IZLOG KNJIGE

Slavenka Drakulić
MILEVA AJNŠTAJN: TEORIJA TUGE
Laguna

Berlin, 1914. „Ti ćeš se pobrinuti za čistoću moje odjeće, rublja i posteljine, da redovno dobivam tri obroka u svoju sobu… od mene nećeš očekivati intimnosti niti ćeš mi prigovarati na bilo koji način.“ Ovako počinje katalog zahteva Alberta Ajnštajna upućenih supruzi Milevi posle jedanaest godina braka – ženi koja je, kao i on, studirala teorijsku fiziku i bila mu najbliža saradnica. Duboko povređena, Mileva napušta muža i sa decom se vraća u Cirih. Ali čak i tamo je ostavljena na milost i nemilost svojoj usamljenosti bez ikakve zaštite. Mileva se bori sa depresijom, komplikovanom materijalnom situacijom majke dvoje dece, zdravstvenim problemima mlađeg sina i trudi se da pronađe ostatke energije u sebi i krene dalje.
Slavenka Drakulić nas je uvela u unutrašnji svet ove talentovane i osetljive žene koja se u trenutku bolnog i ponižavajućeg raspada braka vraća suštinskim događajima svog života, svom odnosu sa komplikovanim, nepredvidivim i emocionalno nezrelim muškarcem i analizira zašto nije ostvarila svoje životne snove. To je univerzalna priča o ženi koja je u određenom trenutku morala da bira između ličnih ambicija i brige o porodici, a potom više nije bilo povratka.

Kventin Tarantino
BIOSKOPSKA PROMIŠLJANJA
Laguna

Pored toga što se ubraja među najslavnije savremene sineaste, Kventin Tarantino je možda osoba koja najzanosnije i sa najviše entuzijazma širi ljubav prema filmu. Godinama je napominjao da će se na kraju posvetiti pisanju knjiga o filmovima. Kucnuo je čas za to, a Bioskopska promišljanja odgovor su svim željama i nadama njegovih strasnih poklonika i ljubitelja filma. Organizovana oko ključnih američkih filmova iz sedamdesetih godina, koje je prvi put gledao kao mladi bioskopski gledalac, ova knjiga je intelektualno rigorozna i pronicljiva koliko i razigrana i zabavna. Istovremeno filmska kritika, filmska teorija, reportaža, divan lični istorijat, napisana je jedinstvenim glasom koji se odmah prepoznaje kao Tarantinov.

Andrea Bajani
KNJIGA O KUĆAMA
Dereta

Konstruisana kao igra „kluedo“ ili egzistencijalna detektivska priča, „Knjiga o kućama“ pripoveda o putovanjima kroz promene, prostore, govori o mestima iz kojih dolazimo i u kojima živimo, o kadru koji menja tok istorije i poljupcu ukradenom iza zavese.
Glavni junaci ove knjige su stanovi, mesta, kuće; ne toliko likovi, koliko njihovo stanište. Priča o čoveku jednostavno imenovanom Ja, razvija se opisivanjem kuća u kojima se nalazi. Poput monohromatske papirne siluete, Ja se kreće na raznim pozadinama – zidovima, betonskim baštama, balkonima – koje prvi put postaju stvarne teme romana. Mesta govore o životu, jer u sebi čuvaju sećanje na događaje, upijaju noćne krike, šaputanje glasova, uzdahe, strahove. Priča o Ja skače od kuće do kuće, napred-nazad u vremenu, svaki deo je parče sla-galice koje se uklapa: on je mladi ljubavnik udate žene u kući u provinciji, dete koje juri kornjaču u stanu u Rimu, on je muž u buržoaskoj kući u Torinu, boem u potkrovlju u Parizu, student koji spava na dušeku na podu, dečak koga otac tuče u vikendici; najzad, jednostavno, čovek koji za sobom zatvara vrata prazne kuće. U ovom romanu, jedinstvenom po strukturi, poeziji i viziji, jedan od najboljih italijanskih pisaca svoje generacije u kvadratnim metrima oslikava grandioznu fresku sentimentalnog vaspitanja, ispisujući biografiju prostora i vremena.

Andrej Pleterski
KULTURNI GENOM: MITSKA PRIČA I MITSKI PREDEO
Akademska knjiga

Kao što biološki genom određuje našu biološku pojavnost, kulturni genom određuje našu kulturnu pojavnost. To je skup spoznaja o funkcionisanju sveta i pravilima koja iz njih proističu. Kada ljudi artikulišu ove spoznaje u narativ, nastaje mitska priča. Njegovi počeci datiraju iz paleolita. Sačuvan je u raznim informativnim medijima. Njegovo postojanje Andrej Pleterski najpre pokazuje u narativnim tradicijama. Od pojedinačnih struktura tekstualnih fragmenata slovenske folklorne tradicije gradi povezanu pripovest u mnogim verzijama, koja opisuje i objašnjava mehanizam obnavljanja prirode kroz ciklične promene. Ljudi su koristili ovaj narativ kao mentalni model i materijalizovali ga u slikama i geografskim ideogramima. Stvorena je geografska materijalizacija mitske priče koju autor naziva mitskim pejzažem. To je oblik kulturnog pejzaža koji su ljudi stvorili u skladu sa svojim mitskim predstavama kako bi pomoću njega ovladali silama prirode. Kombinovali su elemente koje danas poznajemo kao astronomiju, matematiku, pravo (jus), religiju. U najvećem delu knjige prikazuju se odabrani primeri mitskih pejzaža iz Slovenije, Hrvatske, Nemačke, Češke, Poljske, koje autor interdisciplinarno istražuje uz pomoć istorije, arheologije, etnologije.

Herman Vendel
BIZMARK TOKOM 1866. I SRBIJA
Prometej

Herman Vendel je 1927. na osnovu dokumenata iz nemačkih, austrijskih i srpskih arhiva tematizovao jednu epizodu iz istorije Balkana oko 1860.
Zanimljivo je (i poučno), prema rečima Vladimira Umeljića, autora predgovora ove knjige, saznati kako i po kojim kri terijumima su tada bile podeljene uloge između Nemaca (Prusa), Austrijanaca, Italijana, Mađara, Srba, i u određenoj meri, Hrvata. Balkan se, prema Umeljićevim rečima, nalazio na granici svetova, bio poprište sukoba interesa velikih sila, šahovska tabla njihove politike, ekonomskog rivalstva i vojnih nadgornjavanja. Na tom stanju stvari se do danas ništa nije promenilo, različite nijanse jedne u suštini iste slike uslovljene su promenama prevashodno u međusobnim konstelacijama velikih sila. Sadržina geopolitičke igre je uvek ista. Shodno tome, mali narodi i države samo sa teškom mukom, uz veliku mudrost i puno sreće mogu da se izbave iz namenjene im uloge malih piona u velikoj igri. Upravo u vreme oko 1860. državno vođstvo Kneževine Srbije, knez Mihailo Obrenović i njegov ministar spoljnih poslova Ilija Garašanin, pokazalo je izuzetnu mudrost i dalekovidost, čak i pri ophođenju sa jednim takvim velemajstorom političkog šaha, kakav je bio „gvozdeni kancelar“ i arhitekta Nemačkog rajha Oto fon Bizmark.

Umberto Eko
ISTORIJA RUŽNOĆE
Vulkan izdavaštvo

U duhu njegovog priznatog dela „Istorija lepote, Umberto Eko u knjizi „Istorija ružnoće“ istražuje koncepte monstruoznog i odbojnog u vizuelnoj kulturi i umetnosti. Šta se krije iza našeg osećaja zaintrigiranosti koji je često izazvan nečim užasavajućim i strašnim? Odakle potiče magnetska privlačnost prema svirepom i skandaloznom? Da li je ružnoća takođe u očima posmatrača? Autorovo enciklopedijsko znanje i zavodljive veštine pripovedanja kombinuju se u ovom ingenioznom istraživanju ružnog sa obiljem primera iz slikarstva i skulpture od antičkih grčkih amfora do dela umetnika poput Boša, Brojgela i Goje, otkrivajući da je ono od čega se često branimo i odvraćamo u svakodnevnom životu upravo ono čemu smo nesvesno najviše privučeni.
Ružnoća se obično shvata kao suprotnost lepoti, i to u tolikoj meri da je dovoljno definisati jedan od ta dva pojma da bismo razumeli drugi. Međutim, ružnoća ne podrazumeva odsustvo lepote. Ona je složena i nepredvidiva pojava koja se kroz vekove transformisala, o čemu svedoče kako antologijski književni tekstovi, tako i kanonska umetnička dela. Uz pažljivo odabran ikonografski tok knjige, Umberto Eko čitaoca vodi na putovanje kroz noćne more, strahove i ljubavi, gde se čini odvratnosti susreću sa izrazima najdirljivijih osećanja, pokazujući da su različite manifestacije ružnog bogatije i markantnije nego što se obično misli.