Ako je, s obzirom na smisao i učinak oktobarskog prevrata 2000. godine, „Miloševićeva penzionerska peta kolona“ doživela poraz, i ako savremene vodeće političke figure u Srbiji, proklamovanim političkim ciljevima, simbolizuju upravo ono čemu su se penzioneri tada opirali braneći stari sistem, nejasni su razlozi istrajavanja na predstavama da je staračka ćud, kako kažu, ostala ista: kao suncokret prema suncu okreću se oni režimskim vladarima i njihovom zračenju. Vremešni građani, u skladu s pomenutim, u javnom životu instaliranim ubeđenjem, nisu dakle devedesetih želeli „demokratizaciju društva“, „ideološke i ekonomske reforme“, priklanjanje „kapitalističkom sistemu“, američkim vrednostima… I – dogodilo se: Srbija je prestala da liči na zemlju u kojoj su bandoglavi penzioneri branili postojeći poredak. Uprkos tome, napredne snage, podržane inspirativnim vođstvom (i velikim novcem) zapadnih „prijatelja“, izvele su temeljni prevrat.
Premda je staračko razočaranje moralo biti ogromno, penzioneri navodno i dalje ne posustaju u podršci vladajućoj vrhuški, iako je sada reč o akterima bitno izmenjenog ideološkog profila. Paradoks? Koji usled nastupa besmislene pizme na najstariji deo društva niko ne primećuje!? Ipak, s obzirom na blagodeti kojima je društvena zajednica od tada usrećena, umesno je pitanje jesu li ondašnji „starci“, već u osvitu nastupajućeg doba, jasno naslutili budućnost namenjenu izmučenoj i rasturenoj zemlji? Ako su pretpostavke o snazi gerontološke glasačke mašinerije bile tačne, znači li to da je i pre nego što se dogodila ova „mašinerija“, premda na kraju neefikasna, nekim čudom prozrela stvarnu prirodu obećanog svetla na kraju tunela?
Nesporno je da su devedesete bile istorijski teške, za državu i društvo ubitačne, ali –čime su okončane i „popravljene“? S obzirom na ukupno sistemsko ustrojstvo dočekanog „spasa od zla devedesetih“ – koje su to generacije, u godinama o kojima je reč, stvarno marširale u ulozi korisnih idiota? Deo istine o generacijskom (ne)snalaženju, pa i odgovornosti u nacionalnim izborima koji su tada oblikovali budućnost, otkrivao se u decenijama koje su usledile. Najpre u stvarnosti koja nam je dosuđena, te u tzv. deklasifikovanim dokumentima (skinutih oznaka poverljivosti) zapadnih institucija, moćnih službi i zapadnih eksperata, posebno proslavljenih „ekonomskih ubica“. Velika demistifikacija srpske demokratske revolucije nije, međutim, donela javnu satisfakciju, uvažavanje, ili bar malo izvinjenje nekada skeptičnim „matorcima“.
Dogodile su se velike promene, uticale su na zemlju i preobrazile život, ali legenda o građanima koji su mal’ne biološki i mentalno predodređeni da budu bedem srećnijoj budućnosti nije uzdrmana. Verovatno je nekome i nečemu i dalje korisna. Kako poruka propagandnog mita tvrdi, srpske retrobake i retrodeke, s podrazumevanim masovnim profilom niskog obrazovanja, slabog ili nikakvog poznavanja savremenog sveta, uz to i psihološki programirani idejama uravnilovke, uprosečavanja, a u kontri prema takmičarskom i pobedničkom duhu individualaca novog doba, nisu se od tada opametile. Premda je, neumoljivošću bioloških zakona, ta grupacija velikim delom i personalno izmenjena, matrica je navodno preživela.
Tokom aktuelne izborne kampanje, dogodila se i zanimljiva objava o „klatnu koje se obrnulo“: Oktobarsko istraživanje NSPM „razbilo je sliku, ili bolje rečeno predrasudu, koja se godinama održava i podrazumeva da Evropsku Uniju podržava mlađi, napredniji i urbaniji deo stanovništva“.
„Najnovije istraživanje potvrdilo je da su zakazale propagandne mantre o tome kako mladi, obrazovani i moderni Srbi istovremeno podržavaju put u EU. Najveći broj ljudi koji budućnost ne vide više na Zapadu, već u rukama BRIKS-a, upravo pripada mlađoj i prosperitetnoj grupaciji“, saopštio je Đorđe Vukadinović.
Tako, eto, „mladi i moderni“ neočekivano krenuše predačkim stopama, pomerajući se ka vektoru koji je oduvek bivao većinski i spontani izbor njihovih baka i deka, čiji pak duhovni a pogotovo politički vidokrug propagandni narativi imenuju kao masovno zatucan i ograničen.
Nije slučajno naravno to što su penzioneri prvi put snažno oklevetani baš u vreme kada je Srbima bezmalo naređeno da moraju da potpišu pristanak na bolju budućnost, i kada je nova politička i ideološka paradigma nalagala usvajanje životnih pravila usklađenih s poretkom neoliberalnog vrednosnog sistema. Mlađe generacije, spremnije da bez otpora usvoje izmenjena pravila, i za razliku od svojih očeva, čije iskustvo je savetovalo oprez, a pamćenje sumnju u „reforme“, bile su stoga izdvojene kao poželjni sagovornici Zapada i prirodni nosioci novog duha neoliberalne demokratije.
Generacije dužeg pamćenja i iskustva smetale su, a njihovo nepoverenje stvaralo je anksioznost kod lidera i snaga koje su uvodile zemlju u vreme sistemskih reformi. Otuda i predstava o nazadnoj penzionerskoj populaciji koja „ometa“ društvo u sveukupnom napredovanju. Otuda i mahom netačna slika o njihovoj homogenosti. Pored zanemarivanja izvesnosti da je reč o heterogenom i kompleksnom građanskom sastavu, čija su politička uverenja često raznolika do nespojivosti, što pak podrazumeva i velike razlike u odlukama pred glasačkom kutijom, u optužbama o političkom „teroru“ penzionera nad društvom zanemaruje se i niz drugih značajnih činjenica. Tako i ona nedavno objavljena: životni vek u Srbiji kraći je za sedam godina od evropskog (EU). Novoinstalirana „modernost“ uvela je u srpsku društvenu zajednicu ranije ne preterano izraženi „ejdžizam“, odnosno različite oblike diskriminacije na osnovu životnog doba. U medijima, na primer, stariji su „nevidljiva generacija“, „osim u krimi-hronici“. Od 1.650.000 srpskih penzionera (svaki četvrti stanovnik), samo 60.000 prima penziju u visini potrošačke korpe!
Kako će oni uskoro glasati? Hoće li, pod pretpostavkom da zaista jesu jedinstveni, njihovi glasovi odlučiti o srpskoj budućnosti raspetoj u protivrečjima stavova sadašnje vlasti i opozicije? Hoćemo li preuveličavanjem njihovog uticaja prikrivati površnost i nemoć društva? Izvesno je: kroz ovakve predrasude, zajednica brižljivo neguje zablude o sebi, ne suočava se s teškim zahtevnim situacijama i odgovornostima. Praveći besmislene barijere, negujući besmislena ubeđenja, oni koji su u „najboljim godinama“ propuštaju da učine prave i odvažne korake za opstanak u svetu koji nije naklonjen zemljama kao što je srpska država!
