ОБНАВЉАЊЕ ПУТЕВА СВИЛЕ

ПРЕЋУТАНЕ ИСТОРИЈСКЕ ЕПОХЕ

Данас се на Западу о кинеском Путу свиле говори с подсмехом или се читав пројекат отписује као „пропао“ и „неуспешан“. Ништа није погрешније од тога

Западни медији с много злобе извештавају о савременим пројектима дуж кинеског Пута свиле. Заправо, њихово извештавање о овом великом геополитичком пројекту 21. века почива или на полуистинама, или је у потпуности лажно. Треба приметити да Запад није успео да свету понуди ништа слично. Како примећује новинар Бранко Жујовић: „Упркос оспоравањима и вишеструким властитим покушајима, на Западу нису успели да делотворно одговоре на овај глобални кинески изазов и покрену сличне инфраструктурне пројекте.“
Данас се на Западу о кинеском Путу свиле говори с подсмехом или се читав пројекат отписује као „пропао“ и „неуспешан“. Ништа није погрешније од тога.
За почетак, кинески пројекат Пута свиле уопште није нов, нити представља изум или каприц кинеског руководства. Путеви свиле датирају хиљадама година уназад. Читаву историју, онакву какву и даље учимо, и каква се предаје на универзитетима, требало би писати изнова.
Другачији погледи на историју Преовлађујући концепт историје је евроцентричан и западноцентричан. Он почива на искривљеној или фалсификованој историји старе Грчке и Рима, уз веома мало европског средњег века, и завршава се Француском и Америчком револуцијом. Усвајајући овај поглед, испуштамо из вида читаве историјске епохе и занемарујемо претежан, чак и највећи део земаљске кугле.
Како примећује утицајни руски геополитичар Леонид Савин: „Промовисање евроцентризма (западноцентризма) је данас очигледно, и можемо га приметити у академским областима, у политици, економији итд. Историјске секвенце на које се позивају Европљани или представници евроатлантске заједнице углавном су усредсређене на линију која води од древне грчке и римске културе до данашњег доба. Где су ту Персија, Кина, Скитија, претколумбијска Америка, афричка царства…?“
На срећу, и у самом академском свету на Западу, постоје другачији, дијаметрално супротни погледи. О значају Путева свиле за читав евроазијски континент, у не тако давној прошлости, сведочи и књига професора Кристофера Беквита „Империје Пута свиле – Историја централне Евроазије од бронзаног доба до данас“.
Према речима белгијског мислиоца и истраживача заједничке евроазијске прошлости Роберта Стојкерса, Беквитова књига представља „најкомплетнију панораму евроазијске историје“. Беквит полази од једне елементарне чињенице, савршено непознате модерним западњацима, да су у прошлости индо-иранска коњаничка племена установила начин владавине на којем ће почивати све будуће организационе шеме краљевстава и империја на Путу свиле.
Ова изванредна достигнућа централноазијског света касније је углавном уништила експанзија западних поморских сила и веома примитивне идеологије које су ове силе шириле.
Најзначајније међу тим идеологијама су просветитељство и либерализам, који се погрешно схвата као идеологија која „промовише слободу“. Ове идеологије су доказ бескрајне ароганције Запада. Сједињене Америчке Државе су данас не само носилац идеологије либерализма, већ и главна западна таласократска (поморска) сила, која се данас директно и отворено супротставља обнављању Путева свиле.

Нова историја света Књига Питера Франкопана „Путеви свиле – Нова историја света“ нуди сличне увиде, уз обиље драгоцене фактографије. Франкопан, који је професор историје, често је описиван и као „рок звезда историје“. Чиме он заслужује тај статус?
Његова књига започиње биографским детаљем: „У младости био сам незадовољан због уског и ограниченог погледа на школским предавањима историје, која су се усредсређивала на Западну Европу и Сједињене Америчке Државе, а занемаривала `остатак света`. Учили смо о Римљанима у Британији, о норманским освајањима, о Хенрију VIII и о Тјудорима, о Америчком рату за независност… И о индустријализацији викторијанског раздобља и о бици на Соми, о постојању и нестанку нацистичке Немачке. Погледао сам на карту и приметио велика подручја света која су прећутана.“
Шема уз помоћ које се, углавном, и даље приступа историји је следећа: древна Грчка је породила Рим, а Рим хришћанску Европу. Хришћанска Европа је породила ренесансу, ренесанса просветитељство, а просветитељство политичку демократију и индустријску револуцију. „Индустрија плус демократија (непогрешиво) дају Сједињене Америчке Државе, које инкарнирају право на живот, слободу и потрагу за срећом.“
Али то је „само мантра“, додаје Франкопан, „о политичком, културном и моралном тријумфу Запада“. Где онда треба тражити истинско „стециште људске цивилизације“ и где почива прави центар историје?
Уколико се вратимо мапи света пред којом је Франкопан стајао у младости, одговор је очигледан: то је онај широки простор између Европе и Пацифика, који садржи бројне и виталне везе између Истока и Запада, око кога се окреће читава планета.
Како додаје Франкопан, запад Европе је само уско подручје, сићушно полуострво, које има свој наставак на Далеком западу (САД).
Приближно 500 година трајао је покушај Запада да присвоји људску историју. Сада се приближавамо крају ове епохе. Центар историје се враћа тамо где је одувек и био: у стање своје природне равнотеже. Раздобље превласти таласократских сила је иза нас. Био је то, уосталом, само краткотрајни поремећај, који је омогућио Западу да успостави своју, у историјском смислу, краткотрајну доминацију. Са епохом краткотрајне хегемоније, Запад је испољавао и бескрајну ароганцију, презир према потчињеним.

Где се налази прави Еденски врт Ове земље нам се могу учинити дивљим, наставља Франкопан, али то нису никакве „устајале жабокречине или пустопољине“. Напротив, овај „мост између Истока и Запада је стециште цивилизације“.
Ове разнолике земље леже у самом центру света: тако је било од почетка писане историје. Управо овде је цивилизација и рођена: у „Еденском врту“, који обухвата Харапо и Мохенџо Даро у долини Инда, Вавилон и Ниниву, или град Урук у Мезопотамији, са богатим пољима Тигриса и Еуфрата… Један кинески географ, пре више од две хиљаде година, забележио је да је Бактрија, која се данас налази у северном Авганистану, у то доба била богато тржиште, с робом која је долазила издалека.
То је, такође, представљало и духовни центар, место на коме су се сударале, и размењивале и оплођавале идеје. Пре свега, оне религијске. Управо овде су настале све велике светске религије: јудаизам, хришћанство, ислам и хиндуизам.
То је и данас џиновска, „вавилонска збрка народа и језика“ (у савременој америчкој терминологији то је „Велики Блиски исток“). Овде се срећемо са индоевропским, семитским, синотибетским, алтајским, туркијским и кавкаским језицима. „Овде су настајала и нестајала славна царства и одавде су се последице сукоба шириле на удаљености које су се мериле хиљадама миља“.
Посматрајући ствари из ове перспективе, додаје Франкопан, можемо добити нови угао посматрања, бесконачно удаљен од сваког евроцентризма – „слику света који је дубоко међусобно повезан и у коме догађај на једном континенту има утицај на неком другом“. Догађаји који су се десили овде, на пример у степама Средње Азије, осећали су се и у Африци; догађаји у Багдаду одзвањали су у Скандинавији, а понеко откриће у Америци је мењало цене у Кини.

Раздобље пропасти Запада Шта је закључак ове уистину капиталне студије Питера Франкопана?
„У много чему, крај 20. и почетак 21. столећа за САД и Европу су раздобље пропасти, јер су бориле у унапред изгубљеним биткама да се одрже на виталним подручјима која повезују Исток са Западом.“
За Запад, то је нужна последица недостатка увида у ширу, глобалну историју. Стратезима на Западу, њиховим дипломатама и генералима, проблеми Авганистана, Ирана и Ирака изгледали су различити, посебни и међусобно неповезани.
Ради се о нечем знатно крупнијем од невештих интервенција Запада у Ираку, Авганистану или Украјини. Сада изнова присуствујемо „порођајним мукама великог подручја које је некад господарило интелектуалним, културним и економским приликама у читавом свету“.
Зашто се ово догађа? Неки разлози су очигледни: огромни природни ресурси којима располажу евроазијске државе. Само резерве нафте и гаса које леже испод Каспијског мора двоструко су веће од америчких.
Ту су и резерве којима обилује Доњецки базен, с богатим налазиштима угља, нафте и природног плина.
Јужна Русија, са познатим „чрноземом“, претворена је у највећу и најплоднију житницу на свету…
Можда се овај део света чини страним западним земљама, додаје Франкопан, и толико необичним да се то граничи с бизарношћу. Међутим, упркос очигледној „другости“, ове земље, на овај или онај начин, одувек су играле кључну улогу у глобалној историји. Једна од тих улога је та што су повезивале Исток са Западом.
Данас се Пут свиле, уочава Франкопан, поново буди, иако то многи на Западу не примећују или не желе да признају.
На овом широком подручју, од Русије до Кине, ничу нови цевоводи, градови, аеродроми и дестинације за туристе. Отварају се и нови простори за међународну трговину и сарадњу, међу којима је најуочљивији БРИКС. Историја ће поново бити вреднована и преиспитана, закључује Франкопан, додајући да је управо сада „прошлост веома жива на Путевима свиле“ и да се „доба Запада налази на прекретници“.

Одбацивање пројеката Бжежинског Зашто не признати да се свет незадрживо мења? Зато што једино на томе почива хегемонија Запада. Запад је присиљен да на ово гледа с велике и све веће удаљености. „За то време, тихо се плету мреже и везе дуж кичме Азије“, закључује Франкопан, „а Путеви свиле се поново уздижу.“
Или, како закључује Роберт Стојкерс: „Чињенице не треба игнорисати или занемаривати само зато што се не уклапају у шеме површних интерпретација просветитељства којим тренутно баратају западне силе, изазивајући на тај начин читав низ катастрофа. Заправо, интелектуално прихватање надмоћности прошлих и садашњих азијских или средњоазијских традиција, као и настојање да се успостави мир на огромној територији између Западне Европе и Кине, воде нас ка одбацивању пројекта Бжежинског, који подстиче трајни рат (као савремену верзију троцкистичког пројекта `перманентне револуције`) и до фаворизовања кинеског пројекта `Један појас – један пут`, који је једини озбиљан пројекат 21. века.“