ИЗМЕЂУ ФИЛОЗОФИЈЕ ТРАДИЦИЈЕ И ИЗДАНЕ ЕВРОПЕ

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

Нажалост, не можемо очекивати да Драгошеве књиге уђу у програме факултета хуманистичких наука. Но тиме се он само уписује у читаву плејаду великана које стално гурају ван институција, док они тврдоглаво настављају да у српском народу стварају најквалитетнија и најиновативнија дела преносећи лучу на нове такве генерације

Своје излагање морам да започнем апелом да следећу велику годишњицу дочекамо са репрезентативним издањем Сабраних или бар Изабраних дела Драгоша Калајића. Ово време разрешења у коме се налазимо фундаментално потврђује и захтева увиде које је он оставио у књигама. Неопходно их је стога данас поново изнети пред генерације које стасавају. Између осталог и да би разумели механизме света у коме живе.
У двадесетак минута колико је преда мном потребно је да представим две огромне теме којима се Драгош Калајић бавио. Једна је питање филозофије традиције, а друга је европска идеологија, односно наслеђе Издане Европе. Захвалност на помоћи дугујем старим калајићевцима Адамовићу, Добросављевићу и Саши Гајићу.
Још као млад човек у Београду, Калајић се срео са мишљењем које је свет видело, тумачило и нормирало супротно од владајуће марксистичке ортодоксије. Но насупрот онима који су патили за идеологијом потрошње која влада на Западу, њега је привукла идеологија оних који су на том Западу били прогоњени, егзорцирани, скрајнути и непожељни. Чувена су његова сећања у којима описује како је уживао читајући код Лукача у Разарању ума само цитате проскрибованих мислилаца са којима се овај невешто обрачунавао. Одлазак у Италију и бројна путовања, као и одлично знање четири кључна европска језика, омогућили су му да то своје интересовање развије, продуби и прихвати у потпуности. А затим, на нашу срећу, почне да преноси и на наш терен.
И код нас постоји превод пристојне Сеџвикове књиге која ће читаоца увести у овај магистрални ток мисли аутора као што су Рене Генон, Јулијус Евола, Мирча Елијаде и сличних алтернативних хероја. Уз то је ишла и традиција конзервативних револуционара који су градили модел отпора модерном свету да парафразирамо Еволу. Насупрот комунистичким инверзијама, ова мисао је тражила повратак на почетке, на изворе у којима се знао ред где је духовност на првом месту, ратништво на другом а трговина на дну. Она говори о уранском принципу, светлости, мужевности, одговорности, трагању. И она покушава да у свим цивилизацијама, културама и религијама нађе исте изворне принципе супротне од лихварског модела вредности који данас доминира.
Овај универзум Калајић је преносио и код нас од краја шездесетих и почетка седамдесетих година. Најпре су дошли чувени темати у часопису Дело нпр. о Утопији, Исламу, Традицији или Индији у време када је уређивао овај часопис. У исто време излазе и његови ауторски радови Кршевине и веома важна књига Упориште, која преноси тај модел интегралног човека за којим Калајић трага од Индије и јапанских самураја, преко Спарте и средњег века до савремених изданака. Зрели обрачун са светом контраиницијације добијамо 1978. и 1979. с Мапом антиутопија и чудесним Смаком света.
Трећи сегмент су наравно преводи. Захваљујући њему у нашу културу улазе врло рано преводи Генона и Еволе, ту су чувене едиције у Књижевним новинама Кристали (Плотинове Енеаде, Дени де Ружмон, ново издање Шпенглера и Вајнингера, Тилак – Арктичка прадомовина Веда, Конрад Лоренц, Осам смртних грехова човечанства, Јулијан Апостата), Исток-Запад (Мајринк, Анђео са западног прозора), и Суперроман (Бобан Петровић, Рокање нпр.). Треба посебно издвојити његове системске предговоре за Генона (Мрачно доба), Еволу (Метафизика секса) и Сиорана (Историја и утопија) које је Кукић издао у Градцу, великим делом иницирано његовим инструкцијама. Поменимо свакако и роман Космотворац, и увођење Јингера у нашу културу.
У каснијем периоду стваралаштва, ваља уочити значај његове способности примењивања начела, светоназора и филозофија које је изучио и прихватио. Он се темама из филозофије традиције бави не само у тематима и филозофским књигама већ и у књигама Русија устаје, Америчко зло 1 и 2 итд., али на један изванредно практичан начин, тако да се актуелним друштвеним, политичким, геополитичким или поп-културним феноменима бави смештајући их у светоназор филозофије традиционализма, односно посматрајући их као феномене доба Кали Југе. Но Калајић никада не остаје на пукој констатацији депресије и опадања већ покушава да нађе наду и простор за одбрану смисла и вредности традиције.

*
Драгошева разматрања о Европи и идеји и норми Европе, сакупљена у маестралној књизи Издана Европа и збирци Европска идеологија, те роману Последњи Европљанин, морамо започети реферирањем на дело једног од његових путовођа Курција Малапартеа. Поданички и податни карактер владе која данас води Немачку, али и многе друге европске земље, не може се разумети ако се не прочита Кожа. Овај роман описује како понижене наполитанске и сицилијанске мајке нуде своју женску и мушку децу ослободилачким, а заправо окупационим савезничким снагама зарад елементарног преживљавања. У исто време ови ослободиоци су васпостављали мафијашку структуру моћи која је уз паралелни систем Гладио и разне тајне организације заправо сачињавала стварне полуге власти и механизме преко којих су Американци и оно што Калајић назива лихварска интернационала држали под контролом Западну, а касније и Источну Европу.
Калајић није антиевропејац. Штавише. Он је један од првих који је озбиљно писао о процесима европских интеграција, и то с великим надањима и позитивним оценама чак и за обогаљени пројекат какав је Моне прогурао. Све време се јасно види симпатија за немачко-француску, континенталну идеју Европе, насупрот америчко-британским визијама. Узгред, док су за распад Југославије тада сви таргетирали Немачку а некакве наде полагали у Американце, он је врло јасно показао да иза целог планираног процеса растакања СФРЈ, али и српских простора стоји управо Вашингтон и пре свега Волстрит. Стално се залагао за рад на поправљању односа са новом уједињеном Немачком, верујући да се она кад-тад може еманциповати од америчке окупације.
У сјајном тексту о Монеу и Деголу врло јасно супротставља ове две визије и показује како је Волстрит успео да наметне свог агента за закулисног оца европских интеграција, насупрот Деголовој визији Европе од Атлантика до Урала. Ове две геополитичке визије у логичном извођењу своде се на своје духовне основе где поново видимо примену филозофије традиције на једно сасвим практично питање. Како је Евола уочио а Калајић усвојио, управо доминација економије и економских класа над класама духовника и ратника показује инверзију система вредности у овој цивилизацији, па стога није ни чудо што је Монеова заједница, а касније Унија почела од економских питања и од обједињавања на економском нивоу који је лихварима, банкарима, корпорацијама и њиховим политичким агентима био најважнији. Калајић се залагао, међутим, да се европско обједињавање и одбрана европског простора започне од културе и културних основа које би једине дале солидну и чврсту основу. Уместо тога, економски простор као фундаменталан, пуни се америчком популарном културом, која такође симболизује антрополошку инверзију, деградацију и самоубиство Европе.
У Европској идеологији се доста јасно гради нормативни модел такве визије Европе нација, какву су аутори париске декларације Европа у коју можемо да верујемо тринаест година касније покушали да дефинишу. Он подразумева и војну еманципацију од америчке војске и америчких балистичких пројектила који од 1945 јасно оцртавају колонијални положај европских држава.
С друге стране, практична изведба пројекта европских интеграција и такозване транзиције источноевропских земаља ишли су у потпуно супротном правцу од онога који је зацртан у идејама традиције. Он је углавном пратио траг савремених антиутопија које је Калајић мапирао у својој преозбиљној и шокантној књизи истоименог назива из 1978, иначе објављеној код Бошка Руђинчанина у едицији Замак културе у Врњачкој бањи.
Смак света објављен наредне године у Загребу, као легитимни визуелни други део целог пројекта, заједно са Мапом дао је комплетан бедекер за путовање у пропаст које ће своју интензификацију добити тек у наше време. Причамо о времену у коме тадашњи професори универзитета и академици и даље испуњавају томове страница о самоуправљању, производним снагама и производним односима, а тек се стидљиво пробијају носиоци наредне интелектуалне фазе увођења либералне политичке традиције. Драгош је деценијама испред свих њих показујући оно што ће тек уследити када се реализује стварање света о коме малограђани стидљиво маштају.
Но Драгош није само описао духовне и теоријске основе овог преовладавања хтонских принципа, већ је у есејима сакупљеним у делу Издана Европа нацртао и како то у пракси изгледа баш у време када се славодобитно и тријумфално булазнило о европском уједињавању као коначној реализацији царства небеског на земљи. Чега ту све нема и колико пророчки ова књига делује данас… Издвојићу неколико илустрација.
Европу најпре издаје њена елита, дубоко корумпирана, како погрешним теоријама, но још више материјалним привилегијама. У првом есеју из 1988. директно се таргетирају одметнута европска масонерија и Ватикан. Европу издају левичарски интелектуалци попут Ватимоа, који одушевљено слави демографску имплозију белог човека. Затим у два наставка се преноси разговор са високим функционером ЕУ који још тада говори о задатку разарања европских органских нација тиме што ће се увести милиони нових становника из Трећег света и правити нови Вавилон, мелтинг пот раса и нација. За Француску се 25 година пре Уелбека јасно показује да постоји завера да се она иза леђа народу изручи новопридошлим непријатељски настројеним досељеницима. Ствара се геометријска Европа насупрот оној органској, објашњава Калајић. Оцртава се како банкарски лоби у Италији отворено ради за Волстрит против своје државе, а целу аферу предводи извесни Марио Драги, који ће неколико деценија касније бити директор Европске централне банке и председник владе Италије.
Изванредни су такође делови о томе како је представа са Чаушескуом била почетак процеса освајања Источне Европе за потребе корпорација и крупног капитала. Сјајан есеј о Бугарској показује како Британци још 1991. доводе Менсу да истражи потенцијале омладине, увиђају огроман интелектуални потенцијал и граде механизме за одвођење деце у нове јаничаре, што је свега три деценије касније довело дотле да ова земља има скоро половину становника мање него тада. Молдавија нпр. и званично има половину. Сјајни депресивни, али и оптимистични делови о руском пропадању и вери да ће нужно доћи до повратка себи, прештампани су у књизи Русија устаје. (Прво издање објавио је Небојша Кузмановић у Шамцу.)
На овим странама могли сте да сретнете причу о конзервативној револуцији, о другој страни фашистичке Италије, и као и на другим местима да се учите методологији онога што сам касније назвао тамним коридорима моћи насупрот мејнстрим идиотизацији која прича само о видљивим епифеноменима игноришући изворе, стварне узроке и тенденције.

*
На крају ваља дати једну важну инструкцију будућим генерацијама о томе како користити ово његово огромно наслеђе. И овај скуп показао је Драгоша као човека слободе и трагања који је у исто време и мислилац и филозоф, али је такође и уметник, човек провокације, и експресије. У том контексту треба разумевати и два аспекта његовог дела који и данас изазивају највише забуне. Једно је паганизам, а друго је често изражена и наглашена поза.
Паганизам је заједно са одређеном врстом екуменизма напросто знатан део литературе нове европске деснице и филозофије традиције на којој је он растао и развијао се. Такође и великог дела мислилаца конзервативне револуције које је необично поштовао. Де Беноа је слично као и Евола сматрао да се само враћањем на претхришћанско јединство Европе могу превазићи дубинске поделе у европском бићу које су произвеле две велике шизме. Но временом је Драгош све више схватао и експлицирао идеју да је управо изгон хришћанства као велике религије и школе цивилизације, као последње бране европске духовности оно на чему предано раде силе глобализма, мелтинг пота и контраиницијације све од француске револуције. Но традиционалистичка идеја вечног враћања свакако му је и тада остала ближа од линеарне нарације хришћанске есхатологије.
Што се тиче изражене позе, дендизма и временом све израженијег афирмисања класицизма европског наслеђа облачења, музике, хране, вина, књижевног и уопште уметничког канона европских фундамената, неопходно је схватити да је у питању залагање за одбрану и очување самог космичког поретка (Die Welt von Gestern, како би Цвајг рекао), од налета ваневропских хаотичних ритмова, који синкопе и беспоредак уносе у све, укључујући и менталну стабилност човека. Такође, као и код његовог великог учитеља Александра Лончара, у питању је, како би другови комунисти рекли, појачана буржоаска реакција на комунистичко сивило, на беспризорни популизам у коме се губи разлика између елитног и популарног, узвишеног и примитивног. А Драгош је свакако био баштиник значаја хијерархије и меритократије духа, знања, вештине и класичних моралних начела.
Ми смо коначно полуокупиран народ коме је забрањено да Књигу о Милутину уврсти у школску лектиру. Стога, нажалост, не можемо очекивати да Драгошеве књиге уђу у програме факултета хуманистичких наука. Но тиме се он само уписује у читаву плејаду великана које стално гурају ван институција, док они тврдоглаво настављају да у српском народу стварају најквалитетнија и најиновативнија дела преносећи лучу на нове такве генерације.
У време кулминације Кали Југе, неопходно је схватити да човек има дужност да сведочи о истини упркос слабим изгледима да ће његова мисао тријумфовати. Или Калајићевим речима: „Мисли и делај неусловљив од претњи пораза или обећања победе. Нема победе вредније од верности себи у поразу, нити има већег пораза од издајства себе због победе.“
Јер коначно, завршимо његовим речима: „Србин се не рађа већ постаје, полагањем низа тешких испита.“
Нека му је слава и хвала.