ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: ЕКСПО 2027 ће нас спасти од Косова

Када ових дана крене халабука око Експа 2027, није лоше – да бисте разумели о чему се ради – да имате на уму да је буџет Летњих олимпијских игара 2024. у Паризу званично 4,4 милијарде евра. Наравно, реалније су процене, као она коју је пре неки дан објавио „Гардијан“, да ће трошак бити око 7 милијарди и да је то „релативно скроман буџет према најновијим стандардима“

Сваки пут кад прођем поред оног Стефана Немање који се подигао испред напуштене Железничке станице Београд, помислим да можда није дошао „по други пут међу Србе“ (2021) у добри час. При томе не мислим да се он проводи као Марко Краљевић кад га је „довео“ (1901) Радоје Домановић, јер то бејаше сатира, мало горчине, али сатиричне, а ово с Немањом ми више личи на трагедију. Која траје.

О КОСОВСКОМ КАМЕНУ СПОТИЦАЊА Не фали ту ништа споменику, јесте га онај Рус мајсторски оправио, него ми некако ништа не иде симболички. А за споменик је то најважније. Да подсећа, држи на окупу и активира савременика.
Стефан Немања је проширио земљу „на околне српске области“, за Косово, Зету, Травунију, Захумље и Неретљанску област, његов син Свети Сава је утемељио Српску православну цркву… Чему такав владар служи власти у Србији која, као о највећој мудрости, говори о стварима потпуно супротним немањићким?
Ова власт би се једино могла наћи у оној епизоди кад се Немања посвађао с византијским владарем који је дошао после цара Манојла, па је једном послао и изасланика у Нирнберг да види да ли би му светоримски цар Фридрих Барбароса могао бити од помоћи. Никад није имао никаквих илузија о „староевропском путу“.
Да не понављамо актуелну причу о предаји Косова из Београда (опширније смо о томе у прошлом броју „Печата“) коју је сад баш на Божић председник разиграо реторичким дилемама: „Око Косова се никад нећемо сагласити. Можемо себе да лажемо да смо сагласни о том питању, наравно да нисмо. Наравно да један део мисли ’предајте Косово живећемо боље’, само што то неће да кажу, а други кажу ’браните Косово’.“
С таквом је равнодушношћу приповедао о том проблему, да му уопште није било тешко извући закључак да је то „камен спотицања унутар земље, а да не причамо о притисцима споља, док људи мисле да је то ’песма’, онако успут изговорите неку реч, а не питају вас јесте ли избегли санкције“. Ниједном узвика: Живела Србија! Ово као да је изговорио Чеда Јовановић из најбољих дана.
Пошто је власт у Србији сад предала и регистарске таблице, чему се наглас обрадовао и министар спољних послова ЕУ Жозеп Борељ, а око којих се једно време „борила као лав“– остало је још да се парафирају Шолц–Макронов план и Охридски споразум, па да онда једно време слушамо како „Србија никад неће дозволити да ’Косово’ добије столицу у УН“ и да се спремимо на оно што Срби на Косову већ дуго знају: кад се из Београда каже „не“ то значи „да“, а „не дамо“ значи „даћемо“.
На шта ли то председник мисли кад овако у реторским обртима пред задивљеном водитељком лицитира на пола-пола „за“ Косово или „против“ њега? Однос према свим
истраживањима никад није био такав. Али то шта народ – неупитно већински – мисли о Косову, очигледно је само сметња новој – Великој идеји која ће нас ујединити, како је пожелео говорник. И то не партије него људе.
И то је парадоксално: у Србији партије неупоредиво лакше дођу до тачке да је Косово „камен око врата“ него појединци. Чак се и председник, док даје све што се на Косову тражи, у току говорења одједном преобрати, појави му се нека осећајност у изразу лица и почне да брине о страдалном народу, награђује децу као Деда Мраз.
Трансакција је сад већ опште разумљива. Дошло је дотле да се и Драган Ђилас, што се Запада тиче Вучићев опозициони политички алтер его на клупи за резервне играче, у ауторском тексту за „Политико“ (дигитално новинско предузеће, чије је извештавање центристичко о америчкој политици и атлантистичко о међународној политици), дао у описивање: „Код куће, Вучић изиграва своју популистичку публику, осуђујући Запад што не поштује суверенитет и територијални интегритет Србије док подржава суверенитет и територијални интегритет Украјине… Истовремено, он подстиче ратоборна осећања према Косову, тврдећи да је свако ко се не слаже са њим издајник. У иностранству, међутим, Вучић испоручује оно што Запад жели да чује. Ове недеље његова влада почела је да примењује одлуку о признавању регистарских таблица возила које издаје ’Косово’. Земља је повећала производњу муниције која се шаље у Украјину, значајно повећавајући и своје залихе.“
Шта сад?

ЕКСПО 27 ЗА КОСОВО И онда је у том божићном интервјуу, који је логично требало да се води по вишој поруци „Мир Божји, Христос се роди!“, излицитиран – нови циљ!
„Мислим, да је страшно важно – ми морамо да пронађемо нови циљ.“ Тако је рекао.
Па појашњење: „Морамо да нађемо нешто око чега можемо да се сагласимо.“
И онда разјашњење: „ЕКСПО 2027 је наш циљ који мора да подигне земљу, да развије земљу – да би у будућности неко лакше могао да оствари националне циљеве.“ То би требало да буде ново српско Верују. Верујем у један ЕКСПО 2027… Творца неба и земље Србије и свега видљивог и невидљивог…
Али они који се држе нашег хришћанског Символа вере знају да народ који пристане да га његови лидери одвоје од кључне тачке његовог идентитета а за циљ нађе неку краткорочну играрију као што ЕКСПО 2027 пада… Ко зна где. И тада не изгледа да ће лако моћи да се дигне.
Сетио сам се једне реченице из дела Чеслава Милоша „Освајање власти“ – кад се о могућности толеранције после рата договарају комунист и католик, овај други каже: „Овде хиљаду година постоји католичанство, а народ који пориче своју традицију живи још само физички.“ Иако је онај први имао приговор није ишао на поништавање права другог.
Иако је Чеслав Милош знани антикомуниста, истом приликом је записао и другу ствар коју је требало да научимо а сад бисмо већ и морали: „Ми немамо шта да очекујемо од Англосаксонаца. Ми смо за њих као и други народи, предмет ценкања. Никад нисам био присталица њихове меркантилне демократије. Меркантилни закони нису више закони нашег времена.“ Ово је писано 1953. У Србији владајуће елите никад нису стигле до тога.

15 МИЛИЈАРДИ И ПЛУС А ударати на идентитет народа сумњивим радовима у оквиру бећарске економије (Јован Душанић) која доминира у овој земљи несагледив је историјски ризик. И то двостран: по идентитет, а и по економију земље.
Дакле, кад ових дана крене халабука око Експа 2027, није лоше – да бисте разумели о чему се ради – да имате на уму да је буџет Летњих олимпијских игара 2024. у Паризу званично 4,4 милијарде евра. Наравно, реалније су процене, као она коју је пре неки дан објавио „Гардијан“, да ће трошак бити око 7 милијарди и да је то „релативно скроман буџет према најновијим стандардима“.
Наравно, пошто је Србија лидер у Европи, привреда која лети у небо а становништво може да плива на паризеру, наши руководитељи „релативно скроман буџет“ никад не би узели у разматрање и – нама неће бити тешко да на ЕКСПО бацимо 15 милијарди евра!
Тако нам је председник јавио као другу руку рачунања, јер је прво било 12 милијарди – што је Синиша Мали измозгао за десет минута као што је у директним телевизијским преносима рачунао колико ће коштати асфалтирање сокака по Сјеници или лозничком крају.
Стварно ти Французи, гори су од Шкота. Даће пет-шест милијарди а рачуна се да ће им доћи петнаестак милиона људи. Ми бисмо били задовољни и милионом експоваца! Али ми никад не бринемо о заради. Бруто промет је наш идеал. Нето је за пилићаре и зихераше.
Дакле за петнаест пута мање, даћемо три пута више. Вероватно четири пута. Даћемо 15 или можда и свих 20 милијарди евра да бисмо инкасирали 1,1 милијарду.

ПРОЦВЕТАЋЕ СВЕ И ВИШЕ ОД ТОГА „Хотелијерство, угоститељство – буквално ће све процветати“, изјавио је председник кад је стигла вест изузетна. Сад ће ту израсти и национални стадион. Има ли ишта важније у српској модерној култури од стадиона? И инфраструктуре у Сурчину? Биће и стадион за пливање и водене спортове. „Подићи ће се и пристан на Сави.“
Јасно, српска држава нема ништа прече него да Сурчин начини бољим од Сен Денија на Сени, где ће у олимпијском селу боравити олимпијци. Ако ћемо се играти Waterfront-овима, нашем Београду на води та париска насеобина није ни до колена. Још сад кад се крене у растеривања змија и пацова по бедном Београдском сајму, сви ћемо разумети зашто Србима није скупо ни оно у што нико у Европи не би бацио скоро читав свој буџет. Да, биће и један леп сајам у Сурчину.
А Синиша Мали ће израчунати да уопште није проблем да на нешто баците читав годишњи буџет. Напротив. Има ли ишта боље? Што вам је дуг већи, то је прича о великом успеху бучнија. А следеће године би могло да се, највишем врху, организује једно једење сувог хлеба пред ТВ камерама. Врх врхова. Пост на води до краја живота.
Али председник ће експо-чуди проширити на читаву земљу. Не зна се зашто, но брза пруга ће се пружати од аеродрома до Обреновца. А Каблар ће коначно изаћи из песме „имаћете буквално чудо. Биће потпуно нова туристичка дестинација за цео Балкан“.
Остале досетке ћете слушати сваки дан у свако доба на сваком ТВ каналу и шире.

КОЈИ ЕЛДОРАДО СМО ОТКРИЛИ Па нек нам сад неко каже да нисмо „најевропљани“.
Али ако се Француска не хвали ни олимпијским играма, на шта смо онда ми то нагазили? Који Елдорадо смо нашли?
Нећемо сад наводити које се добити планирају од Експа. А да и хоћемо, не бисмо могли. Јер то нико не зна. Али кампања која следи показаће српском народу да олимпијада није лоша, али према Експу – јад и беда је.
Додуше ово није главна приредба Светске изложбе, прави ЕКСПО, коју још од 19. века организује „Bureau International des Expositions“ у Паризу, него Специјализована изложба. Ми смо се одлучили за оно у чему смо најјачи – образовање, култура и иновације.
EXPO BELGRADE 2027 од 15. маја до 15. августа године наступа с темом „Играј за човечанство – спорт и музика за све“.
Вероватно ништа не разумете, али помоћи ћемо вам да баш паднете у бедак: „ЕКСПО изложбе су, како је објашњено, глобални догађаји који истражују одабрану тему кроз занимљива и импресивна открића. Међу различитим категоријама сајмова, специјализоване изложбе су дизајниране да одговоре на прецизан изазов с којим се човечанство суочава.“ Ето, спасавамо човечанство. Али не брините, све ће вам бити још мање јасно кад крену да вам објашњавају.
Једино је извесно да ни 15 милијарди неће бити довољно. А lex specialis ће Синишу Малог и нашег председника ослободити обавезе и да мисле – кад вам објашњавају да је то за наше добро колико год коштало и које год колено наших потомака буде задужено због тога.
И на почетку смо: зашто су данашњи српски властодршци подигли споменик Стефану Немањи? Од њега ништа учити неће. Његово дело обнављати нити могу, нити намеравају.
Једино се ваљда, уз помоћ плаћених страних пи-ар манипулативних агенција, држе старе мудрости „да биљку лажи одгајају из семена истине“. И то у сенци оживљавања традиције која је пала на навијаче који засад куну: „Од руке му ништа не родило, ни рујно вино ни пшеница бела, рђом кап‘о док му је колена.“ Некад се држало до речи делија, данас се верује, и зна, да они никад ништа нису ни знали.