Берлин: дани експлозивног гнева

Толики излив незадовољства који потреса земљу и усијава политичку атмосферу усред леденог мраза Немачка одавно није видела и доживела: После снажне побуне паора против мера досад најнепопуларније владе, с наговештајем (могућег) гашења „семафора“, немачким градовима тутње протести против десничарског екстремизма, расизма и фашизма

Непосредно пред писање овог текста, о викенду, обелодањени су резултати једног, већ традиционалног, истраживања у земљама Европске уније. Њих двадесет седам, плус (из неког разлога) Швајцарска, која не припада овој фамилији. Ти резултати би се, бар кад је у питању Немачка, савршено уклопили у чувену рубрику „Веровали, или не“ још чувенијег „Политикиног забавника“. Испоставило се, наиме, да су Немци (уз Бугаре) најнесрећнији људи европске породице: ко би, на квизу, тако нешто уопште (из)рекао, и погодио, осим, ето, самих Немаца!
Истраживач се, иначе, бавио испитивањем општег задовољства грађана у земљама Европске уније (понуђено им је да га оцене од нуле до десет) и, по природи свог посла, притом баратао, оцењујући оно што је добио, математиком, а не фикцијом и фантастиком.
Урадио је то, наиме, егзактно, Евростат, европски статистички уред. А то до чега је дошао, у случају Немаца, уклопило се у тренутно туробну слику „неба над Берлином“. С предумишљајем користимо, као метафору, назив чувеног филма Вима Вендереса (уз њега, као редитеља, сценарио су писали још Петер Хандке и Рихард Рајтингер): анђели у овом (романтичном) филму (поред осталог) теше унесрећене становнике великог града… Да ли се у том изненађујуће туробном и акумулираном нерасположењу немачких грађана налази корен прокључалог и експлозивног гнева који запљускује улице немачких градова, чинећи од њих, медијски и политички, узнемиравајућу и упозоравајућу светску вест?
У данима који су, заиста, потресали Немачку, чији врхунац су били побуна паора и паралишући штрајк машиновођа, сустизала су се, драматично интонирана питања шта се то, заиста, догађа са (чинило се) готово идилично спокојном, политички и социјално стабилном Немачком, и (опет се чинило) Немцима који, сасвим задовољно и безбрижно, мамећи чежњу (и завист) других, уживају у сопственом благостању.

ЗВОНО ЗА УЗБУНУ А онда су немачке улице немачких градова запљуснули, такође, снажни и масовни протести због десничарског екстремизма и расизма. У Хамбургу је, на пример, минулог викенда демонстрирало око сто хиљада људи. Непосредни повод за ове протесте била је вест коју је обелоданила медијска кућа „Коректив“ да је крајем новембра у Потсдаму одржан тајни састанак десничарских екстремиста који су правили планове о протеривању милиона људи с мигрантским коренима, укључујући и оне с немачким пасошем (држављанством) ако су се, било када, и било како, огрешили о немачке законе.
Аларм је укључен. У земљи од осамдесет (и два) милиона, сваки четврти становник је мигрантског порекла. Више од двадесет милиона. Довољан разлог за узбуну. Варницу за масовни излазак на политичке барикаде подстакло је, међутим, (под)сећање на мрачну немачку прошлост, с расистичким (нацистичким) законима, прогонима и погромима. На то је подсетио и канцелар Олаф Шолц, учествујући и сам на протесном скупу управо у Потсдаму, граду препуном историје. Ово се, рекао је, објашњавајући своје учешће, тиче свих нас. Ако нечему никада више не сме да буде места у Немачкој, то је етничка, расна идеологија националсоцијалиста (нациста).
Стицајем околности, баш у ово време, пала је годишњица злогласне (нацистичке) конференције на Ванзеу, крај Берлина, која се везује за погром Јевреја и Холокауст. Тог 20. јануара 1942. године, судећи по документу који носи бенигни наслов, „Записник са састанка“, означеном као државна тајна, нису донете изричите мере о „коначном решењу јеврејског питања“. Њихов прогон и масовне ликвидације биле су већ у току. Разматрани су, међутим, рекао је на суђењу 1961. у Тел Авиву Адолф Ајхман, један од главних учесника састанка на Ванзеу, „разни видови убијања Јевреја“. Ајхмана су, иначе, у једној спектакуларној акцији, отели израелски агенти у Аргентини. Састанак је, по једином примерку оригиналног записника који је сачуван, трајао два сата. Прецизни записничари нису пропустили да забележе како је дан на језеру био леден, с температуром дванаест степени испод нуле. Сазвао га је, и водио, Рајнхард Хајдрих, шеф злогласног Уреда за безбедност Рајха. Планирани злочин века (Холокауст) подржали су есесовци, генерали, министарства правде, унутрашњих и спољних послова, индустријалци…
Два посве различита разлога који су подигли толике људе на ноге. Док је паорска побуна уздрмала (затечену) власт у Берлину, протести против десничарског екстремизма могли би да јој, у незавидној ситуацији, можда политички помогну: на „нишан“ је узета Алтернатива за Немачку чији незадрживи успон задаје грдне невоље „семафор“ коалицији.
Истраживања јавног мњења, наиме, показују да би Алтернатива, ако би у овом часу били одржани парламентарни избори, потукла све странке владајуће коалиције, укључујући и ону која у овом тренутку држи два најважнија, и протоколарно највиша, положаја у земљи, шефа државе и канцелара, Социјалдемократску партију. И што је још опасније, у три покрајине на истоку земље, Тирингији, Саксонији и Бранденбургу, алтернативци ће бити, како ствари тренутно стоје, после септембарских избора најјача политичка снага!
У случају да се не деси неко чудо. А то „чудо“ би могло да буде судска забрана Алтернативе за Немачку. Такве идеје и захтеви су већ у оптицају. Политички веома рискантан потез, због огромног броја грађана који подржавају странку у незадрживом успону. Правно, по свему судећи, тешко изводљив подухват.
Неки делови странке и поједини њени чланови већ су, истина, под присмотром (и контролом) тајних служби. Суду су, међутим, потребни поуздани и неупитни аргументи и докази о превратничкој природи ове странке. У њеном програму их нема. Ни у деловању њених лидера на савезном нивоу.

ДРЖАВНИ УДАР Две драматично злокобне речи – погром и преврат – лансиране су минулих дана у јавну орбиту, усијавајући додатно ионако ужарену и кључалу политичку атмосферу. Почело је с паорима који су изненадили и уплашили власт. А она је реаговала готово ужаснуто и – осионо. Најпре је вицеканцелар и министар економије Роберт Хабек (странка Зелених) драматично упозорио да би Немачку могао да задеси – преврат. Учинио је то суочен с необузданим гневом паора после повратка с одмора на острву у Северном мору. Озлојеђени паори су, уз помоћ трактора, блокирали пристаниште и спречили министра да напусти трајект.
Ни канцелар није боље прошао. Приликом обиласка поплављених подручја звиждали су му, називали га „лоповом“ и „издајником“. Можда један од разлога да и сам прихвати Хабекове слутње о пучу и пучистима. И крене у офанзиву. Ко нас критикује, рекао је реско Шолц, или дубоко греши или је – екстремиста. То његово становиште наишло је на критичка оспоравања. Професор Андреас Ридер га је означио – апсолутистичким. Канцелар с једне стране, примећује професор, прихвата (у принципу) да су протести легитимни, али не и против њега. Тиме он себе „ставља себе изнад свих“, а то је „апсолутизам као код Лудвига Четрнаестог“.
Више сеизмичког (политичког) слуха за оно што „потмуло кључа“ од канцелара, имао је, очигледно, његов страначки колега и шеф државе: Франк Валтер Штајнмајер саветовао је (критиковао) министре у влади, и самог канцелара, да „изађу из Берлина“ и „уђу у народ“.
Председник то већ чини: повремено „сели“ свој председнички уред из берлинског дворца Белвил, председникове званичне резиденције, у „провинцију“. Отвара канцеларију у неком од немачких градова како би, макар на симболичан начин, (незадовољним) грађанима ставио до знања, и поручио да „нису заборављени“.
Оцењујући оно што се збивало минулих, за Немце „нетипичних дана“ и великих потреса, Хербертус Кнабе, професор универзитета из Мајнца, каже да се тако нешто догађа у историји. Дуго буде, и бива, све сасвим мирно, а онда искрсне неки наизглед неважан детаљ и чаша се прелије. У случају немачких сељака тај наизглед неважан детаљ, који је прелио чашу, била је решеност владе да им опорезује тракторе (од чега се устукнуло) попут аутомобила, према снази и потрошњи (а видели смо каквим моћним машинама располажу) и укине субвенције на дизел-гориво (од чега се није одустало), привилегија коју пољопривредници уживају од 1951. године. Тај „неважан детаљ“ (тракторски дизел) открио је само наједном дубље, суштинскије разлоге да се Немачка нађе „у стању побуне“.
Професор Кнабе подсећа да Немци, за разлику од Француза, нису револуционари. Њихови сељаци, поготово. Да се они реше на протест, какав су недавно организовали, мора много тога да се догоди. Тих разлога који су припремали политички експлозивну атмосферу било је очигледно много у доскора, политички, социјално и привредно, најстабилнијој европској земљи. И међу њеним грађанима, неспремним за шокове и кризе. И догодило се. Људе су на улице извеле бриге и невоље – инфлација, експлозивни раст цена енергената, после непромишљеног, иако изнуђеног, „раскида с Русима“ (Немцима и њиховој економији то се вратило као разарајући бумеранг), нови порески намети и – хаотична владајућа коалиција.

СУНОВРАТ КОАЛИЦИЈЕ Шта о владајућој коалицији мисле грађани, показују истраживања: никад у послератној историји Немачке једна влада и њен шеф, на половини мандата, нису били тако и толико (безнадежно) непопуларни. Две трећине грађана убеђено је да ова власт не зна, и не може, да реши проблеме с којима се Немачка сада суочава.
А суноврат странака које чине владајућу коалицију драматично и незаустављиво се наставља. Последња истраживања показала су да би у овом часу, некад тако моћна и утицајна Социјалдемократска партија, с традицијом дугом готово два века, могла да рачуна само на (понижавајућих) четрнаест процената. С толиким процентом би могла да рачуна тек основана, левичарска странка Саре Вагенкнехт. Зелени би, такође, лоше прошли, странка Слободних демократа (либерали) не би успели да прескоче праг од пет одсто и уђу у Бундестаг.
„Семафор“ би се тако угасио. До његовог гашења могло би да дође и пре рока. Све су, наиме, учесталији, и гласнији захтеви утицајних политичара (не само медијских спекулација) за одржавање превремених парламентарних избора.
Маркус Зедер, премијер покрајинске владе Баварске и лидер (тренутно опозиционе) Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), човек којег многи виде као будућег канцелара, каже да би изборе (ванредне) требало одржати заједно са изборима за Европски парламент (9. јуна) како би се „изишло из садашњег политичког хаоса“.
Додатну пометњу у несложној коалицији три посве различите странке и три „њихова“ лидера (који се уочљиво не трпе), чија су јавна гложења, добрим делом, допринела драстичном паду поверења у владу која управља тако важном земљом, изазвала је слична идеја потпредседника (владајуће) либералне странке и потпредседника Бундестага, политичког ветерана Волфганга Кубицког. „Раштимовану“ коалицију на окупу још држи, као у дављеничком загрљају, паничан страх од (неизбежног) изборног пораза. И потајна нада да би, ипак, могло да се догоди неко чудо: да „коалиционарима“ некако, напокон, „крене“, а „опасни алтернативци“ (АфД) почну да падају.
Власт у Берлину највише забрињава незадржив успон десничарске Алтернативе за Немачку. Страхује се, наиме, да би Алтернатива могла да направи прави „шок“ на изборима за Европски парламент. Тиме би јој била отворена врата за готово програмирани и сигурни тријумф на септембарским изборима у источним покрајинама Тирингији, Саксонији и Бранденбургу. Велико је питање да ли Алтернативу у томе могу да омету (и ослабе) масовни протести против екстремне деснице који се захуктавају широм Немачке. И који су, из политички прагматичних разлога, усмерени превасходно на ову странку. Њу је, уосталом, директно прозвао на досад највећем протесном скупу у Хамбургу, први градоначелник овог лучког града, са статусом покрајине, социјалдемократа Петер Ченчер. Поручио је Алтернативи за Немачку „и њеним десничарским мрежама“: „Ми смо већина, јаки смо уједињени и одлучни, нећемо дозволити да се после 1945. године опет униште наша земља и наша демократија…“
Истраживања направљена после првог таласа демонстрација против екстремне деснице показала су да то, бар за сада, није довело до пада поверења и подршке (анатемисаној) Алтернативи. Њен успон се наставља…