Nema mira bez suverene palestinske države

Povodom rata Hamasa i Izraela u Pojasu Gaze objavljujemo tekst koji je za „Pečat“ napisao Mohamed Nabhan, ambasador Palestine u Srbiji od 2006. do 2022. godine, u kojem ovaj upućeni svedok nemilih događaja razmatra uzroke i složenost krvavog sukoba dve zaraćene strane

Piše Mohamed Nabhan

Rat koji Izrael vodi protiv palestinskog naroda nije počeo sedmog oktobra 2023. već 1947, ali i ranije, i trajao je sve ovo vreme različitim intenzitetom. U stvari genocidni rat protiv palestinskog naroda vodi se od trenutka raspada Otomanske imperije, kada je Palestina dospela pod britanski protektorat 1917. godine. Tada je Velika Britanija počela da preduzima pripreme za realizaciju sadržaja pisma koji je uputio njen ministar spoljnih poslova cionističkom i finansijskom prvaku lordu Rotšildu u kome mu obećava da će vlada Njenog veličanstva sa simpatijom gledati da omogući Jevrejima stvaranje nacionalnog doma u Palestini. U tom momentu su Jevreji činili svega osam odsto od ukupno milion i po građana (muslimana i hrišćana) Palestine.
U Evropi je u to vreme bilo aktualno takozvano jevrejsko pitanje i Velika Britanija je našla za shodno da ga reši na račun palestinskog naroda koji je dotad mirno živeo i razvijao svoje društvo i svoju ekonomiju. Palestinci su bili na zavidnom nivou razvoja u svim oblastima. Mešoviti primorski gradovi kao Jafa, Haifa, Akra i Gaza postali su dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka veoma aktivni kulturni i ekonomski centri. Palestina je imala železnicu koja je spajala Evropu sa Azijom i sa Afrikom, a kroz Siriju i Liban sa Egiptom.
„Orijent ekspres“ preko Balkana i Turske prolazio je kroz Palestinu i spajao Siriju i Liban, pa preko Sinaja išao do Kaira i Severne Afrike. Palestina je već 1920. godine imala dva aerodroma, sadašnji „Lod“, koga su Izraelci nazvali „Ben Gurion“, i „Jerusalim“, koji je radio sve do 2002. kada su ga Izraelci uništili zajedno sa aerodromom Gaze. Palestinci su već 1934. imali trgovačkog aero-prevoznika („Palestinijan erlajns“). Iz luke Jafa je 1946. izvezeno dva miliona gajbi poznate palestinske sorte pomorandži (šamuti) koju je Izrael prisvojio i nazvao „jafa gold“. Gradovi u Palestini su imali pozorista i bioskope.
Britanci su u cionističkom pokretu našli saveznika za realizaciju svojih planova na Bliskom istoku. Stvaranje prozapadnog tipa države u Palestini trebalo je da kolonijalnim silama Zapada, pre svega Britanije i SAD, obezbedi hegemoniju i kontrolu u regionu radi nesmetane i konstantne pljačke nafte i gasa sa tog područja. Pogotovo nakon otkrivanja njihovog strateškog značaja za industriju u celini, a posebno za ratnu industriju. Nafta je sve više i više postajala glavni nosilac i pokretač zapadne ekonomije i planova Zapada da proširi svoj uticaj u celom svetu. Arapske zemlje su do tada imale teritorijalni integritet pod Otomanskom imperijom i mada su bile u veoma lošoj političkoj i ekonomskoj situaciji, postajao je sistem u kome su ljudi i roba mogli da se kreću slobodno, bez barijera i granica.
Prvo što su učinili zapadni pobednici u Prvom svetskom ratu je deljenje arapskog sveta u države koje sada vidimo. U cilju nesmetanog protoka nafte od raznih plemena na Arapskom poluostrvu stvorili su marionetske kvazidržave i postavili svoje poslušne ljude u njima, nazivajući ih kraljevima, emirima i šeicima. Palestina nije spadala u pomenute kategorije i zato je stavljena pod britanski mandat rezolucijom Lige naroda od 11. septembra 1922, čiji je cilj bila realizacija Bolforove deklaracije, tj. stvaranje nacionalnog doma za Jevreje u Palestini. Postavlja se pitanje: zašto baš Palestina? I pored toga što su bile nuđene druge opcije, kao mesta za stvaranje jevrejske države, kao Argentina i Uganda. Stvaranjem Izraela u Palestini obezbedila se tampon-zona između azijskog i afričkog dela arapskog sveta i prekidao kopneni kontinuitet među njima. Usađivanjem stranog tela u Palestini sprečavalo se ostvarenje arapskog jedinstva. Palestina je jedina zemlja koja spaja Afriku s Azijom i koja može da dominira nad vodenim putevima koji vode od Istoka prema Zapadu. Od momenta okupiranja Palestine Britanija je užurbano počela da realizuje svoj plan, tj. stvaranje Izraela. Zato je počela da olakšava i omogućava masovnu emigraciju Jevreja iz zemalja Istočne Evrope u Palestinu.
Dolazak nacizma na vlast u Nemačkoj išao je u prilog cionističkim, pa i britanskim planovima iseljavanje Jevreja iz Evrope u Palestinu. Palestinci su se suprotstavljali tome, dizali su ustanke, ali ih je britanska vojska gušila u krvi. U međuvremenu Britanija je naoružala i obučavala jevrejske doseljenike koji su formirali naoružane terorističke bande, a koje su napadale palestinska sela, ubijale i palile. Kad su Britanci ocenili da jevrejske terorističke bande mogu da osvajaju teritorije i da se uspešno suprotstavljaju Palestincima, saopštili su da je njihov mandat završen, objavili povlačenje iz Palestine i tzv. palestinsko pitanje vratili na dnevni red OUN. U atmosferi koja je preovladala posle Drugog svetskog rata Palestinci nisu mogli da se odupru pritisku Zapada i Istoka koji su uzimali u obzir jevrejska stradanja u tom ratu. I tako je Palestina rezolucijom 181 GS OUN podeljena u dve države. Jedna je jevrejska, koja pokriva 54 odsto površine Palestine, druga palestinska koja pokriva 44 odsto, a dva procenta je bio Jerusalim kao međunarodni grad. Tako je urađeno i pored toga što su tada Jevreji činili manje od 20 odsto stanovništva Palestine od ukupno dva miliona.
Proglašenje Izraela je krvavo obeleženo. Terorističke jevrejske bande su počinile masakre u palestinskim selima, poput Der Jasin i Gibijei Tantura, gde je brutalno ubijeno na hiljade dece, žene i iznemoglih ljudi. Tada je proterano, prema podacima UN, blizu 950 hiljada Palestinaca iz skoro 500 gradova i sela. To je bila najveća etnička krvava čistka posle Drugog svetskog rata. Izrael je u procesu stvaranja imao jaču i brojniju armiju od ukupno pet arapskih zemalja koje su pokušale da pomognu Palestincima. Izrael je okupirao pola teritorije namenjene državi Palestini. Od predviđena 44 procenta njoj su pripala svega 22, i to geografski odvojena: Zapadna obala i Oblast Gaze. Time je Palestina nestala kao geografski i politički pojam. Zapadna obala je pripojena Jordanu koji je do tada nazvan Istočni Jordanski Emirat a nova država dobila naziv Hašemitska Kraljevina Jordan. Oblast Gaze stavljena je pod vojnu upravu Egipta. Palestina je raskomadana i njen narod je rasut po čitavom regionu. Američki zvaničnici su tada izjavili „stari će izumreti, a mladi će zaboraviti“. To se, međutim, nije desilo.
Novi mladi i školovani Palestinci nisu prihvatili tragediju koja je zadesila njihov narod i shvatili su da moraju da odbacuju tadašnje rukovodstvo koje je bilo sastavljeno od tradicionalne buržoazije, verskih poglavara i korumpiranih članova domaćih trgovačkih klanova. Već u ranim pedesetim godinama prošlog veka palestinska školovana omladina je počela da se mobiliše u pripremi za borbu. Formirali su novo rukovodstvo sastavljeno od intelektualaca i osnovali Palestinsku oslobodilačku organizaciju PLO. Jaser Arafat je izabran za predsednika Izvršnog komiteta te organizacije. PLO je osnovan kao front svih palestinskih frakcija osim partije Muslimanske braće – oni su odbijali sekularni program PLO čiji je cilj bilo stvaranje jedinstvene demokratske države u celoj Palestini u kojoj bi živeli ravnopravni građani bez obzira na etničko poreklo, na veru ili boju kože.
Cionistička ideologija, koja je u osnovi fašistička, smatra da je jevrejski narod poseban i da je odabran od Boga koji mu je navodno poklonio Palestinu. Naravno, takve laži ne odgovaraju realnom životu i nemaju nikakvu osnovu u istoriji. Palestina je oduvek bila zemlja zajedničkog života pripadnika svih vera. O tome svedoči činjenica da je Palestina sve do dolaska otomanske sultanije u 16. veku bila pravoslavna zemlja bratimljena s pravoslavnim zemljama, Srbijom i Rusijom. Zato je Sveti Sava, u dva navrata, proveo tri godine u Palestini i bio primljen s najvećim počastima. Zato je srpski kralj, kada su okupirana Jugoslavija i Srbija, našao privremeno sklonište u Palestini. Morao sam da rasvetlim istorijsku pozadinu da bi se shvatilo šta se sada događa.
Palestinska oružana borba koju je započeo pokret Fatah, kao vojno krilo PLO, ubrzano je dobijala podršku naprednih zemalja sveta. Uz tu podršku Palestina je postala zemlja posmatrač u OUN. Priznata su bila palestinska prava na samoopredeljenje i na povratak u domove iz kojih su bili silom isterani. Izrael nikada nije priznao nijednu rezoluciju OUN i nastavio je svoju rasističku ideologiju negiranja palestinskog naroda. Međutim, nakon kraha takve politike i nemoći da se suprotstavlja opštem ustanku palestinskog naroda na Zapadnoj obali i u Gazi, bio je primoran da pregovara sa PLO na čijem čelu su bili Arafat i Abas. I konačno je potpisan ugovor koji se sastoji od dva dokumenta. Prvi dokument je predviđao obostrano priznanje, dakle Izrael priznaje PLO kao jedinog legitimnog predstavnika palestinskog naroda, a PLO priznaje državu Izrael u granicama koje su bile pre rata 1967. godine. Drugi dokument je predviđao privremene palestinske nacionalne vlasti na Zapadnoj obali i u Oblasti Gaze koje će trajati pet godina, nakon čega će Palestinci proglasiti državu na tim teritorijama, dok će pitanje Jerusalima biti ostavljeno za pregovore dveju država – Izraela i Palestine.
Nažalost, nikad nije došlo do realizacije tog sporazuma jer je izraelska profašistička desnica izvršila atentat na Isaka Rabina, uzurpirala vlast u Izraelu i počela da sprovodi svoj rasistički program etničkog čišćenja i genocidnog uništavanja palestinskog naroda. Proces zverstava i masovnog uništavanja palestinskog naroda gledamo svaki dan. Izrael mora da shvati da ne može da slomi volju i nastojanje palestinskog naroda da ostvaruje svoju slobodu i državnost na celokupnoj površini Zapadne obale i Gaze, i da će te dve enklave činiti jedinstvenu političku i pravnu celinu u okviru nezavisne, celovite i suverene palestinske države koja će sklopiti trajan mir s Izraelom. Bez toga neće biti mira ni stabilnosti nikome na Bliskom istoku, naročito Izraelu.