ЛУДИ И ЗБУЊЕНИ, У ПРАТЊИ ОСТАЛИХ

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 13. 4. 2018

Учитавање могућег смисла

Претенденти на високе положаје, као и они који су их се докопали, властодршци и опозиционари, свакодневно нам се показују на малим екранима, по новинама, на радију и на друштвеним мрежама – знамо с ким имамо посла. Милионски конзилијум обичних људи запажа и оно што професионалцима измиче

Пре више од пола века, године 1964, уочи америчких председничких избора, а поводом покушаја сенатора Барија Голдвотера да се кандидује за највиши положај у држави, огласило се Удружење америчких психијатара да би о профилу и држању сенатора из Аризоне дало своје, стручно мишљење. Суд је био неповољан, а мало је вероватно да би већина данашњих вршилаца високих државних дужности, у свету и око нас, пред сличном оцењивачком комисијом боље прошла. Од 2.000 чланова уваженог медицинског тела, више од половине је потписало дијагнозу према којој је противкандидат Линдона Џонсона ментално неподесан за обављање једног тако важног задужења. Добровољци националног конзилијума су указали на параноидне црте Голдвотеровог карактера, на примитивна психоделичка оптерећења, и на знакове шизофреније.
Налаз је објављен у једном часопису, што је сенатор, убеђен у своје изузетне душевне и интелектуалне квалитете, примио као клевету. Повео је судски процес против медијске куће која је објавила непријатну дијагнозу те је, због претрпљених душевних патњи и штете у остваривању каријере, добио правну сатисфакцију. Суд није улазио у оцену изнесених тврдњи, него у оправданост и умесност њихова објављивања. Чак и ако је дијагноза била тачна, лекари су на скандалозан начин прекршили обавезу чувања професионалне тајне…
Тим поводом, Удружење психијатара је одлучило да се више не упушта у експерименте ове врсте. У начелу, пацијент би требало сам да затражи стручну помоћ, то јест да добровољно легне на за то предвиђен кауч. Даљински налази су, из техничких разлога, непоуздани и мутни. Човека несвесног евентуалне болести не треба узнемиравати; ако њему не смета, зашто би се неко са стране у то мешао? А онда, граница између нормалности и ненормалности је померљива, мерила се с временом мењају. Ирационална енергија, у стваралаштву, у привреди, у љубавном животу, у радним подухватима, много је подстицајнија од оне која пристиже из рационалних извора. Ако се нека земља дави у привредној кризи, притиснута споља и растрзана изнутра, ако њени грађани једва састављају крај с крајем, а млади гледају куда би могли побећи, ко ће нормалан пристати да преузме одговорност за њену даљу судбину? Према једном истраживању, више од половине водећих личности прве светске силе је, у годинама Хладног рата, патило од неког облика душевне поремећености. Ко би, иначе, пристао да седи за столом у раздобљу међународне напетости, где се притиском на једно дугме може изазвати смак света?
Оно што запажају стручњаци за душевне болести доступно је очињем виду милиона обичних грађана па ако, на изборима, дају поверење спорним личностима, то само значи да боље решење нису имали. Половина бирачког тела готово редовно апстинира. Убеђена у своју велику памет, она одлучивање препушта „глупљој“ половини, доводећи у питање основе на којима почива демократско устројство цивилизованог друштва.
Како год било стање је, дакле, и без интервенције психијатара, прилично јасно. Претенденти на високе положаје, као и они који су их се докопали, властодршци и опозиционари, свакодневно нам се показују на малим екранима, по новинама, на радију и на друштвеним мрежама – знамо с ким имамо посла. Милионски конзилијум обичних људи запажа и оно што професионалцима измиче. Они власт трпе као земаљску досуду и проклетство живљења, свесни да увек може бити горе него што тренутно јесте. Узалуд им се вође партија и покрета нуде као спасиоци и усрећитељи; да је спасење могућно, негде на свету би, у прошлости и у садашњости, већ било остварено. Свашта би човек хтео кад би се дало, и опет није извесно да би, и кад би остварио жељено, постигао срећу… Нико, у предизборном надметању, не проповеда поштен рад, одрицање, посвећеност породици и вишим тежњама у трагању за тешко освојивим смислом постојања. Ко би за таквим вођом пошао? Оне, који обећавају бољитак и разрешење тешкоћа, барем је пријатније слушати, а биће како може и мора. У најгорем случају, ваља сачекати четири-пет година до истека мандата, па ћемо садашњег владаоца заменити неким ко је лош на други начин, тек да овога скинемо с врата.
Што се тиче правих побуда властољубивих претендената, ту не смемо бити одвећ принципијелни чистунци. Душевна уравнотеженост је добра за онога ко ју је освојио, али га она не упућује на предузимање друштвено корисних подвига; напротив, најчешће га усмерава ка гледању приватних послова. Добар инжењер, архитекта или хирург који је прешао у државну администрацију, друштву је више користио на старом него на новом радном месту. Од онога ко се, нештедимице, свим срцем даје, заједница не добија много, али је бољег тешко наћи. Таленат је увек више у служби другима него ономе ко га поседује и, зарад задовољавања своје јадне таштине, развија. Амбиција и каријеризам су лако уочљиве погонске силе јавног деловања, али њихови крајњи домети често дају несумњиву општу корист, већ и тиме што нема личног успевања изван конкретне друштвене стварности. Мале егоистичке рачунице, у машинерији замршеног дијалектичког превирања, добијају надличну употребљивост. Што сам личнији, то сам истинитији, и свељудскији. Ангелистички пуританизам је себи довољно ванживотно огледало пожељних и углавном неплодних врлина. Живот хоће борбу, упуштање у ризике, луде подухвате. Умор, старост, гадљивост према људским слабостима лоши су саветници у борби за испуњавање земаљске судбине. Можемо с презиром пратити јагму за положајима и богатством, али ћемо добро учинити ако подсмех задржимо за себе. Ту је, срећом, стратегија ћутања и заташкавања онога што уистину мислимо и осећамо. Кад би се човек разголитио до краја, прекинуо би све па и најтање везе са ближњима. Какви су да су, опет су ми браћа. Луди, збуњени, као и сви остали немоћни гледаоци – сви су моји. Престрого суђење води у самоубилачку усамљеност. Свет се држи на задовољавању неодложних потреба, а не на луцидним закључцима чистога ума.
Власт је, сама по себи, плодородно легло свакојаких злоупотреба. Меру смо прекршили оног часа кад напустимо подручје одређено за одржање голог опстанка. Нездраво властољубивим појединцима не може се, као што рекох, порећи једна мера храбрости. Треба стиснути петљу па преузети кормило брода склоног потонућу. Скупо плаћају за своју обузетост силом и важношћу. Шта им све не говоре, за шта их све, с правом или без права, не оптужују… Корупционашке афере, проневере, утаје и крађе су им у опису радног места. Врше их углавном са добрим оправдањима, мирне савести. Само у овом часу, бивша јужнокорејска председница треба да наступи издржавању затворске казне од двадесет четири године. Слична казна чека и бившег бразилског председника; он одбија да се преда полицији којој је донедавно заповедао. Судски поступак се води и против високог званичника Јужноафричке Уније. Бивши хрватски председник Санадер, по спољашњем изгледу пристојан господин (доктор књижевних наука, одбранио у Инзбруку тезу о делу Жана Ануја) добио је четири и по године робије због примања мита. Бивши председник Француске налази се под истрагом због сумње да је примио силне милионе од либијског вође Гадафија. Гадафи оптужбу не може потврдити ни оспорити, пошто је у међувремену убијен, док се чувар његовог сефа, несрећним случајем, удавио у лепом плавом Дунаву, приликом једне посете Бечу.
Зна се да сваки народ заслужује власт какву има, и то је оно што ме понекад уистину растужи. Зар нисмо у стању да нешто боље у себи уобличимо и из себе изажмемо?