Празници, светитељи и цркве дозивају се на нама непознате начине: има зато неке неухватљиве а чврсте везе у чињеници да се Храм Светог Саве у Фочи освећује на празник Светог Јована Златоуста. Обојица, свакако, стоје као жиже вијекова прије и послије њих и својеврсни уобличитељи онога што су примили у оно што ће пасови потомака схватити као класичан израз хришћанске вјере
Било је српских династија и прије Немање, био и један свети краљ и мученик – Св. Јован Владимир – и народ који је живио у ономе што је Ђорђе Јанковић називао Православном црквом Србâ прије него што су се вијекови сабрали у Немању и Саву и породили Српску православну цркву. Па опет: ми и Светог Саву, као и Златоуста, знамо само по ономе што је из њих проистекло, можда тек слутећи и најчешће заборављајући колико је у њих утекло да би нам се јавило.
НАСРЕД ФОЧЕ И можда заиста и није било тачнијег знака од имена Светог Златоуста и Светог Саве да се вијековне наде и слутње, потајна ишчекивања за времена ропства и пјесме због којих се ишло у затвор остваре баш тако: о дану Златоуста, празнујући светосавље. „Хоћемо ли, чоче, чоче, градит Цркву насред Фоче“ – пјевало се по Старој и Источној Херцеговини, на Романији и свуда гдје Срби живе од времена незапамћеног. Неко народно сјећање казује да је пјесма настала још приликом изградње старе фочанске цркве, Светог Николе, коју је 1857. изградио Спасоје Вулић из Старе Србије, из Тетова.
Иако је древна варош засигурно имала цркву и „митрополитово двориште“ већ у пописима фочанског хаса крајем XV и почетком XVI вијека, тек је средина XIX в. и покушај „мртваца на Босфору“ да реформама и каквим-таквим слободама за хришћане преживи задах скорог краја омогућила Србима у Фочи да изграде цркву. Предање каже да је и поред дозволе из Стамбола локална турска власт одредила да црква остане на Ћерезлуку, повисоко и понешто украј од Чаршије. И задовољни изградњом богомоље и незадовољни њеним смјештањем на маргине касабе, Срби су се завјетовали да ће „градит` цркву насред Фоче“. Били су то вијекови истрајности и стрпљења, људи чија је ријеч била кратка и тешка, а пјесма дуга и таква да се за њу даје глава. Да ли су знали или слутили све буре које ће дувати од тада до данас, све устанке, веље и „мале“ ратове у којима Дрина никада није била без крви у њој? Да ли су могли да виде касабу и њене махале другачијом од онакве у каквој су живјели?
Тај призрак оријенталне касабе понекад и данас проговори из неких чудноватих слојева доживљаја Фоче међу Србима изван ње. У Крагујевцу и Нишу исти човјек коме је све од Дрине до Сплита „Босна“ исправиће те када кажеш да живиш у Фочи. „Ваљда у Србињу?“ Но за саме Фочаке овај град одавно није турска касабица коју чине неколико махала и придодати центар на ушћу Ћехотине у Дрину. Оријенталистичка оптика као да је више (за)остала у очима оних који овдје не долазе или сврате тек на минут и виде оно што очекују да виде.
За данашње Фочаке град је, након низа трагедија, коначно израстао и некако се спустио из махала према ријекама, савио се око Храма Светог Саве. Испред храма је трг, коначно уобличен сасвим недавно, али се већ осјећа да је град некако постао другачије сабран. Нису ту само два факултета (Медицински и Богословски), размјештени овдје у рату, али већ утопљени у средину која се бори са ограничењима унутар себе и око ње, са географијом, политиком и културном окупацијом које нам нису склоне. Још је античка мисао уобличила схватање да „град-полис не чине зидине него грађани“. Она као да одзвања читавим дјелом Златоуста: ако град чине грађани, онда живјети хришћански значи осветити град у коме јеси, поставити у његово средиште оно трајније од себе самога, мјесто на коме се сусрећу вријеме и вјечност, преци, савременици и још нерођена дјеца, човјек и Бог у Богочовјеку. Иако је и Фоча дубоко у XXI вијеку, иако су села већ одавно запустјела, а све пошасти савременице присутне у граду, има још неке простодушне веселости окренуте Богочовјеку код овог народа.
ОГЊИШТЕ Мраз је. Очекујемо патријарха. Пропадује ситан снијег, а народ жури Цркви. Радује се неком потресном радошћу коју осјећа и сам патријарх Порфирије: некако се сусрећу унутрашња топлота овог свијета и овог човјека, као када се породица након дугог времена окупи око родитељског огњишта. Осјећаш да патријарх Порфирије није свакидашња појава на фочанским улицама али никако није ни гост, знаш када каже да би волио да дође опет, у прољеће, да буде неки дан – да и треба да дође, да му је овдје мјесто бар колико и у Београду. Колико је нама потребно велеградске гужве и драгих лица, када одемо на ушће Саве у Дунав, толико је патријарху српском (кога овај народ грли и носи му дјецу на благослов, који са нама пјева и радује се), насљеднику трона Светог Саве и човјеку Порфирију овдје душа и бар нека слутња рајскога сабрања.
Исти онај плећати Аристокле који се досјетио да један град, државу, народ чине не зидине већ грађани размишљао је о идеалним сразмјерама једне заједнице: она не смије бити толико велика да би припадање њој постало апстрактно и необавезујуће, нити мала да не би могла да се одбрани и прехрани. Када је српски народ постајао завјетном заједницом, Свети Сава је као полисе који чине српски Полис одредио манастире и поставио епархије у сваком од њих, а поред Свештеног писма и Служабника ставио по један примјерак Законоправила. Тиме је заправо српски простор био одређен као онај у коме оно полисно/политичко проистиче из цркве и у њу извире (што обавезује и српску народну Цркву и државу и политику).
Крајеви отачаства дозивају се са средиштем. Па чак и када је у XIX вијеку, у временима изградње цркве Светог Николе, српска култура обнављала своје завјете, чинила је то у дозивању Града и градова, са сазнањем да је средиште националног Полиса моћно онолико колико су то и његови крајеви. Београд, онај који премрежен и окупиран Мегалополисом, и даље живи у данашњем Београду, дозивао се са Мостаром, Нишом, Сремским Карловцима и Ваљевом, Цетињем и Дубровником. Са омладином на капији вишеградске ћуприје, са сарајевском и фочанском трговачком српском чаршијом. Надопуњавале су се тако наше слабости и лијечиле завјетним осјећајем заједништва тежине Града и градића, у светињама идеала и Христових тајни поништавале су се чамотиња велеграда и чамотиња малограђанштине, обје надиђене Неким и нечим већим од свакога од нас.
У једној Златоустовој бесједи остало нам је свједочанство шаљиве сликовитости светих Отаца. Казује Хризостом: „Као што се винопије и љубитељи добре капљице свакога дана када устану распитују и њушкају гдје има пића, гдје су гозбе и вечеринке, весеља и пијанке, крчази, врчеви и чаше, тако и ви свакога дана када устанете распитујете се гдје се дијели наговор и савјет, утјеха и поука, бесједа у славу Христову.“ Знао је дубоки познавалац човјекове природе, светитељ који је живио и у мегалополисима на раздјелници епоха и у планинама и осами, колико се блиско сусрећу оно племенито и заблудно у нама.
У многима од данашњих Срба, у Београду, Подгорици и Фочи боре се и слојевито појављују максималиста и нихилиста, национални идеалиста и проповједник скорог краја нације, бескомпромисни борац за Косово и прагматиста у стању да оправда сваки политички компромис, ситни заједљиви коментатор и биће способно за жртву и подвиг. Зато нас окружује и космички звјерињак и тама, и страх, али довољно је само мало – само да се исти тај Србин окрене Христу, Златоусту и Светом Сави – да се читав један град на мразу и студени сабере у свој храм, да чека да се поздрави са својим патријархом и митрополитима и епископима, да буде оно што још увијек можемо бити. И јесмо.