Недовршена симфонија Ђорђа Кадијевића

„Таман је телевизија била званично обелоданила, то је било речено са екрана, да Кадијевић ради следећи велики пројекат, серију о Светом Сави, а он ми је пропао због избијања рата деведесетих. Ја сам доживео праву катастрофу. До тада сам имао нормалан континуитет рада и одређену продуцентску сигурност коју сам наводно заслужио својим досадашњим радом. Наравно, да није било онога што је било, ја бих снимио ту серију и то би вероватно било нешто најбоље што сам икада урадио. То је губитак који и данас осећам и изузетно је болан“

Серија Вук Караџић као врхунац Кадијевићевог стваралаштва и без сумње најбоља наша ТВ серија свих времена, награђена је и највећом међународном наградом за најбољу европску серију 1988. на ТВ фестивалу у Италији, што је и највише признање ове врсте које смо икада добили; њу је Кадијевић примио од жирија на чијем челу је био Умберто Еко. „Ипак мислим да је узалудно бавити се уметношћу ако бар једном не испливаш дотле да урадиш нешто што ће бити вест светског ранга, да се о томе говори као о једном датуму у историји културе… Ако то не постигнеш онда боље да се ниси ни бавио уметношћу.“ Али чему? „Данас у РТС-у нико не зна ни за постојање ове награде; такође нико где се ова позамашна статуа сада налази. нтензивна потрага коју је са више страна иницирао потписник ових редова, није дала никаквог резултата“ (исто, 371).
Приближавамо се сада апогеју овог увида, свесни да смо одабрали само једну, чини ми се главну нит из овитка Кадијевићевог уметничких ткања. У тренутку у коме је завршио Вука Караџића, дакле крајем осамдесетих година прошлог века, Кадијевић је могао баш све. Био је већ неоспорни ауторитет, на телевизији је могао да тражи шта је хтео, био је у најбољој животној снази и стваралачком напону. „После Гран-прија Европе ја сам на телевизији имао отворена врата и била је најнормалнија ствар на свету да ја, као историчар уметности, радим серију о периоду који ми је чак ближи него Вуково доба. Јер ја сам ученик професора Острогорског, великог византолога, и лично имам дубљи афинитет према Византији и византизму него према вуковском романтизму у српској варијанти, помешаном са рецидивима балканског гусларског фолклора. То је посебан гемишт, али добро, ја га познајем, и могао сам да га реконструишем и дочарам колико је то било могуће.
„Ја сам Светог Саву очекивао као круну свега што сам радио, јер ја сам још у пуној снази, то су биле године кад сам могао да дам највише, имао сам велико искуство и пуну физичку и духовну кондицију и био сам спреман да направим други део трилогије, чији је трећи део требало да буде Никола Пашић. Пашића сам на крају направио, али у крајње скраћеном облику, само три епизоде, уместо двадесет и једне, како је он и написан. Таман је телевизија била званично обелоданила, то је било речено са екрана, да Кадијевић ради следећи велики пројекат, серију о Светом Сави, а он ми је пропао због избијања рата деведесетих. Ја сам доживео праву катастрофу. До тада сам имао нормалан континуитет рада и одређену продуцентску сигурност коју сам наводно заслужио својим досадашњим радом. Наравно, да није било онога што је било, ја бих снимио ту серију и то би вероватно било нешто најбоље што сам икада урадио. То је губитак који и данас осећам и изузетно је болан. Сматрам себе недовршеним, јер сам био у идеалним годинама, пун искуства, а имао сам свега педесет година, значи, могао сам направити оно најбоље што могу, поготову што су ми сама материја, као што је средњи век и нарочита личност Светог Саве били изузетни блиски, ближи него Вук.
„Ја сам Вука снимао са страшћу, али ја никад нисам имао такав афинитет према Вуку као што имам, рецимо, према Светом Сави. И то не из религијских разлога него из чисто културолошких. Ја сам, дакле, био рођен да снимим серију о Светом Сави… Одједном се распало све оно на чему сам ја базирао свој досадашњи рад. Разишли се људи, институције се промениле, ја нисам знао коме да се обратим, био сам потпуно беспомоћан… Ја се осећам инвалидом, недовршеним човеком, одузето ми је оно што је требало да буде круна свега што сам урадио… јер сам имао све предуслове да направим своје најбоље дело. То је требало да има десет епизода, једносатних и да дочара величанствену епоху Немањића, о којој ја знам више него о епохи Вука“ (исто, 455–456).

ПОВРАТАК ИСТОЧНОЈ КУЛТУРНОЈ ПАРАДИГМИ Ипак, то се није догодило. Ратови и обојене револуције су прошли, а српски средњи век више није занимао нову номенклатуру после 5. октобра 2000. године. Али, после готово две деценије та нова власт закључила је однекуд да јој треба телевизијска серија о Немањићима и то је предато у надлежност менаџменту Јавног сервиса Србије. Кадијевићу се више нико није обраћао, прошле су деценије и године. Крајем 2017. добили смо серију под насловом Немањићи – рађање краљевине, која је помпезно најављивана као „велика национална тема“. Све што се даље догађало са овом серијом је мање-више познато, а превладало је мишљење да је та серија била национална катастрофа за наше милионско телевизијско гледалиште, о чему су и стручна јавност (историчари) и критика и сами филмски уметници рекли свој суд. Писали смо о томе и на овим странама и сви закључци о овим Немањићима и даље стоје. Видели смо како је прошао покушај глобалне дубоке државе да силом мења српску свест. Позван да и он каже своје мишљење о томе већ после прве епизоде, Ђорђе Кадијевић, сада већ готово заборављени „најбољи српски телевизијски редитељ, посебно када је историја у питању и аутор још недостигнутог телевизијског Вука Караџића“, изјавио је: „По јутру се дан познаје и јаки су разлози за подозрење да ће оно што предстоји бити, у најмању руку, равно првобитном негативном утиску. Искрено, жалим пре свега као гледалац, што је начета једна тако грандиозна тема, те ће морати да протекне бар још педесет година да би неко поново одлучио да је прихвати на неки бољи начин.“

Кадијевић: Моје време је целокупно време

„Ја сам човек за кога реално постоји само прошлост. Садашњост је страшно редуцирана, она је асимптотички сведена на сада и овде, значи она је потпуно неизвесна, доступна само једној ограниченој рецепцији и изложена потпуној неизвесности у погледу свога исхода… Моје време је целокупно време, а не само време које испуњава мој властити живот… Даље, као човек који је по образовању историчар, ја сам стекао огроман афинитет према прошлости, која је за мене испуњена величанственим сликама… Наиме, не пристајем да признам да прошлост престаје и ишчезава, да није присутна, напротив, ја целог свог живота, стално, откако сам свестан себе и како сам кроз своје образовање дошао до неких сазнања о прошлости носим у себи посебно узбуђење и страшну слику Цезарове смрти у Риму на иде, на степеништу римског Форума… То је код мене ишло дотле да сам ја ту прошлост, која наводно више не постоји до те мере активирао у својој имагинацији да је она заправо заправо изишла из простора маште и постигла извесну категоријалност, постала је део сваког мог тренутка.“ (Ђорђе Кадијевић – Дејан Огњановић, „Више од истине – Кадијевић о Кадијевићу“, Нови Сад: Орфелин, 2017, 176–177)

Из овога је очигледно барем једно: очај што новој номенклатури културне политике Србије (ако таква културна политика уопште постоји) нису били потребни ни Ђорђе Кадијевић, ни његов опус нити уметнички капацитет, најмање његов већ готов сценарио о Светом Сави, који је сматрао круном свог стваралаштва. Требало је да то буде аристотелски довршена целина, од херојске драме која расте у националну метафору (Карађорђева смрт), преко монументалног дела у коме се стичу компоненте једне још мале, али напредне националне државе и културе (Вук Караџић), до сасвим специфичног српског културног обрасца, основаног на православном моделу васељене из кога је (тај образац) потекао (Свети Сава). Дело великог замаха и дубоких сазвучја, које у свом добу није нашило на разумевање и подршку. И није успело да се доврши.
Зашто? Одговор је дао сам Кадијевић у истој години када су снимљени и презентовани нови Немањићи.

Серија Вук Караџић као врхунац Кадијевићевог стваралаштва и без сумње најбоља наша ТВ серија свих времена, награђена је и највећом међународном наградом за најбољу европску серију 1988. на ТВ фестивалу у Италији, што је и највише признање ове врсте које смо икада добили; њу је Кадијевић примио од жирија на чијем челу је био Умберто Еко

Док је Јавни сервис Србије журио да их заврши и прикаже бар последње ноћи у години 2017. у којој је Србија обележавала осам векова аутокефалности и хиротоније Светог Саве као првог српског архиепископа, Кадијевић је са Дејаном Огњановићем објавио књигу – исповест под насловом „Више од истине, Кадијевић о Кадијевићу“, иначе једно од најбољих студијских издања о филмским ауторима у нас, из које смо већ наводили Кадијевићева мишљења. Ту постоји, међутим, један нарочит Кадијевићев став, поводом другог једног његовог пројекта, који је у најужој вези са телевизијском серијом о Немањићима: „Ми треба да се вратимо нашој изворној културној парадигми а то је – источна парадигма, Византија, а не да се окрећемо Западу – Минхену и Паризу“, мисли Кадијевић.
„Ми немамо шта да тражимо са њиховом декаденцијом. И није наш учитељ Рембо или Бодлер него неко са ове стране… Прво, то је словенски начин и друго то је византијски, хришћански начин… То је једини код нас учинио Лубарда у сликарству, који се вратио гуслару, Косовском боју, Византији, вратио се нашим изворима. Томе се вратио, а не бароку, на који смо ми натерани и модернизму, на који смо насукани инерцијом после такође натуреног нам романтизма. .. Хајде да ми нешто дамо, оно што Запад од нас чека, оно што смо ми. Да кажемо нешто своје. Ми своју реч нисмо рекли од средњег века до данас. Нисмо се вратили себи у култури. Нисмо, а имамо дела из средњег века која нам се јасно показују као ризница за једну нову уметност коју смо могли имати и запањити свет… Ми смо пресечени. Да је настављен развој Србије онако како је деспот Стефан започео, ми бисмо имали своју ренесансу. Деспот Стефан је пре пада Смедерева почео са једном српском варијантом ренесансне уметности и свет би био богатији за целу једну нову цивилизацију. Тек онда, када се споје исток и запад, имаш Европу. Данас се Европа помиње само као Запад, нема Истока; Исток је заборављен. Ја сам дубоко побуњен против тога. Ја знам да Византија живи: она живи у мени и не само у мени – у траговима сам је препознао код још неких уметника који је носе у души, а нису је ни свесни“ (исто, 453–454).
Занимљиви примери те византијске интуиције могу се пронаћи размештени свуда по Кадијевићевом делу. У ту интуицију спада и једно еминентно византијско осећање „обрнуте перспективе“, окретања дубине у композицији слике, о којој је прозорљиво писао Павле Флоренски („Иконостас“, „Обрнута перспектива“). „Ја не волим ону лажну дубину слике, а он је (сниматељ Петковић – Б. З.) то схватио интуицијом која потиче од нашег заједничког српског, византијског порекла“, објашњава Кадијевић. „У византијском сликарству нема перспективе нити дубине, тога има само код католика. У западној варијанти уметности постоји та склоност ка триковима, ка оптичко-визуелној перспективи, ка тачки недогледа, ка меридијанској равни. Тај византијски инстинкт ја носим у генима, јер сам са овог тла. Друго, ја сам ученик Острогорског и Радојчића, значи Византинац по образовању и човек који је видео све српске манастире… и тако сам Петку рекао: ‘Молим те, дубина ме не интересује. Увек се одмакни од сцене и на оптималну близину се приближи зумом… Тако филмска слика постаје слична уметничкој слици, а илузионистичка дубина слике је у другом плану… Као друго, нећу јарке боје, које иначе надражују публику и имају ефекат на гледаоца, ја то нећу, мени то не треба; ја хоћу колоре a la Пјеро дела Франческа… Није артифицијелан по тој линији већ даје једно византијско поштење слици’“ (исто, 140–141).
Византијска васељена, пресечена крсташким мачем у истом том ХIII веку у коме се рађало ново српско краљевство са Немањом и Савом, недовршена је услед инвазије прво са Запада, а век касније са истока; ова агресија, пресеченост, ускраћеност, незавршеност, неизреченост, крхкост, лабилност, па и недоследност пренеле су се некако и на српску културу, која је постала део овог света. Покретна слика, као грана српске уметности могла је да у описаном Кадијевићевом кључу обнови овај образац у готово идеалној форми са једним великим телевизијским пројектом, који би привукао очи и уши милиона, али то некоме није ишло у рачун. Немањићи из 2018. године остварени су са сасвим супротном идејом, коју смо видели на делу. И цео наш културни образац, који је неповратно оштећен Кадијевићевим неприсуством или недовољним присуством на великом и малом екрану још не може да се оствари. И даље је недовршен. Вуцарају нас опет на Запад, граде у Панчеву неки нови Холивуд, који ће штанцовати фураж за шупљу индустрију нових стриминга.
Ипак, створено је са Кадијевићем значајно језгро отпора у крилу самог српског филма, на које се осврће др Владимир Коларић: „Његово дело и у властитом и у идеолошком смислу представља јединствен отклон у односу на идеологије које су доминирале у Србији претходних неколико деценија у распону од реалног и самоуправног социјализма до актуелног евроатлантизма и с обзиром на своје високе домете представља значајан подстицај, као и један од могућих образаца за будући развој српске уметности и културе.“

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *