ШПИЈУН ИЗ ХРВАТСКЕ „ПАО“ ЈЕР ЈЕ ПОТЦЕНИО БИА

АФЕРА „ХРВОЈЕ ШНАЈДЕР“

Хрватска Сигурносно-информативна агенција (СОА) обавештајно- -субверзивне активности у Србији обавља за потребе обавештајних служби водећих држава НАТО-а

Хрватске обавештајно-безбедносне службе су моћне и јаке само када је у питању антисрпско деловање, док су у сваком другом погледу слабе и неефикасне. Тако су устројене од оснивања до данас: за њих постоји само један „безбедносни“ проблем на коме су ангажовани готово сви њихови оперативни капацитети, а то су Срби и Србија. Код њих се разликују и сударају три обавештајно-безбедносне школе (три начина рада и размишљања) – она проистекла од кадрова из југословенског миљеа, проусташка агресивна и терористичка и школа „напредних“ курсева НАТО-а. Како у политици, тако и у обавештајном раду превладали су усташки кадрови и зато су им наступи тако дрски. Туђманови кадрови из југословенског миљеа су не само преварени него намагарчени. По западним инструкцијама сервилно су усташама предали своје знање, искуство и базе података, да би након тога постали непотребни. Гурнути су на маргине, понижени, застрашени и прогањани због „злочина“ над усташама током Другог светског рата и у емиграцији.

ТРИ ЈОСИПА ЗА ОБУКУ УСТАША Да тајно обуче усташе Гојка Шушка, првог министра одбране независне Хрватске, а затим им предају обавештајно-безбедносни систем били су задужени Јосип Манолић, Јосип Бољковац и Јосип Перковић. Они су најзаслужнији за стварање данашње Хрватске иако су касније буквално прогоњени, посебно Перковић, који је још у затвору. То се догодило јер водеће државе НАТО-а нису веровале социјалистичким кадровима, него усташама које су у потпуности контролисале. Форсирање усташа од стране Запада и маргинализација „комунистичких“ кадрова најбоље се виде из мемоара Јосипа Манолића, у којима се жали да се као шеф свих обавештајно-безбедносних служби нове Хрватске информисао преко онога што процури из кабинета усташе Гојка Шушка.
Разлог зашто западне службе ангажују хрватску СОА су њене веће објективне могућности истраживања и подривања кад се ради о Србима и Србији. Већ у предратно и ратно време хрватске службе су започеле формирање своје агентуре и шпијунских мрежа у нашој земљи. Нису они све официре, полицајце и друге кадрове тајним каналима наговарали да се врате у Хрватску и прикључе хрватској војсци или безбедносном систему. Неке које су придобили наговарали су да остану што дуже у Србији ако су имали услове да достављају важне обавештајне информације или били у могућности да делују деструктивно и наносе штету Србији. Добар пример за то је операција врбовања пилота Хрвата да искористe прилику и авионом побегну у Хрватску коју је организовао пуковник ЈНА и начелник безбедности 5. ВАК Имре Аготић, касније командант злочиначког ЗНГ (зенги) Хрватске.
Сличне подмукле акције настављене су до данас. Једна таква је да се налазе Срби који ће за новац или под уценама сведочити о наводним српским злочинима над Хрватима. Није ту био циљ само да се потенцирањем српских сакрију злочини хрватских формација него много озбиљнији, у стратешком интересу Хрватске – да се тако формирају тајни и јавни спискови Срба које треба хапсити и процесуирати, што је дефинитивно онемогућило повратак протераних Срба и обезбедило трајну етничку чистоту нове проусташке Хрватске. Поред врбовања за новац, „аргумената“ за уцену Срба било је заиста много, преко отетих имања, кућа, станова, викендица, земљишта, фирми, пензија, узурпиране покретне имовине и ко зна чега све не. Успевали су да купе Србе „сведоке“ и утицајне људе новцем за који није баш јасно да ли је из хрватских или НАТО фондова.

СОА МАЛИ ПОСЛУШНИК НАТО нема своју обавештајну службу, него се ослања на обавештајне службе земаља чланица које, наравно, нису равноправне. Мале балканске службе у пракси су само експозитуре служби водећих земаља НАТО-а. Сарадња с малима је једносмерна: важније информације иду великим службама, а обратно само захтеви и инструкције. Мали могу да траже услугу или да сами уграде своје интересе док су само „извођачи грубих радова“ у великим западним обавештајним операцијама, попут хибридног рата против Србије. То се управо дешава са хрватском СОА, која према Србији делује у тесној координацији са ЦИА, БНД и МИ6, али и албанском, „косовском“ и бошњачком обавештајном службом. СОА јесте главни ослонац великима када је Србија у питању из два разлога – имају најбоље позиције које су створили дуготрајним антисрпским деловањем, али и због тога што великима више одговара да се у грубим обавештајним насртајима компромитује СОА, а не они, посебно у ситуацијама када велики захтевају хитне резултате (стварање нових обавештајно-субверзивних позиција) кроз интензиван, агресиван и рискантан оперативни рад.
Садашња „ванредна“ оперативна ситуација обавештајних служби НАТО-а, па тако и хрватске СОА, везана је за ванредне изборе у Србији. Мале, минорне агресивне странке у Србији бежале су од ванредних избора „као ђаво од крста“ знајући да немају ни промил шанси да дођу на власт. Тако ови избори нису продукт њиховог политичког промишљања, него специјална операција великих западних служби. Западне амбасаде су од хетерогених агресивних и каријеристички настројених политичко-тајкунских групација, под жестоким притиском, направили „јединствену“ политичку групацију која ће захтевати (и добити) ванредне изборе. Идеја западних моћника је јасна – актуелна власт има црвене линије које су супротне кључним стратешким интересима Запада – нема признања „Косова“, ни de facto ни de iure, нема прихватања унитарне БиХ без Републике Српске, нема одрицања од политике суштинске независности и војне неутралности, нема прекида чврстих веза с Русијом и Кином и нема увођења санкцја Русији.
Тако су став и идеја Запада прозирни – насилна промена власти преко насилног дела опозиције, ако се легалан начин и поред издашне своте страног новца покаже неуспешан. „Легалне“ промене (иако нису легалне због незаконитог финансирања из иностранстава), чини се, да нису достижне. Међутим, уложени новац није тек тако бачен него је уложен да се створи што јачи повод за насилне протесте и покушај преврата. Повод ће бити, то се већ зна и унапред саопштава, „покрадени избори“ од стране „диктатора“ и његове политичке гарнитуре.
Тако долазимо до праве улоге хрватске СОА у изборном и постизборном периоду. Наравно да је Хрвоје Шнајдер под маском дипломате шпијунажом прикупљао информације, али је сасвим логично да је врбовање личности из света политике, новинарства, бизниса и НВО сектора имало и подривачку сврху – инструирање шпијуна како да стварају повољан амбијент за хаос и насиље у Београду, у циљу преврата. То је прави разлог њиховог интересовања за страначки живот и изборне шансе оних које помаже и протежира Запад.

ПРЕПРЕКА ЗВАНА ВУЛИН Након обавештајне афере „Шнајдер“ јасно се види да је СОА много раније упозорила велике менторе из НАТО-а и тражила њихову интервенцију о питању постављења Александра Вулина за директора БИА. Знали су да он није „салонски“ директор, као што у више ресора није био „салонски“ министар. Ишао је „у ватру“, увек на место окршаја, подизао морал, храброст и самопоуздање у рискантним и опасним акцијама, када је председник Александар Вучић објавио рат организованом криминалу, па је такав наступ креирао и као директор БИА за обрачун са шпијунажом, након председникове изјаве да смо постали Казабланка. Знао је да направи поуздане стручне и храбре тимове оперативаца и то је редовно давало резултате. СОА је то прва препознала као опасност по њихову шпијунску мрежу и подривачке акције, па су и сами тражили начина да га уклоне. Прогласили су га за „руског шпијуна“ и персну нон грата у Хрватској. Тај покушај, наравно, није успео, али су велике газде, моћне западне службе и њихова дипломатија, наступили по истом принципу према Вулину.
Сада обавештајна афера „Шнајдер“ јасно објашњава зашто је дипломатија САД инсистирала и ултимативно захтевала да се директор БИА Александар Вулин смени с тог положаја. Уз лажне оптужбе стигле су претње и уцене да обавештајно-безбедносне службе САД неће сарађивати с нашим службама ако Вулин не буде смењен, до претње да ће Србији увести некакве санкције. Председник Вучић и Влада Србије нису подлегли уценама и нису сменили Вулина, али је он одлучио да се жртвује и поднесе неопозиву оставку како би Србију заштитио од најављених санкција. Намера Запада је потпуно провидна – да се паралелно јачају шпијунске и агентурне мреже у Србији а да се „сечом“ најбољих кадрова и натурањем њихових послушника слабе српске обавештајно-безбедносне агенције. Скоро да нема дилеме да су директор Вулин и БИА пореметили широки план дестабилизације Србије са циљем насилне промене власти након избора у Србији.
Иако директор у оставци, „опасни“ Вулин и БИА приредили су им непријатно изненађење којим су пореметили комплетан план с „покраденим изборима“ као поводом за преврат. Како се додатно не би кварили ионако лоши међудржавни односи, хрватској влади је понуђено да сами врате Хрвоја Шнајдера у Хрватску због кршења Бечке конвенције, али су они то препотентно и енергично одбили. Погрешили су и протерали српског дипломату спомињући реципроцитет тамо где га нема. Акција БИА није изненадила само Хрватску него и западне моћнике. Схватили су, Србија више неће бити Елдорадо за њихове обавештајце, нити Казабланка за шпијуне, како то рече председник Вучић. Потезом хрватске владе Србији није нанесена никаква штета јер је наш дипломата свега три месеца у Загребу, послаћемо другог и решен проблем, док је хрватској подривена комплетна агентурна и шпијунска мрежа када је у питању Србија. Наравно да је то за њих велики проблем, и не само за њих, јер су испред НАТО-а у обавештајном смислу посебно задужени за Србију, што је веома актуелно у ово предизборно време.

ШНАЈДЕР БИО КУРТИЈЕВ САВЕТНИК Наша јавност инсистира на томе да се одмах објаве имена личности које је Шнајдер „врбовао“ и држао на вези као шпијуне, и да се утврди и објави колику су штету нанели Србији. На томе посебно инсистирају медији, увек гладни информација. Међутим, нема потребе да се с тим жури с обзиром на то да је БИА извршила успешан продор у њихов шпијунско-подривачки систем. Брзину рашчишћавања ситуације кроз хапшења и суђења највише прижељкују управо СОА и западне службе, како би и сами били начисто шта је то БИА успела да раскринка и докаже, а шта није. Да сазнају који су све шпијуни и агенти откривени и на које више не могу рачунати, а које могу и даље користити. Зато не треба журити него радити полако и темељно, и убацивати им црв сумње где год је то могуће. Сада нису начисто да ли је саслушано само 14 лица, да ли предстоје само хапшења и суђења или БИА ради и оно чега се највише плаше – на преврбовању неких њихових агената у циљу пласирања незгодних дезинформација и активирања обавештајних игара. Више не знају коме могу веровати и скоро да им једино преостаје да замрзну комплетан оперативни рад и траже нове изворе информација, а за то им је потребно време.
Никаква кадровска замена за Шнајдера неће се усудити да наступа тако дрско, будући да је он као веома искусан у тој мери раскринкан. Хрвоје је пре доласка у Србију антисрпско деловање усавршавао на „Косову“. Тамо је био и Куртијев саветник о питању притисака који подстичу етничко чишћење Срба преносећи му искуства из Хрватске. Наравно да је у СОА котирао као најбољи док је премештен у за њих најважнију обавештајну мисију и веома важну и за стратешке циљеве НАТО-а на Балкану. Сада ће он и његови шефови имати довољно времена да размишљају где је погрешио, а ту им можемо помоћи да схвате у чему је ствар – потценио је наш безбедносни систем и није схватио да је БИА поново моћна. Ипак, тек ћемо видети колико је деструктивна западна машинерија ослабљена афером „Шнајдер“ и да ли је способна да угрози стабилност Србије.