ЗАВРШНИ РАЧУН 2023

Није довољно само рећи да нећемо уводити санкције Русији и непобитно утврдити колико би нас то коштало и колико би нам непосредне материјалне штете то нанело. И мало је рећи да се то не може учинити зато што су осамдесет посто Срба русофили, што је чињеница, и да је то „ирационално“. И да је то убедљиво највећи део бирачког тела у Србији и код Срба, те им зато, уочи избора, то не треба „из главе истеривати“. Иначе би можда и покушали, или ће неки и покушати, а поготово после руске победе на украјинском фронту (не само војном) као једном од фронтова где колективни политички Запад покушава да угрози Русију. Ради потпуне јасноће треба поновити речи историчара Саше Адамовића из претходног броја „Печата“: „Статус који Владимир Путин има у српском народу није некакво обожавање туђег председника већ дубоко разумевање његове историјске улоге.“
Није реч, дакле, само о неувођењу санкција Русији већ и о препознавању епохалне промене која се одиграва у свету. Рађа се моћна алтернатива постојећем међународном западном пројекту и они који политички и државно воде Србију тога морају бити свесни и за то се морају спремити. Говоримо, наравно, о БРИКСУ. Тај процес је отпочео, те је због тога неопходно истрајати на очувању дубоког пријатељства с нашим традиционалним пријатељима Русијом и Кином.

ИСТОРИЈСКО-ПОЛИТИЧКО-ВРЕДНОСНИ ОКВИР Неопходност је утолико већа што ће од тога зависити и њихова велика улога у Савету безбедности УН и не само ради очувања оног што је најважније, а то је територијални интегритет Србије, него и осујећивање таквих аката и докумената какав је била британска декларација о геноцидности српског народа. Руски вето је то зауставио. У памћењу Срба ће заувек бити очувана високо подигнута вето рука Виталија Чуркина у СБ УН.
То би био један од делова историјско-политичко-вредносног оквира у коме се одвијају парламентарни избори у Србији. Србија треба, мора да буде, и мора да остане војно неутрална, суверена и слободна. И територијално целовита као чланица Уједињених нација а на основу њене Повеље, као и Резолуције 1244 СБ УН и других међународних и потписаних докумената. Дакле, нема признавања лажне албанске државе Косово. Такво признање произвело би читав низ предвидивих тешких последица као што је, на пример, тражење ратне одштете од Србије, а био би то и повод и разлог да се највеће српске православне светиње попут Пећке патријаршије, Дечана и Грачанице прогласе албанско-косовским културним благом и да се у њима устоличи некаква косовска црква којој би цариградски патријарх, како год се звао, подарио аутокефалност.
Већина Срба не подноси вршљање страних западних амбасадора по Београду и њихово свакодневно мешање у унутрашње ствари Србије. Било да је реч о изјавама медијима или полутајним обавештајним активностима. Илустрације ради, може ли неки частан мушкарац или жена, па нека су и опозициони политичари, доћи у америчку амбасаду у којој их неки Палмер дочекује речима: Момци, шта могу да учиним за вас да дођете на власт у Београду!
Некада су се, после анексије Босне и Херцеговине, сви дневни и вечерњи шетачи у Кнез Михаиловој клонили и учтивог поздрава са амбасадором Аустроугарске.
Став српског народа против НАТО-а и приступања њему је непобитан и готово стопроцентан. Илегална војска тзв. Косова претворила би се у регуларну агресивну НАТО трупу. А у Србији на изборе излазе и они који директно или увијено желе да Србија приступи Североатлантској алијанси. И да му, ваљда, притекне у помоћ у борбама на украјинском или неком другом будућем војном фронту. На коме се припадници војске братске Црне Горе иначе већ налазе. Када смо пропустили да се нађемо под Стаљинградом, да то сада надокнадимо. Шта то недостаје Хрватима због тога што су се трупе НДХ бориле против Црвене армије код Стаљинграда? Њихови тадашњи савезници су им се издашно одужили разарајући Југославију и дарујући им етнички чисту Хрватску, мислим чисту од Срба. И експресно их примили у ЕУ.
Додуше, Немцима баш и не иде. Због ратовања на страни Зеленског и санкција против Русије. У рецесији су и сада а биће и наредних година. Немачка владајућа „семафор коалиција“ је, по њиховим званичним истраживањима, одавно изгубила легитимитет, а канцелар Шолц има подршку двадесетак одсто бирача. А ето такав он покушава да у име ЕУ уреди односе на Балкану и натера Србију да прихвати његов и Макронов план о признавању независности „Косова“ и косовском чланству у УН. Већ ових дана они ће тај Шолц–Макронов план послати у Њујорк као нешто подразумевајуће и опште прихваћено што би илегално и „на мала врата“ био покушај несметаног убацивања тзв. државе Косово у чланство Уједињених нација.
Подсећања ради, Меркелова и Оланд су ту скоро својим преварним Минским споразумима „уредили“ односе између Украјине и Русије са већ познатим и потпуно извесним исходом. И сада преостали део Украјине кандидују за чланство у ЕУ. На реду је и Молдавија, такође са извесним исходима. Украјини је Русија 2013. одобрила 15 милијарди евра или долара безусловног кредита, а прва транша од пет милијарди јој је дата децембра 2013. године.

РЕСУРС НЕПРИСТАЈАЊА У СРПСКОМ НАРОДУ УВЕК ЈЕ ВЕЛИКИ Интереси наших противника на Балкану и у односу на српски народ су исти, чак се ни сценарији не мењају, али не треба сметнути с ума да су им капацитети за то знатно мањи и да ће сваке године бити све мањи. Треба то издржати. За то је потребна државничка вештина која никада не заборавља да је ресурс непристајања у српском народу увек велики. Често се, нажалост, у разним политичким вештинама заборави на почетни циљ због кога се за тим вештинама посеже и зашто им се прибегава.
Ако је мир одиста највећа вредност, онда и те како морамо одговорно одбијати све планове или међународне активности које га угрожавају на Балкану. И то је један од основних разлога због којих се морамо одлучно опирати било каквим плановима који га и краткорочно и дугорочно могу угрозити. Балкан је „буре барута“ само онда када то од њега направе велике силе. Томе се колико јуче приклонио и наш „велики пријатељ“ Тајип Ердоган.
И то је разлог за рационални облик евроскептицизма, који има огромну подршку у Србији. Поготово због тога што из Брисела сасвим отворено и јасно говоре да немају уопште намеру да Србију приме у овакву „срећну породицу европских народа“.
Очување и јачање, као и заштита Републике Српске је међу највећим приоритетима у српском народу. Србија је и формално правно, баш као и Руска Федерација, један од гараната Дејтонског споразума.
Брига о Србима, ма где живели, па и у Црној Гори, кључна је обавеза Србије као матичне државе.
Насушна је потреба да се учествује у очувању и јачању угледа Српске православне цркве. Њој самој то можда и није потребно јер је опстајала, и понекад била једино упориште српском народу, али нама је то нужно. Своју огромну моћ, углед и утицај наша црква је показала више него убедљиво у литијама у Црној Гори. И СПЦ живи у сложеним временима угроженог православља у свету.
У последњој деценији много је бриге у Србији, Црној Гори и Републици Српској посвећено неговању одговорне српске културе сећања, што треба још више и јаче наставити.
Подразумевајући је, за ову прилику, економски напредак и бољи живот као несумњива вредност.

ГАРАНТ ОЧУВАЊА ВЕЋИНСКИХ ВРЕДНОСТИ Много тога се у предизборној магли, буци и бесу загубило и постало мање видљиво. На политичкој сцени много је оних који су директно напали неке од ових вредности. И оних који су их у име режима веома лоше и тобоже бранили, водећи пре свега рачуна о сопственим интересима и положају, а често уопште не верујући у њих. Одвијао се исувише често политички сукоб на идентичној и истоветној западној матрици.
Највише је било оних који су опозиционе ударе на вредности које имају двотрећинску или још већу већину прикривали нападима на Александра Вучића, сматрајући га гарантом овде поменутих вредности. Или гарантом потврђеним баш тим што те вредности до сада није нарушио или угрозио.
По нашем мишљењу, на предстојећим парламентарним изборима у Србији изборна воља грађана биће наклоњена ономе ко је гарант очувања и поштовања вредности о којима смо овде писали.