ЗАВРШЕТАК ЈЕДНОГ ДАВНОГ ВЕКА

Владимир Пиштало:
Песма о три света, „Агора“, 2023

Нови наслов Владимира Пиштала Песма о три света може се читати као замаскирани роман нашег столећа, који заједно с Миленијумом у Београду и Теслом, портретом међу маскама склапа мозаик епохалних тачака у стваралаштву овог писца

Осамнаести век на јадранском Медитерану хронотоп је новог романа Владимира Пиштала. Овај век овде, зачудо, није представљен као далека, музејска историја већ као динамична, напредна, модерна, прекретница у дотадашњем људском свету и, по турбулентности светских догађаја, веома је сличан нашем столећу. „Светски догађаји“ овог романа су у једној равни сведени на венецијанско-перашки микрокосмос главне јунакиње, а у другој равни издижу се на читав тада познати свет – Африку и Северну Америку, у који ће она стицајем околности морати да доспе.
Владимир Пиштало у овом роману поставља главну јунакињу као парадигму њеног времена и њеног света. Озана Болица је изданак двеју угледних которских и перашких породица и њен задатак је да то господство носи и чува. По угледу на многе јунаке билдунгс романа, и Озана Болица пролази кроз различите фазе животног образовања. Процес учења њу води до сазнања о идентитетској важности везе између Пераста и Венеције. Њен ујак, митски државни гусар Вицко Бујовић, постаје посредник између света Пераста, као матичног, и света Венеције, као глобалног оквира њихових живота. Одлазак у Венецију са ујаком и учење о Венецији постаје тачка њеног утемељења. Процес учења о Венецији за Болицу се указује као иманентан самој природи Венеције – карневалској, амбивалентној. Њен учитељ и водич кроз Венецију, па и кроз каснији живот Иван Ников Радичевић, звани Зуан, својим гротескним изгледом лакрдијаша, типична је карневалска фигура тог времена. Озана Болица преко њега, као лика мудре луде, која иза комичног испољавања обавља свакакве послове, разуме расподелу моћи и систем контроле у граду-држави. Мутне, тајновите, амбивалентне послове Републике обавља и њен други венецијански учитељ Кабјанка. Иза низа његових карневалских маски – свештеника, дворанина, шпијуна, мушкарца, жене, Озана Болица коначно може да спозна политичку филозофију Венеције.
Ова спознаја води и спознаји о истовременом припадању и неприпадању Венецији. Када Болица каже да она у том граду „није била ни Венецијанка ни Словенка, ни племкиња ни пучанка, ни луда ни паметна“, то је показатељ постојања другости, из позиције поносне потчињености у којој Болица као племенита Пераштанка партиципира у свету Венеције. Ова спознаја је вероватно и унутрашње оправдање за могућност њеног духовног и емотивног приањања у друга два света у која је невољно, гусарском отмицом доспела.
Гусарска пљачка и одвођење људи у масовно ропство, велика је тема овог романа. Као карактеристика бурног 18. века на Медитерану, за Пиштала она је симбол економског политичког система глобалних сила тог времена. Постојање титуле државног гусара и у Венецији, а у сличном облику и у Северној Америци, за аутора романа очигледно представља модел првобитне, или чак пре древне акумулације капитала великих сила.
Из перспективе његове јунакиње, ропство постаје могућност стицања искуства, упознавања новог света. Долазак у Тунис, за Болицу представља сусрет с другим лицем Медитерана – Медитерана урми, зачина, леблебија, камила, звука мујезина, али више од тога за њу је то постао Медитеран страха и задовољства. Сусрет с новим господаром Тахир бејом, за Болицу је сусрет с новом собом. Када она каже да је од ране младости многи нису видели, а да ју је Тахир сада видео, то значи једну врсту преображаја у којем јунакиња скида свој свлак девојаштва и постаје жена. Зато реченица „Тада сам умрла“, која се често понавља кроз роман, представља тачке метаморфоза које она пролази на свом животном путу. Озана Болица следећи пут поново умире када прелази океан и одлази у нови, трећи свет. Живот у америчком Салему доноси јој искуство пријатељства. Истовремено, трећи свет иза океана, колико год важио за свет друге шансе, у искуству Озане Болице указује се као потврда старог света – у њему она затиче исте државничке „гусаре“ само сада глобалније, прекоокеанске, исту појаву греха и масовног ропства. Искуство ропства у индијанском племену, доноси Болици још једну, трећу смрт. У свим тим смртима она се увек изнова рађала.
Како исход њених искустава и њених путовања остају Венеција и Пераст, Медитеран, који има повлашћено место у прози Владимира Пиштала, потврђује се и овде као центар света. Испричана прича о перашкој племкињи Озани Болици дестабилизована је изнутра, њеном сопственом сумњом у причу о свом животу. Самоидентификација с Дон Кихотом, и његовим уживљавањем у приче које је читао, прави једну барокну разградњу свега испричаног у овом роману. Зато Озана Болица са њених 120 година не мора бити само жена, јунакиња приче, већ симбол једног столећа у којем је стари свет достигао свој врхунац, разделио се на три дела и постао нешто ново.
У тренутку када Владимир Пиштало пише овај роман, такође је протекло 120 година, али од почетка једног другог „старог“ века чији се крај догодио а метаморфоза отпочела. Зато се Песма о три света може читати као замаскирани роман нашег столећа, који заједно с Миленијумом у Београду и Теслом, портретом међу маскама склапа мозаик епохалних тачака у стваралаштву овог писца.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *