ZAVRŠETAK JEDNOG DAVNOG VEKA

Vladimir Pištalo:
Pesma o tri sveta, „Agora“, 2023

Novi naslov Vladimira Pištala Pesma o tri sveta može se čitati kao zamaskirani roman našeg stoleća, koji zajedno s Milenijumom u Beogradu i Teslom, portretom među maskama sklapa mozaik epohalnih tačaka u stvaralaštvu ovog pisca

Osamnaesti vek na jadranskom Mediteranu hronotop je novog romana Vladimira Pištala. borrow money. Ovaj vek ovde, začudo, nije predstavljen kao daleka, muzejska istorija već kao dinamična, napredna, moderna, prekretnica u dotadašnjem ljudskom svetu i, po turbulentnosti svetskih događaja, veoma je sličan našem stoleću. „Svetski događaji“ ovog romana su u jednoj ravni svedeni na venecijansko-peraški mikrokosmos glavne junakinje, a u drugoj ravni izdižu se na čitav tada poznati svet – Afriku i Severnu Ameriku, u koji će ona sticajem okolnosti morati da dospe.
Vladimir Pištalo u ovom romanu postavlja glavnu junakinju kao paradigmu njenog vremena i njenog sveta. Ozana Bolica je izdanak dveju uglednih kotorskih i peraških porodica i njen zadatak je da to gospodstvo nosi i čuva. Po ugledu na mnoge junake bildungs romana, i Ozana Bolica prolazi kroz različite faze životnog obrazovanja. Proces učenja nju vodi do saznanja o identitetskoj važnosti veze između Perasta i Venecije. Njen ujak, mitski državni gusar Vicko Bujović, postaje posrednik između sveta Perasta, kao matičnog, i sveta Venecije, kao globalnog okvira njihovih života. Odlazak u Veneciju sa ujakom i učenje o Veneciji postaje tačka njenog utemeljenja. Proces učenja o Veneciji za Bolicu se ukazuje kao imanentan samoj prirodi Venecije – karnevalskoj, ambivalentnoj. Njen učitelj i vodič kroz Veneciju, pa i kroz kasniji život Ivan Nikov Radičević, zvani Zuan, svojim grotesknim izgledom lakrdijaša, tipična je karnevalska figura tog vremena. Ozana Bolica preko njega, kao lika mudre lude, koja iza komičnog ispoljavanja obavlja svakakve poslove, razume raspodelu moći i sistem kontrole u gradu-državi. Mutne, tajnovite, ambivalentne poslove Republike obavlja i njen drugi venecijanski učitelj Kabjanka. Iza niza njegovih karnevalskih maski – sveštenika, dvoranina, špijuna, muškarca, žene, Ozana Bolica konačno može da spozna političku filozofiju Venecije.
Ova spoznaja vodi i spoznaji o istovremenom pripadanju i nepripadanju Veneciji. Kada Bolica kaže da ona u tom gradu „nije bila ni Venecijanka ni Slovenka, ni plemkinja ni pučanka, ni luda ni pametna“, to je pokazatelj postojanja drugosti, iz pozicije ponosne potčinjenosti u kojoj Bolica kao plemenita Peraštanka participira u svetu Venecije. Ova spoznaja je verovatno i unutrašnje opravdanje za mogućnost njenog duhovnog i emotivnog prianjanja u druga dva sveta u koja je nevoljno, gusarskom otmicom dospela.
Gusarska pljačka i odvođenje ljudi u masovno ropstvo, velika je tema ovog romana. Kao karakteristika burnog 18. veka na Mediteranu, za Pištala ona je simbol ekonomskog političkog sistema globalnih sila tog vremena. Postojanje titule državnog gusara i u Veneciji, a u sličnom obliku i u Severnoj Americi, za autora romana očigledno predstavlja model prvobitne, ili čak pre drevne akumulacije kapitala velikih sila.
Iz perspektive njegove junakinje, ropstvo postaje mogućnost sticanja iskustva, upoznavanja novog sveta. Dolazak u Tunis, za Bolicu predstavlja susret s drugim licem Mediterana – Mediterana urmi, začina, leblebija, kamila, zvuka mujezina, ali više od toga za nju je to postao Mediteran straha i zadovoljstva. Susret s novim gospodarom Tahir bejom, za Bolicu je susret s novom sobom. Kada ona kaže da je od rane mladosti mnogi nisu videli, a da ju je Tahir sada video, to znači jednu vrstu preobražaja u kojem junakinja skida svoj svlak devojaštva i postaje žena. Zato rečenica „Tada sam umrla“, koja se često ponavlja kroz roman, predstavlja tačke metamorfoza koje ona prolazi na svom životnom putu. Ozana Bolica sledeći put ponovo umire kada prelazi okean i odlazi u novi, treći svet. Život u američkom Salemu donosi joj iskustvo prijateljstva. Istovremeno, treći svet iza okeana, koliko god važio za svet druge šanse, u iskustvu Ozane Bolice ukazuje se kao potvrda starog sveta – u njemu ona zatiče iste državničke „gusare“ samo sada globalnije, prekookeanske, istu pojavu greha i masovnog ropstva. Iskustvo ropstva u indijanskom plemenu, donosi Bolici još jednu, treću smrt. U svim tim smrtima ona se uvek iznova rađala.
Kako ishod njenih iskustava i njenih putovanja ostaju Venecija i Perast, Mediteran, koji ima povlašćeno mesto u prozi Vladimira Pištala, potvrđuje se i ovde kao centar sveta. Ispričana priča o peraškoj plemkinji Ozani Bolici destabilizovana je iznutra, njenom sopstvenom sumnjom u priču o svom životu. Samoidentifikacija s Don Kihotom, i njegovim uživljavanjem u priče koje je čitao, pravi jednu baroknu razgradnju svega ispričanog u ovom romanu. Zato Ozana Bolica sa njenih 120 godina ne mora biti samo žena, junakinja priče, već simbol jednog stoleća u kojem je stari svet dostigao svoj vrhunac, razdelio se na tri dela i postao nešto novo.
U trenutku kada Vladimir Pištalo piše ovaj roman, takođe je proteklo 120 godina, ali od početka jednog drugog „starog“ veka čiji se kraj dogodio a metamorfoza otpočela. Zato se Pesma o tri sveta može čitati kao zamaskirani roman našeg stoleća, koji zajedno s Milenijumom u Beogradu i Teslom, portretom među maskama sklapa mozaik epohalnih tačaka u stvaralaštvu ovog pisca.