MIRNA SMRT NEMAČKIH DŽELATA SRPSKOG NARODA

Viktor Bejatović, antropolog

Stravični masovni zločini koje su Nemci tokom Drugog svetskog rata počinili u Mačvi neobjašnjivo su, za razliku od nekih drugih u Srbiji, ostali u slepom polju naše javnosti

U zborniku „Genocid nad Srbima u NDH i ustanak“ nedavno je objavljen tekst našeg antropologa Viktora Bejatovića o stradanju Srba u Mačvi 1941, koje je zlodelo trupa Vermahta, a čije je neizučeno čvorište genocidni zločin u selu Dragincu. Bejatović se osim tim zločinom bavio i sudbinom zločinaca kojima ne samo da nije suđeno nego su, kako je istakao u ovom intervjuu za „Pečat“, umrli mirno, kao ugledni građani Nemačke.

Srpski ustanak protiv nacističke okupacije 1941. godine, prvi takav u Evropi, doneo je ogromne žrtve – nemačka vojska, i to redovna, pobila je na hiljade ljudi. Kod nas su do sada pažljivo proučeni zločini odmazde u Kragujevcu i Kraljevu, ali onaj strahotni zločin u Mačvi, u selu Dragincu i celoj jadarskoj dolini, koji ste proučavali, nije. Šta je uzrok pokolja u Dragincu i mačvanskom kraju?
Uzroci svih odmazdi i terora nad civilnim stanovništvom bili su isti: oružani otpor je razbesneo okupacionu vlast koja je na to odgovorila najmonstruoznijim poznatim odmazdama sa smrtnim kvotama. Svoja saznanja o tome izneo sam i u radu „Pešadijska 342. divizija, komandni kadar i ratna kretanja pešadijskih pukova i bataljona odgovornih za ratne zločine u zoni Jadra“, predstavljenom na skupu održanom prošle godine u organizaciji Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica i Nacionalnog parka „Kozara“.
Strahotni masakr nad stanovništvom većine sela ovog područja tokom oktobra meseca 1941. je neobjašnjivo ostao u nekom slepom polju posleratne stvarnosti i javnosti. U odnosu na pridavanje pažnje kakva je data drugim masovnim zločinima izvršenim u gradovima oktobra te godine, može se reći da u svesti svih generacija proteklih decenija ovaj u Mačvi nije ni postojao kao momenat koji određuje karakter stradanja srpskog domicilnog stanovništva tokom perioda 1941–1945. Spominje se tek poslednjih nekoliko godina. Mislim, takođe, i da je memorijalno obeležavanje lokalne zajednice apsolutno nedovoljno ako se uzme u obzir veličina zločina, okrutnost i broj žrtava koji, kako pokazuju dnevni i zbirni izveštaji jedinica koje su sprovele zločin, prevazilaze brojeve žrtava u Kragujevcu i Kraljevu. Posle oslobođenja Loznice 31. avgusta od strane vojnočetničkih odreda predvođenih potpukovnikom Veselinom Misitom dalju ustaničku borbu su u periodu jeseni predvodili zajedno jadarski vojnočetnički odred s poručnikom Ratkom Martinovićem i igumanom manastira Tronoše Georgijem Bojićem, kao i Vladimirom Zečevićem. Oslobađaju i Krupanj 4. septembra, a Banju Koviljaču 6. septembra. Kasnije, Zečević i Martinović prelaze u Valjevski partizanski odred.
Kada se kod nas pojavljuje nemačka zločinačka divizija koja će sprovesti pokolj u znak odmazde zbog ustanka?
Komanda 342. pešadijske divizije evidentira na terenu koji je pokrila, u dnevnim izveštajima nivoa puka i bataljona, sopstvene gubitke i pozicije po mestima borbi, kao i vojnočetničke pozicije pod komandom kapetana Dragoslava Račića i partizanske pozicije pod komandom Nebojše Jerkovića od 2. 10. pa do 17. 10. 1941. i nadalje, u periodu kada su bile najveće borbe na ovom terenu. Na dnevnom nivou je lako zaključiti upravo po tim pozicijama sa kim su vođene borbe tokom oktobra, što je do sada već uveliko trebalo da je urađeno kada je reč o tom delu ratnih operacija. Bemeove instrukcije čišćenja Cera i Iverka su rezultirale jakim otporom, a o zajedničkoj komandi koju predvodi komandant cerskog četničkog odreda Dragoslav Račić govorio je komandant valjevskog partizanskog odreda Dragojlo Dudić. Stručnjaci koji se bave analizom vojnih operacija i konkretnih bitaka, na osnovu ovih evidentiranih pozicija, mogli bi da preciznije odrede profil jedinica koje su bile u borbama, jer izveštaji nemačkih bataljona definišu sopstvene i neprijateljske gubitke sa brojevima poginulih, ali bez naglašavanja kojih neprijateljskih jedinica, tako da ostaje da se uporede pozicije i kretanja nemačkih borbenih grupa sa pomenutim pozicijama i videće se sa kim su borbe vođene, što za vojnoistorijske stručnjake nije problem i rado ću ustupiti mikrofilmovani materijal onome koga ova tema interesuje. Najveće borbe su, inače, vođene od 13. 10. na pravcima Draginac–Cikote i Draginac–Zavlaka–D. Badanja. Dakle, uzrok, motiv i posledice su isti kao i na ostalim područjima na kojima je oružani otpor pružan. Borbe, poginuli nemački vojnici, a zatim sprovođenje odmazde.
Kako su Nemci sprovodili odmazde na okupiranim teritorijama gde je pružan otpor?
Doktrina terora okupacione nacističke vlasti imala je u stvari dva koloseka u praktičnom smislu u mnogim državama. Detaljno je razvijen sistem razaranja države koja se okupira i koji se sprovodi svim mogućim sredstvima, direktnim – prejakim strategijskim vojnim pritiskom i brzim slamanjem oružanog otpora, i indirektnim – unošenjem bezrezervnog razdora i podela svim sredstvima i oblicima razvijenim policijskim i bezbednosnim aparatom. Po uspostavljanju vojnoupravnog okupacionog sistema posle kapitulacije neutralne zemlje, cilj je dezintegracija postojećeg državnog uređenja i dehumanizacija i fizičko obuzdavanje konstitutivnog naroda koji ima vekovni kontinuitet državnosti na određenom prostoru. Uz ideološke primene nordijske rasne teorije o odnosu prema Slovenima na kraju Drugog svetskog rata rezultirao je sa oko 30 miliona poginulih pripadnika slovenskih naroda, u stvari više od polovine ukupnog broja žrtava. Tu se jasno vidi genocidna namera i praksa, jer je perspektiva tadašnjeg natčoveka bila protkana i umrežena skoro kompletnim naučnim, prosvetnim, političkim i vojnim potencijalom sa ciljem usmerenim da preoblikuje, svaki biološki, identitetski, duhovni i kulturni oblik života sa doživljajem rata kao umetnosti i plesom smrti koji je poveo.
Kragujevac i Kraljevo su, kako rekosmo, bili od početka u središtu pažnje posle rata, ali Draginac sa okolinom je usput pominjan. Koliko je ljudi tamo pobijeno, kakav je karakter tog zločina i kako ga sagledati? Zašto nisu sprovedena istraživanja?
Ratni zločini su izvršeni na području zapadne Srbije gde su se kretale jedinice koje smo nabrojali. Područje je doživelo odmazde u vidu fizičke eksterminacije stanovništva i bilo uništeno u svakom smislu, od biološkog do imovinskog. Ovi događaji se odvijaju u istim danima kada traju borbe oko Kraljeva i napadi oko Kragujevca i kada ti gradovi podnose slične odmazde. Važno je objediniti percepciju stradanja srpskog civilnog stanovništva u ovom periodu. Period od kraja septembra do kraja novembra je ispunjen masovnim streljanjima stanovništva u Šumadiji i zapadnoj Srbiji, ali i na svim teritorijama tadašnje raskomadane države. Međutim, pridavanjem veće pažnje dešavanjima na ovoj teritoriji, samim tim i zločinima ove divizije, možemo reći da se oni po karakteru izvršenja izdvajaju za stepen više od zločina u Kragujevcu i Kraljevu. Podaci velikog broja popisanih žrtava govore da je ubijeno mnogo dece. Preko 100 do uzrasta 10-11 godina, počev od novorođenčadi. Od popisanog broja stradalnika iz najmlađe populacije 305 ih je bilo maloletno. To ovaj zločin po surovosti približava zločinima vršenim na teritoriji NDH, gde je stradanje dece svih uzrasta i u logorima i van njih bila česta pojava. Najveći broj mališana stradao je u selima Korenita i Cikote. U široj zoni Jadra ugašene su i spaljene čitave porodice sa kućama. Odrasli i deca ubijani su od kućnog praga do mesta grupnih streljanja. Stradali su meštani sela Draginac, Korenita, Cikote, Lešnica, Donji Dobrić, Čokešina, Novo Selo, Jadranska Lešnica, Grnčare, Milina i Jošev, Veliko Selo, Tekeriš, Gornja i Donja Badanja, sa svim pograničnim selima i zaseocima koja su okupatorske nemačke jedinice obuhvatile kao kaznenu meru tokom borbi na ovoj teritoriji.
Dodatni, veoma težak i potpuno nepoznat detalj koji je pokazala analiza delovanja svih jedinica 342. peš. divizije i svih pukova i bataljona pešadije, artiljerije i inžinjerije koji su kao združene borbene grupe sprovodile operacije „čišćenja“ ovog područja, jeste saznanje o nameri mnogo većeg planiranog broja od 3.590 streljanih koji i sami prijavljuju do 7. 11. 1941. Izveštaji su prilično precizni, nekad na dnevnom nivou, a najčešće na mesečnom, i sadrže brojeve sopstvenih gubitaka, neprijatelja, i streljanih. Tako se analizom došlo i do zbirnih tromesečnih izveštaja koji su pokazali velike brojeve stradalih, ali i namere koje su nam bile potpuno nepoznate. U stvari postojala je namera da strelja mnogo više naroda.
Kakva je bila „aritmetika smrti“ tih dana u Mačvi?
Kvotno sračunavanje smrtne aritmetike i komentari o određenom broju nekažnjenih lica sa posebnom formulacijom od 5.960, isprva je izgledalo prilično zbunjujuće. Međutim, ponovljenom analizom se otkrilo da je komanda 342. pešadijske divizije (sa tri pešadijska puka od po 3. bataljona 697, 698, i 699, jednom oklopnom jedinicom, jednim inžinjerijskim bataljonom, artiljerijskim pukom sa tri odeljenja i jednim odeljenjem veze) imala nameru da izvrši i primeni smrtne kvote 100:1 i 50:1, za sve poginule pripadnike divizije od momenta kada su ušli na okupiranu teritoriju tj. 20. 9. 1941. Oni u novembru sračunavaju broj žrtava za svoja 32 poginula i 127 ranjenih, što prema smrtnoj kvoti daje nameru o potrebnom broju za streljanje od 9.550 talaca. Kada se oduzme, kako kaže formulacija oficira koji je pisao „generalno nekažnjenih još 5.960“ vidi se jasna namera koja nije izvršena, ali u svakom smislu pokazuje karakter okupacionih snaga prema srpskom domicilnom stanovništvu.
Šta smo preduzeli da, posle rata, ove zločince procesuiramo?
Saznanje da je postojala jasna genocidna namera okupatorskih trupa koja, samo zbog okolnosti, nije sprovedena do kraja još jedan je dokaz zašto posleratna tužilaštva, nauka i prosveta nisu smele da ostave nerešenim ni u pravnom, ni u naučnom, ni u memorijalnom smislu ovaj zločin. Neobjašnjivo tih i po strani ostao je u odnosu na sve ostale počinjene zločine, koji su decenijama dominirali svojim nerešenim i licitiranim brojevima stradalih. Osim početne istrage nadležne posleratne komisije i popisa žrtava rata, koji nisu dovoljni za potpunu obradu ratnog zločina iz ovog kraja, nikakvog drugog epiloga nije bilo. Bilo je autora koji su obradili i pomenuli ove zločine sa jakim ideološkim nabojem, niko od njih nije sporio podizanje velike ustaničke borbene vatre upravo u ovom delu okupirane Srbije, ali decenijska tišina o jadarskim stradalnicima je preglasna. Odgovor na deo pitanja zašto nisu sprovedene na prvom mestu istrage od strane tužilaštava koje su zakonski bile obavezne, a posle i kompletna naučna istraživanja, nemam. Potpuno je neverovatno da je sve izostalo i sva je sreća da su potomci, kao i lokalna zajednica, obeležili mesta stradanja i grobnice, ali nije jasno zašto 1961, kada su grobnice izmeštene, nije sproveden celokupan postupak antropološke inspekcije skeleta. Postojeći spiskovi stradalih žrtava, koji su posle rata formirani i prikupljani od nadležne komisije i lokalnih vlasti veoma su dragoceni i biografskih podataka ima za 2.677 ukupno stradalih lica sa ove teritorije (od ovog spiska istoričari konstatuju 2499 tokom odmazde) što pokazuje da za prijavljenih 3.590 streljanih lica u izveštajima divizije, postoji priličan broj podataka koji nedostaje. Tu je potrebno i dodatno utvrditi koji je broj od tih lica vezan za streljanja talaca-civila, a koji broj eventualno pripada jedinicama iz kojih su zarobljeni vojnici, pa streljani. U pravnom smislu ne menja činjenicu da se zločin kreće u okvirima protiv civilnog stanovništva i zločina protiv ratnih zarobljenika u kojima je naravno prekršen ogroman broj članova 4. i 5. Haške konvencije o zakonima i običajima rata na kopnu, tada važećih.
Detaljno ste se bavili trupama koje su izvršile masovne zločine u centralnoj Srbiji 1941. Ko su bili ti ljudi i koji je sastav tih jedinica bio? Ko su oni koji su došli u Mačvu i tamo obavili svoj dželatski posao?
U radu su prikazana sva kretanja jedinica od formiranja i mobilizacije, preko pozicija u Francuskoj, zatim svih pozicija sa formiranim borbenim grupama i kretanjima na našoj teritoriji, naravno dolinom Jadra kada su izvršeni zločini nad velikim brojem sela sa naglaskom na mesto Draginac, zatim kraćim pomeranjem sredinom januara 1942. i kretanjem na teritoriji NDH kada su pridruženi 718. peš. diviziji, i na kraju odlazak 18. 2. 1942. na teritoriju Sovjetskog Saveza isto sa svim pozicijama i kretanjima. Pored ovih detalja prikazan je i celokupan komandni kadar sva tri peš. puka, komandanti svih 9 bataljona, komandanti svih oklopnih, artiljerijskih, inžinjerskih jedinica veze, svih ađutanata kao i načelnika odeljenja komande, načelnika za snabdevanje, obaveštajnog odeljenja, lekarskog i veterinarskog odeljenja.
Prikazana je i celokupna ratna biografija svih komandanata sa svim prekomandama do kraja rata. Istraživanje je dalo dobre rezultate, ali utvrđivanje svih činjenica za sva lica dosta dugo traje i veoma je iscrpno. Međutim, bez toga je nemoguće obraditi ratne zločine sa svih potrebnih aspekata. Na taj način se pruža jedan širi i detaljniji uvid u mnoge nepoznanice, kao i materijal koji je moguće forenzički obraditi i analizirati. Upravo tako je obrađen najnovijim psiholingvističim forenzičkim metodama materijal majora P. Keniga, odgovornog za zločin u Kragujevcu. Oni će upotpuniti sav dosadašnji rad koji sam sproveo i staviti tačku na konačne brojeve stradalih u tom zločinu.
Zločinci su iz Srbije odlazili u Grčku i Sovjetski Savez i nastavljali da čine zločine. U Grčkoj su ubijali Grke i Italijane koji su stali na antifašističke pozicije, u Ukrajini su ubijali „nižu rasu“ slovensku. Ipak, svi rezultati vaših dosadašnjih istraživanja pokazuju da su dželati srpskog naroda nastavili da mirno žive u posleratnoj Nemačkoj, da im dlaka s glave nije falila, da su mirno umrli. Niko ih iz Jugoslavije nije sistematski tražio, pa su izbegli da se suoče sa suđenjem za svoja nepočinstva. Koji su najkarakterističniji primeri?
Da, to je bilo iznenađujuće, međutim, tom iznenađenju je doprinela činjenica da se sudski procesi odgovornim licima nisu sprovodili. Pri tome ovde ne mislim na veliki broj generala i vršilaca visokih vojnih i policijskih funkcija, kao i jednog broja nižih oficira koje su saveznici predali posleratnim vlastima posle uništenja u zonama konačnih borbi, i koji su osuđivani u procesima na vojnim sudovima, već mislim na direktne izvršioce i komandne oficire jedinica koje su na terenu to sprovodile. Pokazalo se da i pored posleratnih prijava sa dosijeima sa optužnim materijalima i dokazima od strane Državne komisije za zločine okupatora i njegovih pomagača i stavljanja na listu traženih zločinaca komisije Ujedinjenih nacija za ratne zločine (United Nations War Crimes Comission), mnoga od ovih lica nisu potraživana. Što se tiče prethodno pomenutih događaja, nekoliko komandanata za koje se uopšte nije znalo, niti su evidentirani, ili bar ja na to nisam naišao u dokumentima, preživelo je rat. Jedan od njih je komandant peš. puka 697. pukovnik Hans Rot. U činu pukovnika od 1933. i sa mesta načelnika Cvajbrikena dolazi na mesto komandanta puka 697. i preuzima komandu u periodu od 8. 10. do 17. 10. 1941. Na tom mestu ostaje do 31. 7. 1942. kada je prekomandovan u oficirsku rezervu svoje vojne oblasti, gde dobija i čin general-majora 1942. i postaje komandant Kelna 1943. Na tom mestu ostaje do februara 1945.Umro je 1961. u Darmštatu. Takođe i komandant 2. bataljona 697. major Valdemar Frajher fon Gaal, koji je kasnije komandovao grenadirskim pukom 957. umro je u Frankfurtu 1965. g. Takođe, šematizam pukova pokazuje i komandanta 3. bataljona 698. koji je bio i stacioniran u samom Dragincu, mestu krvavih srpskih stradanja, sve vreme, majora Stefana Kostanjeca, mada je za njega malo teže utvrditi ratnu biografiju jer je otpušten iz vojske tokom 1942, i za njega postoji mogućnost greške. Umro je 1967. Što se tiče drugih lica tu je i major Paul Kenig koji je rukovodio zločinom u Kragujevcu. Bio je komandant I bataljona 724, zatim komandant puka 724, komandant rezervnog grenadirskog puka 68. i posebne borbene grupe „Korps abteilung C“ u okviru 217. i 183. peš. divizije. Major –1941, potpukovnik – 1942, pukovnik – 1944, rođen je u Lipersdorfu, a u civilstvu je bio nastavnik jedne državne gimnazije u gradu Cvikau. U jednom trenutku posle rata je došlo do kontakta sa jednom od bezbednosnih službi saveznika što mu je odredilo dalju sudbinu. On je lice koje nikako nije smelo da bude predmet lokalnih legendi. Takođe tu je i major Oto Deš, koji je bio komandant puka 749. stacioniran u Kraljevu tokom jeseni 1941. Bio je komandant 2. bat. 106. lovačkog puka i 81. grenadirskog zamenskog puka 529, komandant u Triru 1944. i Kurlandiji u martu 1945, takođe je postao potpukovnik i pukovnik, živeo je do kasnih šezdesetih. U pravu ste: ljudi odgovorni za zločine su preživeli, neki kraće, neki duže.
Ušli smo u epohu radikalnog revizionizma i kod nas i u svetu. Pored brojnih tema jedna od meta je Jasenovac, NATO narativ posmatra zločine iz građanskog rata 1990-ih kako odgovara političkom trenutku i dok jedne žrtve postoje, druge su nevidljive, kampanja izmeštanja odgovornosti za Prvi svetski rat je isto tako bila pokrenuta. Kako bismo, na nov i pouzdan način, mogli pristupiti ovoj problematici i svim ovim temama?
Pristup činjenicama, a zatim i njihovo plasiranje jedan je od načina da se možda uvedu te stvari u normalne tokove. Ne sme da se gubi kontakt sa zdravim razumom i da se pristaje na atmosferu utakmice. Plašim se da je to samo jedan deo šire i veće kombinatorike i šta god da je meta i tema, uglavnom je proizvod osione medijske moći i geopolitičkih šahovskih poteza. U tom slučaju, još više je važan pristup koji se odnosi na ozbiljan rad svih slojeva društva i struka i celokupnog naučnog i prosvetnog aparata koji u jednom plemenitom sveobuhvatnom pristupu istovremeno i prihvataju i plasiraju sadržaje. To što ste naveli nisu usamljeni primeri i kada se uzme samo prošli vek kao jedan mali deo prošlosti, vidimo da postoji ogroman broj događaja, a među njima i zločina, koji mogu da se svrstaju u otprilike tri varijeteta. Jedni su poznati i zauzimaju opšta mesta i prema njima postoji jedan društveni konstrukt koji stvara totemski odnos prema temi i vuče sve vrste psihološkog odnosa i palete ambivalentnih osećanja, zatim drugi koji su u isto vreme i poznati i nepoznati i prema kojima je nemoguće steći dublji odnos i stav jer su „negde tamo daleko i ko zna kada su se dogodili“ i treći koji su apsolutno nepoznati i nalaze se na slepom polju civilizacije. Tada je manipulacija svim sadržajima moguća.
Šta je rezultat?
Rezultat je da na kraju osvanu dani i vremena u kojima mnogi narodi i države više ne postoje, a da nisu nestali u svetskim ratovima, da su potpuno iscrpljeni resursi koje su imali, a umrli su od gladi. Bivši saveznici ubeđuju svet da nacisti nisu nacisti i pored oznaka SS divizija, kliču im zanosno u parlamentu u retroaktivnoj uobrazilji i ne vide fotografije svojih očeva i dedova zagrljenih u savezničkim zonama kako gaze tevtonskog kerbera, potomci doseljenika izglasavaju da Aboridžini nisu konstitutivni narod na svojoj milenijumskoj teritoriji, iks-iks i iks-ipsilon hromozomi ne određuju ljudsko biće i njegov pol, ne zna se čiji su skeleti bez šaka u Kongu koji nisu prikupili dovoljno kaučuka za gumarsku industriju, ne zna se ni gde su milionska severnoamerička plemena ni kako su varane konfederacijske vođe mirovnim pregovorima. Hrana sa štampača je bolja od prirodne, humanim kompostom se zasejavaju njive.
I na ovim prostorima zaborav nije oskudevao, pa se ne zna ni gde je 1.800.000 Srba sa teritorije NDH, ne zna se da je najmlađi kaplar Prvog svetskog rata Momčilo Gavrić zbog komentara o ponašanju starosedelaca prilikom prelaska Albanije bio hapšen i do smrti nije govorio, kao i da su njegovi osakaćeni ratni drugovi terani sa Terazija jer su – ružili grad, iskucavaju se dletom znamenja identiteta sa nadgrobnih ploča predaka stradalih u bitkama. Sličnom logikom zaborava hiljade stradalih mučenika doživljava da budu neprimećeni poput draginačkih i jadarskih, i tako možemo da nabrajamo unedogled. Mnoge od ovih stvari savremeni čovek percipira, ali ga digitalna udobnost na salomijski način opčinjava.
Nasuprot svemu, duboka etika i prikazivanje činjenica prilično razoružava harlekinske žonglere narativa, i tako je uvek i bilo. Samo predanim radom u okvirima svih profesija, bez stranačko-komšijske trijaže kadrova, u trenucima koji dolaze, moći ćemo da očuvamo plemenito nasleđe sa izbegavanjem stranputica i razornih ideologija. To je jedini način da jedan narod opstane i da sa visokom svešću prenese dalje svoje nasleđe generacijama koje dolaze koje god da je pitanje posredi. Spektar različitih definisanja života i okruženja u duhovnom i kulturnom kodu i pristup novim izazovima sa primenjenom analizom grešaka iz prošlosti, odlučiće sudbine mnogih naroda u ovom veku na svim kontinentima.