto od te istorijske borbe što uvek osećate u Vijetnamu.
Snimili ste pet filmova o Kambodži. Pričajte nam o prvom odlasku u ovu zemlju – u vreme kada je užas bio strašno vidljiv.
Otišao sam u Kambodžu 1979. godine, nedugo nakon što je režim Pola Pota bio zbačen od strane Vijetnamaca. Tako je nastao moj prvi film o Kambodži „Year Zero, The Silent Death of Camodia: Godina nulta. Tiha smrt Kambodže“. I ovaj dokumentarni film je bio najverovatnije prvi kompletni izveštaj o Kambodži posle genocida koji su izvele snage Pola Pota. Prizori koje smo zatekli predstavljali su sliku možda jedinstvene patnje kambodžanskog naroda pod Polom Potom, kada je više od 2,5 miliona ljudi ubijeno ili uništeno radom do smrti. I kada smo tamo došli te 1979. godine pronašli smo mnogo dece koja su ostala siročići, velik broj veoma bolesnih ljudi… celo društvo je bilo uništeno i tada je započela moja posvećenost, odanost zadatku da saopštim ljudima šta se zapravo dogodilo u Kambodži.
Britanski filmski institut je opisao vaš film „Year Zero“ iz 1979, kao jedan od 10 najuticajnijih dokumentarnih filmova svih vremena. I film je imao dalekosežne posledice uzrokovane vašim uvidima, između ostalog i činjenicom da su Nikson i Kisindžer tajno bombardovali Kambodžu i tako postali „kritični katalizator“, koji je doveo do uspona Crvenih Kmera i Pola Pota.
Da, možemo reći da je film „Year Zero“, veoma politički film. Nulta godina odnosi se na 1975. godinu, i kraj američke tajne kampanje bombardovanja usmerenog protiv Vijetkonga u kojoj je 100.000 tona bombi palo na Kambodžu, i ustanovljenje partije Crvenih Kmera kao vladajuće sile. Procenjuje se da je šest stotina ljudi poginulo od bombardovanja avionima B52, te godine je iz glavnog grada Pnom Pena raseljeno oko 2,5 miliona ljudi, od kojih će većina uskoro nestati. Bilo je potrebno otkriti korene američkog bombardovanja, započeto 1969. godine, pokazati količinu patnje koja je zadesila ovu zemlju i narod, povezujući čitav lanac događaja od uklanjanja kralja Norodoma Sihanuka do stravične gladi i genocida pod Crvenim Kmerima. Holokaust u Kambodži realizovan je u tri etape, od kojih je genocid izvršen od strane Pola Pota tek jedan od njih. Ipak samo on ima pravo na istorijsko sećanje.
Malo je verovatno da bi Pol Pot uopšte došao na vlast da nije bilo predsednika SAD Ričarda Niksona i njegovog savetnika za nacionalnu bezbednost Henrija Kisindžera, koji su tajno napali neutralnu Kambodžu. Godine 1973. B52 bacili su više bombi na Kambodžu nego što je bačeno na Japan tokom Drugog svetskog rata: ekvivalent je pet Hirošima. Podaci otkrivaju da je CIA bila uverena u uspeh bombardovanja i da će Crveni Kmeri iskoristiti pošast, nastalu bombardovanjem, kao glavnu temu za svoju propaganda. Tako je izvestio direktor operacija 2. maja 1973. godine. Pre bombardovanja Crveni Kmeri su do tada bili tek maoistički kult bez popularne baze. Bombardovanje je bilo katalizator. Što su Nikson i Kisindžer započeli, Pol Pot je završio. Ni Kisindžer ni Margaret Tačer neće biti u Pnom Penu. Niti brojni njeni penzionisani ministri i zvaničnici koji su, tajno podržavajući Crvene Kmere, posle proterivanja od strane Vijetnamaca, doprineli direktno trećoj fazi holokausta Kambodže.

I uloga Velike Britanije u toj priči je značajna!
Godine 1979. SAD i Britanija nametnuli su embargo na uništenu Kambodžu zato što je njihov oslobodilac, Vijetnam došao sa pogrešne strane u Hladnom ratu. Retko koja kampanja Forin ofisa je bila tako brutalna i cinična. Britanci su tražili da ukinuti režim Pola Pota zadrži „pravo“ da zastupa svoje žrtve u UN i glasali su za Pola Pota u agencijama UN, uključujući i Svetsku zdravstvenu organizaciju, čime su je sprečili da radi u Kambodži. Da bi prikrili ovaj zločin, Velika Britanija, SAD i Kina, glavni podržavalac Pola Pota, izumeli su tzv. nekomunističku koaliciju u egzilu kojom su, u stvari, dominirali Crveni Kmeri. Na Tajlandu su CIA i Odbrambena obaveštajna agencija, uspostavile direktne veze sa Crvenim Kmerima. Godine 1983. vlada Margaret Tačer poslala je SRS da trenira „koaliciju“ u upotrebi tehnologije mina – u zemlji u kojoj je posejano više mina nego bilo gde, osim u Avganistanu. U isto vreme Margaret Tačer je pisala glavnom opozicionom lideru Nilu Kinoku da „ne postoji učešće britanske Vlade u bilo kojoj vrsti obuke, opremanja i saradnje sa snagama Crvenih Kmera, ili onih koje su u savezu sa njima“. Radilo se o laži koja ostavlja bez daha. Godine 1991. vlada je bila primorana da prizna parlamentu da je SRS tajno trenirao snage „koalicije“.

SUDBINA EVROPSKE UNIJE Kakva je budućnost Evropske unije? Evropska unija nipošto ne izgleda onako divno kako su ljudi mislili da će izgledati. Ona je bila rukovođena ekstremnom ekonomskom politikom baziranom na centralnim bankama i finansijskim servisima, zasnovanom na novcu, a ne na proizvodnji, što je Evropsku uniju uvelo u ozbiljnu ekonomsku krizu. Ekonomska situacija u EU je neizvesna i mislim da one zemlje koje nisu članice EU mogu da svoju poziciju vide kao prednost. Zemlje kao što su Grčka ili Irska su zaista kažnjene zato što su deo Evropske unije, one ispaštaju zato što nemaju sopstvenu monetu, i ne mogu samostalno da vrednuju svoj ekonomski život. Evropskom unijom dominiraju velike i moćne zemlje i to ne vidim kao dobro i korisno za mnoge zemlje koje su njen deo.

U svojim knjigama navodite staru izreku „Prva žrtva rata je istina“. Vi ste ovo pravilo prilagodili našem dobu i često ističite da je prva žrtva rata novinarstvo, da je novinarstvo na samrti, novinari pretvoreni u propagandiste, a medijske kuće glume zastupljenost pluralističkih stavova i demokratskih postulata o izveštavanju. No pored toga što ste otvorili debate o ovim pitanjima, vi ste i najbolji primer da to ne mora biti pravilo.
Da, mislim da je institucionalizacija moći zahtevala poslušnost osobito u vremenima ratova. Možemo se vratiti unazad do Prvog svetskog rata, stotinu godina unazad i naći ćemo da je izveštavanje o ratu uvek bilo problematično, predstavljano sa tačke gledišta vlade ili vojnih struktura sa kojima su novinari uvek u vezi i prema kojima novinari uvek osećaju neku vrstu odanosti. Prvi svetski rat je bio jedan od najjednostranije izveštavanih ratova sa obe strane. Ova vremena se u osnovi nisu promenila: novinari su i danas u istom servilnom i podaničkom odnosu prema vlastima, vojnim strukturama i svojim poslodavcima. Servilnost se od njih očekuje i podrazumeva. Oni koji ne ispunjavaju ove zadatke teško da imaju šta da traže u većini medija. To se dakle nije promenilo. Ono što se jeste promenilo je činjenica da danas postoje mnogobrojni načini da se istina traži. I nađe. To je kao revolucija. Danas imamo internet i sa internetom otvorenu mogućnost da saznamo šta se zaista događa. Naravno, daleko od toga da možemo da propagandu odbacimo i proglasimo kao nedelotvornu, zato što je glavni izvor informisanja za većinu ljudi i dalje televizija. Televizijske vesti su veoma uticajne, one su glavno oružje moći. Novinarstvo u televizijskim vestima ne postoji, ono što postoji je transmisija institucionalno promovisane istine o događajima, menadžment percepcije i selekcija sadržaja i slika koje će formatizovati stavove i umove gledalaca…
Slavne svetske televizijske kuće, međutim, s ponosom ističu da su one „servis istine“!
Televizijske vesti su glas vladajućih struktura, vlasti, glas sa vrha, veoma retko glas sa dna. Na primer, u Britaniji je Bi-Bi-Si izvanredan javni servis i emiter sa opravdanom i zasluženom reputacijom, ali vesti Bi-Bi-Sija su u najvećoj meri odraz zapadne, anglo-američke tačke gledišta. I to je tačno i u genealoškom smislu, ako se vratite u prošlost i krenete od Prvog svetskog rata, a istina je i kada su u pitanju invazije na Irak i Avganistan, tako da se ta odlika, odnos unutar strukture esencijalno nije promenio. Ali ljudi danas mogu da odu na internet i da čuju alternativne glasove, glasove onih koji se ređe čuju, glasove onih koji su pod opresijom, kritičke glasove, pa čak i informacije poverljivog sadržaja, kakve nam omogućuju wistleblowers-i, kakav je Džulijan Asanž. To je ogromna, velika razlika – prava revolucija.

Vikiliksu i Džulijanu Asanžu posvećen je završni deo vašeg filma „Rat koji ne vidimo“. Šta vam govori najnovija debata koja se vodi u svetu, osobito u SAD, oko ukidanja neutralnosti interneta, pod pritiskom moćnih korporacija i njihovih lobista koji su opseli Kongres SAD. Situacija je takva da 500 lobista AT&T lobira za okončanje neutralnosti na internetu.
Pored svih opasnosti koje lebde u vazduhu, internet je veoma teško kontrolisati. Jasno je da internetom dominiraju veliki igrači i da je on već kontrolisan od strane vlasti u Kini. Reč je o sofisticiranim načinima kontrole, pri čemu nije celokupan protok interneta kontrolisan i to je ono što se ubrzano radi u SAD, ali, reč je o iznenađujućoj tehnologiji, čudesnoj, koja daje mogućnost rešenja, ona je tu i nije tu. I veoma ju je teško kontrolisati. Kao što smo videli u slučaju Vikiliksa, kome sam ja dao svoju punu podršku, oni su pokušali da zatvore i ukinu Vikiliks ali im je taj pokušaj propao, štaviše Vikiliks je počeo da se reflektuje sa tako mnogo veb-sajtova da su se oni koji su želeli da ga onemoguće suočili sa takoreći globalnim otporom i spremnošću da se Vikiliks podrži, da se njihovo ukidanje nekoliko sajtova na kojima se prvobitno odvijala aktivnost Vikiliksa pokazalo kao potpuni poraz. Trebalo bi da budemo optimisti i da verujemo u nezaustavljivost ovog procesa.
Vi ste kritični u vezi sa novinarima i vaša očekivanja izgledaju preterana u traženju aktiviranja savesti novinara u uslovima njihove sistemski generisane pozicije, koja diktira i određuje okvir slobode. Teško da ima mesta za nezavisno istraživanje, istinsko istraživanje na mejnstrim medijima, pogotovo kada je reč o ključnim istinama od kojih zavise tokovi budućnosti čovečanstva i planete.
Mislim da imamo pravo da od novinara očekujemo da tragaju za istinom. I od pojedinaca, novinara i od novinarstva u celini. Naše je pravo da to očekujemo. Sistem jeste takav da u njemu mediji predstavljaju produžetak ustanovljene moći. Ali svi sistemi su sačinjeni od ljudskih bića i nisu monolitni, tako da zaista sve zavisi od novinara i na njima je da budu svesni svoje odgovornosti izvan sistema. I mislim da je to počelo da se događa. Da se probudila uspavana savest i svest o onome šta se neodgovornim ponašanjem novinara proizvodi. Pogledajte, u svetu se održava veliki broj debata na svim nivoima o ovim pitanjima, sve je više novinara koji sebi postavljaju pitanje: kuda vodi ovakvo izveštavanje. To je, osobito sa dešavanjima oko Vikiliksa, postalo vruća tema i novinari bi morali da učestvuju u njoj. To je sasvim nova situacija. Nisam siguran kuda bi ona mogla da odvede, ali u pitanju je izuzetno pozitivan trend događanja. Ne kažem da sistem nije moćan i da je moguće promeniti ga, ali može biti potkopan iznutra.

SISTEM KOJI „FILTRIRA“ Vaši filmovi su na najbolji način pokazali kakva je priroda sistema kojim rukovode moćni interesi, a menadžment percepcije, propaganda i manipulacija koju sprovode mediji onemogućavaju da se vide stravična stradanja: dece i ljudi u Iraku, Avganistanu, Pakistanu… Svakodnevna stradanja i patnje ne postoje za gledaoce i medije na Zapadu. Da. U pitanju je sistem koji filtrira sve što nije u interesu moćnih elita i skrivenih agendi koje se realizuju. Velika sila može da vodi krvave ratove na udaljenim mestima. Kada bi ljudi u tim zemljama imali priliku da vide šta se stvarno događa i bili svesni prave prirode ovih događaja, kada bi reporter, novinari i mediji radili svoj posao, stvari bi se drugačije odvijale. Sve donedavno problem rata u Avganistanu u medijima u Britaniji predstavljan je iz ugla problema sa kojima se suočavaju britanski vojnici. Širi aspekt koji bi postavio pitanje da li britanski vojnici uopšte treba da budu u Avganistanu i zašto se u Avganistanu nalaze, veoma se malo postavlja. Ali to se sada menja. Rat u Avganistanu traje duže nego što je trajala sovjetska invazija i ovaj rat predstavlja poraz za Zapad. Da li mislite da će se ovaj rat završiti i da li će izbiti neki novi uskoro? Da li se nalazimo u uslovima orvelijanskih ratova koji se nikada ne okončavaju? Ne znam odgovor na to pitanje. Mislim da će NATO snage izgubiti ovaj rat. I SAD će se povući u utvrđene baze, kao što su to uradile u Iraku, odakle neće moći da kontrolišu čitavu zemlju. SAD ne mogu pobediti u Avganistanu. To nije moguće. Da li će ih to izbaciti iz zemlje – na to pitanje ne bih znao da odgovorim.

U filmu „War you don’t see“, kao i u intervjuu koji ste nedavno povodom filma dali za Bi-Bi-Si 4, veoma direktno, jasno i bez zadrške prozivate za odgovornost poslenike Bi-Bi-Sija, dokazujući na jasnim i poučnim primerima da se ne može govoriti o nezavisnom izveštavanju. Da bi obezbedili delotvornost privida, medijske kuće osmišljavaju slogane kakvi su: nepristrasnost – Bi-Bi-Sijev slogan koji pokriva set principa kojih se ova medijska kuća pridržava, „Poštenje i balans“ je slogan „Foks njuza“ i tako dalje…
Slogani koje ste naveli su puke reči bez sadržine. Ove fraze su beznačajne i predstavljaju kvarenje, korupciju jezika. Radi se o parolama što se propagandnim i zvučnim ponavljanjem uzdižu na mitski nivo i prihvataju kao ortodoksija. Što se tiče Bi-Bi-Sijeve fasade o nepristrasnosti i ’standardima ’, ona se kao takva pokazuje kad god su interesi vlasti u pitanju. Ne mislim pri tome da je reč o nekoj velikoj zaveri, već je to način na koji sistem funkcioniše. Medijske organizacije su kreirane kao profesionalne organizacije pre oko sto godina uglavnom kao sredstvo za delovanje advertajzinga. Ovakvi mediji su nastali od štampe koja je bila nezavisna, ispitivačka, zasnovana na ljudima što su težili nepotkupljivom nezavisnom istraživanju. Reči kao što su ’nezavisno’ i ’nepristrasno’ uvedene su kako bi se novinari zaštitili od preispitivanja realnih dešavanja, nakon što je forma zamaglila suštinu. Broj medija i debata trebalo da je da prikriju propagandnu, narcističku i simulacijsku prirodu ’realnosti’, njima ustanovljenom. Izostavljanje događaja i disbalans u govoru o određenim pitanjima takođe se pokazao kao moćno sredstvo za uspostavljanje medijske reprezentacije koja je trebalo da bude eho političko ekonomske ortodoksije.

Možemo li verovati da je istina neuništiva i da se s pravim ’donosiocem poruke’ može očekivati njeno pojavljivanje iz mraka sistemski generisanih simulakruma?
Ne bih rekao da se ove stvari uvek događaju. Da će se istina obavezno nekako pojaviti. Obično je potrebno uložiti mnogo teškog rada.
Potreban je pravi „donosilac poruke“, pravi tragalac za istinom. Upravo zbog toga zemlje i narodi, ugnjetavani i pod opresivnim režimima i imperijalnim pritiskom, žele da upravo vi budete tragalac za skrivenom istinom. Možemo li se mi u Srbiji nadati da bi i vi mogli da se pridružite teškom poslu ispitivanja i prezentaciji istine, potpuno zamagljene propagandnim simulakrumima, i kada je prostor Balkana u pitanju?
Nisam uradio onoliko koliko mislim da je bilo potrebno da uradim kada su u pitanju dešavanja u Jugoslaviji i Srbiji. Mislim da je Balkan mnogo ispaštao upravo zbog zapadne propagande. Brojni dokazi pokazuju da je Jugoslavija razbijena zato što se nije uklapala u sistem koji su uspostavljale SAD i Evropa posle Hladnog rata. Patnja i razbijanje Jugoslavije odigravale su se po matrici ekonomskog dizajna modelovanog u korist zemalja kakve su SAD i Nemačka. To je samo po sebi bilo odvratno. Jugoslavija je bila istinski nezavisna i istinski multietnička zemlja, ali ju je trebalo razoriti kako bi ujedinjena Nemačka krenula u pohod dominacije nad istočnim ’prirodnim tržištima’, Hrvatskom i Slovenijom.
Nedavno ste pisali o Grčkoj. Radi se o izvanrednoj analizi pod naslovom „Grčka hereza pruža nadu“. Govorite o pobunama i štrajkovima u Grčkoj kao o velikoj i sjajnoj inspiraciji i emanaciji čovečanstvu uvek neophodne potrebe za slobodom.
Da, da. A u isto vreme se ova zemlja, Grčka, širom Evrope predstavljala kao „otpad“, kao „junk country“. Kriza koja je dovela do „spasavanja“ Grčke od strane evropskih banaka i Međunarodnog monetarnog fonda je proizvod grotesknog finansijskog sistema koji se nalazi u krizi. Grčka je mikrokosmos savremenog klasnog rata koji se retko želeo da vidi kao takav, jer se ovaj rat vodio sa velikom hitnošću demonstrirajući paniku među imperijalnim bogatunima.
Pobune su pokazale da je živa memorija i duh Grka i Grčke koji su doživeli brojne surove invazije, strane okupacije, vojne diktature, ali i narodni otpor. Pokazale su da obični ljudi nisu prestravljeni od strane korumpiranog korporativizma koji dominira Evropskom unijom.
U tekstu o kojem govorimo napisali ste: „Grčku mrze iz istog razloga zbog koga je Jugoslavija morala da bude fizički uništena, dok se Zapad pretvarao da štiti prava kosovskih Albanaca.“
Jugoslovenska federacija je razorena kao deo posthladnoratovskog projekta. Propagandni pretekst za bombardovanje, u to nema nikakve sumnje, izbeglička kriza na Kosovu, nastupila je nakon što je bombardovanje započelo, nipošto pre bombardovanja. Radilo se dakle o neophodnosti da se uništi zemlja koja se nije uklapala u ekonomsko-politički koncept i projekat SAD i Evropske unije. Pogledajmo Grčku: Većina Grka je zaposlena od strane države, a mladi ljudi i sindikati čine savez koji nije razoren, niti pacifikovan. Takav otpor je neprihvatljiv za evropske banke i percipiran je kao opstrukcija nemačkom kapitalu. Grci su, međutim znali da prepoznaju ko je njihov neprijatelj i ponovo su se osetili kao da su pod okupacijom. U vreme kada MMF i Svetska banka svojim merama i trijažama određuju ko će u svetu da živi, a ko će da umre, kada 13–18 miliona dece umire u svetu godišnje od gladi, a stravično oružje imperije pogađa zemlje čije većinsko stanovništvo čine deca, i kada se tortura dopušta kao sredstvo spoljne politike, u takvom svetu, Grci su osetili da ne bi smeli da dopuste da im se dogodi nešto slično.
Vi ste postali institucija i sinonim za nepotkupljivog novinara, mislioca. Iskreno ste voljeni i poštovani širom sveta.
Veoma je lepo i ljubazno od vas što ste to rekli. Mada moram reći da mislim da postoji i veoma veliki broj onih koji me verovatno uopšte ne vole.
Ako mislite na vlasnike velikih medija, korporacija i političare, verovatno ste u pravu, ali voli vas najbolji deo čovečanstva. Voleo vas je Harold Pinter, vole vas Edvard Herman i Noam Čomski… I što je veoma važno, veliki broj mladih ljudi širom sveta za koje ste vi velika inspiracija . Postoji li nada da uskoro posetite Srbiju?
Da, postoji. Dobijam mnogo poruka i poziva iz Srbije, tako da bih zaista voleo da dođem. Odgovor je da. I to ne u tako dalekoj budućnosti.