Да ли укидање суспензије обавезног служења војног рока може проћи без опструкција оних који су реформама покушали да нашу војску прилагоде очекивањима НАТО-а?

Процес укидања суспензије обавезног служења војног рока несумњиво ће се одвијати под будним оком западних званичника, НАТО-а и различитих интересних група које оперишу у нашој земљи. Очекујем низ опструкција. Међутим, верујем да ће се кроз овај процес наше руководство водити интересима наше војске који су у складу и са најважнијим државним интересима, каже у разговору за „Печат“ Јасмина Андрић, аналитичар, потпредседник Истраживачког центра за одбрану и иницијатор и руководилац великог истраживање на тему враћања обавезног војног рока које је пре шест година поделило јавну сцену у Србији.

Од истраживања које је покренуло лавину коментара до увођења војног рока прошло је шест година. У којој мери су резултати анализе јавног мњења а у којој околности, па и на ширем геополитичком плану, били пресудни за доношење ове одлуке?
Истраживање јавног мњења о поновном увођењу обавезног служења војног рока спровели смо 2018. Резултати су показали да 74 одсто испитаника подржава овакву одлуку. Иако су резултати дочекани „на нож“ од стране појединих медија и аналитичара, махом прозападне оријентације, ипак су одјекнули у јавности. Критике су убрзо анулиране бројним другим истраживањима. До сличних резултата дошли су и наши критичари. Ми смо само повећали видљивост става јавности о погубној одлуци о суспензији обавезног служења војног рока. Мислим да су ставови грађана у великој мери утицали на покретање процедуре о укидању поменуте суспензије. Кажем намерно укидање суспензије, јер обавезни војни рок не може бити укинут с обзиром на то да је предвиђен уставом. Ипак ставови грађана, иако значајни, нису једини релевантан фактор. Заједно с медијским освешћивањем ове теме они су били иницијална каписла за опсежну анализу коју је урадио Генералштаб Војске Србије. У оваквој анализи разматра се низ фактора од економских, преко логистичких па све до савремених геополитичких околности. Актуелни сукоби у Украјини и Појасу Газе покренули су низ глобалних промена и навели све војске света да још једном размотре сопствене снаге и слабости.
Истраживачки центар је приликом представљања резултата имао и подршку појединих српских генерала. Да ли се питање оправданости ове одлуке ломило не само у јавном мњењу него и међу припадницима Војске?
Након истраживања направили смо конференцију за медије где смо представили резултате истог. Приликом интерпретације резултата нисмо давали квалитативне ставове као тим који је истраживање спровео. Само истраживање спроведено у 11 градова и општина је урађено по научној методологији и било је лишено било каквих субјективних ставова. Међутим, позвали смо људе који су цео радни век провели у војсци и којима је искуство дало кредибилитет да овакву тему коментаришу. Поред генерала који су међусобно имали опречне ставове на конференцији су били и представници Министарства одбране. Њихово присуство је свакако допринело повећању видљивости резултата истраживања, али је отворило и дискусију у оквиру струке, то сте у праву. Мени, као иницијатору оваквог истраживања, упућивани су различити коментари од тога да би ту тему требало оставити у прошлости до тога да је крајње време било да се она афирмише у јавности. Такође, грађани Србије су у претходних шест година имали довољно прилике да чују ставове српских генерала и разних аналитичара о овом питању. Иако не постоји једноумље, већина је ипак указивала на оправданост ове одлуке.
У којој мери ће ова одлука вратити Војсци Србије значај и ауторитет који је вековима уживала у свом народу а који је био пољуљан реформама после 5. октобра?
Одмах да кажем да смо ми на почетку процеса укидања суспензије војног рока, и да таква одлука неће проћи једноставно. Сада је Генералштаб дао свој предлог, пред нама су и одлуке Владе и Скупштине Републике Србије које у овом моменту још нису формиране. Што се тиче ауторитета Војске, у народу он постоји и даље. То су управо наведена истраживања показала. Јер наша војска је кроз историју имала славне подвиге, али је чињеница и да је увек била народна војска, сачињена од патриотски мотивисаних припадника. Нажалост, војсци није уништаван само ауторитет већ су сви њени атрибути уништавани и то системски након 5. октобра. Од затварања касарни, смањења бројности њених припадника, девастирања центара за обуку, протеривања патриотски оријентисаних и часних официра, до професионализације војске. Дакле, нашу војску је требало упростити и обликовати по мерама НАТО-а јер је тадашња власт имала у плану да будемо део те алијансе. Ипак, упркос свим напорима Запада, наш патриотски менталитет је ,,воћка чудновата“, па не само да смо променили власт и војно руководство већ смо на прагу да вратимо обавезно служење војног рока које ће оснажити Војску Србије.
Сматрате ли да су доносиоци одлуке о укидању обавезног војног рока спремни да под тежином аргумената прихвате одговорност и поздраве овакве иницијативе?
Они који су ту одлуку донели, то неће признати никада. Међутим, евидентно је да је оваква одлука била грешка. Највише смо изгубили у погледу резервног састава. Годишње смо у просеку губили око 30.000 регрута, односно толико њих је остало необучено. Тај број помножите са 13 година и рачуница је јасна. Такође, код ове одлуке постоји парадокс, а то је да Закон о радној, материјалној и војној обавези предвиђа војну обавезу кроз три сегмента. Односно овај закон каже да војна обавеза обухвата регрутну обавезу, обавезу служења војног рока и касније обавезу служења у резервном саставу. Дакле, суспензијом обавезног служења војног рока није суспендована и обавеза уписа у војну евиденцију нити војних вежби у оквиру резервног састава. Е сад замислите некога ко није служио војни рок нити се икада сусретао с наоружањем да иде на војну вежбу или да треба да учествује у одбрани земље. Подсетићу вас да Војска Србије има три мисије, где се само једна односи на одбрану земље од угрожавања споља а друге две на унутрашње ванредне околности, помоћ цивилним властима и учествовање у међународним мировним операцијама. Војни рок омогућава сваком појединцу да се оспособи за одбрану суверенитета, независности и територијалне целовитости, али и за личну одбрану и безбедност у случају ванредних околности које не морају бити војне природе. Када то тако поставимо, јасно је колико је одлука о суспензији војног рока погрешна.
Kакво је искуство осталих земаља о овом питању?
Након Хладног рата европске земље су се, подупрте америчким концептом попуњавања војске, окренуле демилитаризацији и професионализацији војске. Откако је овај концепт који се повезује са правима и слободама појединца узео примат, све више је држава одустало од обавезног сужења војног рока у Европи, а то су учиниле и наше комшије. Међутим, поменула бих и неколико изузетака. На првом месту Аустрија и Швајцарска. Швајцарска је синоним за мир и војну неутралност, то је држава која није ратовала више од 200 година, али се ипак не одриче обавезног служења војног рока. Специфичан и по мени врло добар систем обавезног служења војног рока има и Норвешка, која регрутује и жене и мушкарце, али само оне најспособније и најмотивисаније. У овој држави се приликом регрутације врши озбиљна тријажа потенцијалних регрута. Испитују се способности, вештине, као и мотивација за служење војног рока. Уколико се процени да постоји апсолутна немотивисаност, млади људи се ослобађају војне обавезе. Обавезно служење војног рока имају и Грчка и Турска. Турска чак има систем који не допушта приговор савести и они који избегну ту обавезу морају држави да плате одштету. Поједине државе попут Шведске су укинуле па вратиле обавезно служење војног рока. Војни рок је вратила и Украјина након анексије Крима 2014. године. Можда је значајно у контексту актуелног сукоба поменути и да Русија има хибридни модел војне попуне, то јест има и професионалну војску и обавезан војни рок. Ово би могао да буде модел прихватљив за нас с обзиром на то да смо војне капацитете прилагодили професионалној војсци. Свакако враћање обавезног служења војног рока би нас сврстало у ред озбиљних земаља које се ослањају на сопствене снаге, што као војно неутрална земља и морамо чинити.
Докторанд сте Војне академије. Како се односите према стереотипу да жени није место у Војсци?
Зашто војска и докторат на Војној академији? Као жена се често сусрећем с тим питањем и у приватном и професионалном животу. Иако је омогућено равноправно школовање на Војној академији за оба пола већ дужи низ година, предрасуда да женама није место у Војсци није још искорењена. У мом случају, одлука да упишем докторске студије на Војној академији је била логичан след након завршених основних и мастер студија које су биле сродне иако су завршене на цивилним факултетима. Такође, темама везаним за одбрану се бавим и као уредник стручног часописа и портала и кроз друге сегменте професионалног живота. Наравно, ту су и лични афинитети и интересовања. И мислим да је управо питање личне мотивације пресудан фактор код свих који уписују војне школе без обзира на пол. Војно школовање је само по себи специфично, захтевно и на другачији начин изазовно од цивилног за свакога ко се одлучи на такав корак. Моја искуства су заиста позитивна и мислим да Србија, иако традиционална држава, има модерну војску која уважава родну равноправност. Једино што бих волела у наредном периоду је да добијемо и прву жену генерала.

Генерал Видосав Ковачевић

Три ударца једне реформе

Од Ужица преко Прибоја и Пријепоља до Нове Вароши, захваљујући „демократским“ реформама, немамо ниједног војника у униформи нити један гарнизон. Да ли се тако чува српска војничка традиција?

Тринаест генерација младих људи за све ове године остало је лишено могућности обуке за сопствену одбрану и одбрану земље. Србија са тако јаком и дугом војничком традицијом и историјом није смела да копира европске реформе. Истраживање које је радила Јасмина Андрић пре толико година само је потврдило да Србин ипак радо иде у војнике, каже у разговору за „Печат“ генерал мајор Видосав Ковачевић, председник СУБНОР-а и бивши начелник Војне академије.

Својим ауторитетом подржали сте резултате истраживања о враћању обавезног служења војног рока које је било и прво јавно отварање ове велике теме. Чиме мотивисане, шта су реформе спроведене у систему одбране оставиле за собом?
Радује ме иницијатива о укидању суспензије обавезног служења војног рока посебно са аспекта чињенице да сам се лично, као и група људи око мене, за то залагао. Овде нису пресудни само безбедносни разлози, мада ни њих у овако сложеним геополитичким околностима не би требало потцењивати. Да би се разумео значај ове одлуке, морамо да се вратимо на погубне последице које су по српску војску имале реформе у систему одбране. Први непојмљиви потез било је укидање јединица тактичког, па чак и оперативног састава, затим и укидање војних гарнизона по градовима широм Србије. Овде, поред безбедносног аспекта, у игри је био и онај економски. Отворило се питање егзистенције хиљаде људи са породицама који су радили и били део система. Друго, тамо више не постоји војник у униформи. Најопаснија ствар је што су такве одлуке спроведене у рубним подручјима –према Босни, Мађарској и Црној Гори. Ми можемо да говоримо о нашој браћи Црногорцима, али Црна Гора је у НАТО-у.
Други промашај је било укидање граничних јединица са чијим ефектима смо се суочили почетком мигранстке кризе када су неке земље поставиле војску на границе док смо ми могли само да констатујемо да више немамо граничне јединице, а биле су међу најбољим јединицама одмах иза специјалних. Трећи промашај је било замрзавање редовног служења војног рока.
У којој мери су за покретање иницијативе враћања војног рока била пресудна геополитичка померања и отварање жаришта од Украјине до Блиског истока?
Свет клизи ка већим сукобима. Не само исток Европе већ се отвара питање Северне и Јужне Кореје и Блиског истока. То јесте далеко од нас, али нико не искључује да би искре могле да запале и осетљиво подручје Балкана. Морамо бити спремни на све. Матрица реформи које су спроведене у нашем систему одбране преписана је из Европе коју је тада штитио НАТО. Не дај Боже да рецимо Турска крене у неки свој освајачки поход, њу не би могао нико да заустави до Ирске. У Европи, сем Француске, не постоји озбиљна оружана сила.
Враћање обавезног служења војног рока претпоставља и озбиљна улагања. Да ли је и овај аспект уважен приликом покретања иницијативе?
За покретање иницијативе верујем да је било пресудно уверење да је Србија економски јака и да може да подржи ову одлуку – да постоје услови за пријем и смештај младих људи, да имамо кадрове за обуку и решења за даље. Процес захтева новац, али његов значај оправдава сва улагања. Не сумњам да наша омладина може да издржи физичке напоре на логору и вежбалишту, али повратак у касарну захтева и комфор. Касарне, попут Корита на Копаонику из педесетих година где се налазио скијашки центар Војне академије, а која су срушена, треба опет подићи. Улагања су неопходна.
Постоји уверење да Војска кали не само добре борце већ и стамене људе. Колико је тачно запажање?
Огромна енергија младих људи биће испољена на полигонима, а не на улици и стадиону. С моралног и патриотског аспекта то је по мени највећа корист враћања обавезног служења војног рока. Најважније да се прва генерација дочека с најбољим командним кадром који ће их родитељски „мучити“ и учити јер они ће бити најбољи подстрек за следеће генерације.