ЕУТАНАЗИЈА НА РАТЕ

Пољопривреда

Ратари се исцрпљују у безбројним и јаловим преговорима, док целовита решења и даље нису на видику, осим ад хок мера као покушаја гашења тренутног пожара чиме се проблеми само одлажу, али се не решавају

Тугаљива прича српских пољопривредника остала је у сенци минулих избора, иако је у једном моменту, тик пред гласање, састанак у Влади Србије требало да мало скрене пажњу и на њих. Никада неће бити јасан циљ Владе да састанак са ионако слуђеним ратарима, додатно оптерећеним изборима, закаже дан уочи гласања, да би се истом брзином (као и заказивање) завршио дебаклом, без икаквог договора.
Изненађени и збуњени, ратари су већински прихватили позив да дођу на састанак у Влади Србије, уз тражење и очекивање потписивања акта од стране Владе, о томе како ће се спроводити то што је договорено – испуњење захтева у вези с повећањем субвенција и роком исплате (да се повећају за 17.000 динара и да се и оне старе од 18.000 динара по хектару исплате до 31. марта наредне године), повећање површина за субвенције са 20 хектара на 100 хектара, отпис акцизе на дизел и уређење робне берзе, с додатним захтевом да се реши проблем обезбеђења кредита за рефинансирање дугова. Један од захтева био је и да се обезбеди повраћај акцизе на дизел од 50 динара по литру на цену од 179 динара, као и да се обезбеди повраћај тог пореза и на другим пумпама осим оних Нафтне индустрије Србије. Даље, захтевају и уређење робне берзе увођењем робних записа и терминских уговора, као и обезбеђење повољних кредита за рефинансирање доспелих дугова (многи пољопривредници су због сушних година запали у дугове и регистровани су у кредитном бироу, што их спречава да добију нови кредит) и решавање проблема огромних дугова по основу неплаћених доприноса за пензијско осигурање…
И – ништа. Преговори пољопривредника и представника Владе Србије су пропали, уз опис представника сељака да су већ после 10, 15 минута видели да су „ушли у обичан циркус“ који су изводила „два кловна“. „На крају нам је премијерка избацила брошуру СНС-а где пише да ћемо добити 300 евра у следећој години, то је био један циркус обичан, где смо ми седели сат и нешто без везе“, рекао је Ђоко Ћурчић из Иницијативе за опстанак пољопривредника Србије. Успут, пољопривредницима је понуђен још један састанак, 21. или 26. децембра, на који би била позвана сва удружења пољопривредника у земљи, којих је више од 60. „Рекао сам министарки да ће то бити циркус, а она је рекла: Па, знам“, додао је Ћурчић.

ИЗЈАВЕ БЕЗ ПОКРИЋА Посебну забуну уносе изјаве званичника да Влада реализује све што је договорено с пољопривредницима, односно да им је омогућена куповина горива по максималној цени од 179 динара и да могу да купе одједном 400 литара. „Све о чему смо разговарали, ми смо тренутно покренули“, рекла је почетком децембра премијерка Ана Брнабић ТВ Пинк. Чак је подсетила да је одржан и састанак радне групе која треба да омогући слободно тржиште и уреди трговање на берзи. Да и индивидуална пољопривредна газдинства могу сама да учествују на тржишту, да могу да продају своју робу преко фјучерса и имају бољу цену. Да не зависе од монополиста и картелиста. „Тај састанак радне групе прошао је баш добро и ја сам у контакту са свима њима. Сви су задовољни. Све што је Влада Србије обећала, све ће и испунити“, навела је премијерка. А онда се стигло до пропагандне брошуре СНС-а са обећањима за следећу годину. Ако је све испуњено и тако идилично, што се онда пристаје на преговоре и низ састанака у којима се, у ствари, „ломе“ ратари.
Управо поменути опис најбоље говори о данашњем стању српске пољопривреде и односу власти према њој; да аграр Србије стагнира деценијама; да Стратегија која важи до 2024. предвиђа раст од 9,1 одсто, или у лошијим годинама 6,1 одсто, а да се то никада није остварило. За последње три и по деценије он има просечан раст од око 0,45 одсто, док је просечна вредност годишње производње око пет милијарди долара. Производња по хектару је вредна тек 1.000 долара (у Холандији је то 24.000, а у Данској 17.000 долара). Од извозника сировина за храну Србија је постала њен увозник.
Подсетимо, поменути, скоро „изборни“ сусрет је био други састанак представника Владе и пољопривредника, а први је одржан у Кисачу 26. новембра, након десетодневне блокаде путева широм Србије. Још тада су сви поменути захтеви пољопривредника саопштени Влади Србије, а предводила су га четири удружења – Ратари Војводине, Иницијатива за опстанак пољопривредника Србије, Удружење пољопривредних произвођача Суботице, Савез удружења пољопривредника Баната и Удружење пољопривредника Арадац. Њима су се придружила удружења Елемирски паори из Елемира, Сложни Пидиканци из Баваништа, Паори из Падине и удружење Стиг. Пољопривредници су 22. новембра обуставили блокаде као знак добре воље и јер је то изричито захтевала премијерка Брнабић као услов за почетак преговора.
У ствари, био је то само наставак протеста од пролетос и најава блокада, после састанка представника седам пољопривредних удружења у Влади Србије са премијерком и председником Скупштинског одбора за пољопривреду и Народне сељачке странке Маријаном Ристичевићем. После састанка су изјавили да нису задовољни разговором јер није испуњен ниједан њихов захтев, због чега су већ тада најавили протесте широм Србије.

ИРИТАНТНА МИНИСТАРКА Елем, поред јесењих протеста, као остварења најаве и претње из маја, новембар ће остати упамћен и по изјави министарке пољопривреде Јелена Танасковић „да је испуњено свих 13 тачака из споразума који је у мају договорен и да су протести политички обојени“, што је ратаре додатно узрујало и изазвало још већу реакцију због односа министарке Танасковић према пољопривредницима.
„Тражили смо да се регулише тржиште ратарских производа и то није испуњено. На примедбу да су пшеница и кукуруз на берзама у Хрватској, Мађарској и другим земљама скупљи него у Србији министарка је рекла да свако може да оде да тамо живи! То је невиђен безобразлук. Због таквих је милион људи у последњих десет година отишло из земље“, изјавио је тада председник Савеза удружења пољопривредника Баната Драган Клеут, додајући да ако држава не може да уреди тржиште, нека допусти да сваки пољопривредник извози своју робу! Једноставно, није му јасно како је министарка Танасковић могла да тврди да је 95 одсто субвенција исплаћено када зна да је много оних који нису добили новац ни за сунцокрет за прошлу годину.
Споразум пољопривредника с Владом Србије потписан је у мају 2023, после вишедневних блокада саобраћајница пољопривредном механизацијом, и предвиђа анализу тржишта житарица, увођење „плавог“ дизела без акцизе, повећање субвенција по хектару са 9.000 на 18.000 динара, иако је тражено повећање на 300 евра, повећање површина за добијање субвенција са 20 хектара на 100 хектара, укидање накнаде за одводњавање у 2024. години. Неки од захтева, као премије за млеко и субвенције по грлу, одмах су испуњени, а највећи део је тек требало да се реализује.
Проблеми се вуку из године у годину а на поремећаје на тржишту ратари су указали прошле године, када је цена пшенице од 21 динар била неприхватљиво ниска и чак најављен откуп за 18 динара, док је у мађарској била 32 динар. Пољопривредници не могу да је произведу по тако ниској цени, а на све се надовезује Берза која је, како кажу сељаци, изманипулисана од стране извозника, који спуштају цену и произвођаче гурају у ненадокнадив губитак.
Свесни су ратари да је за испуњење њихових захтева потребно доста новца и да су неопходна велика улагања, али истичу да Влада Србије није имала слуха за њихове проблеме и да су се због тога одлучили на протест како би скренули пажњу надлежних.
С друге стране, треба имати у виду стопу раста цене хране јер су, на пример, млечни и месни производи и прерађевине поскупели за чак 81,6 одсто. Још с пролећа су званични подаци РЗС показивали да је просечан раст 32 одсто, док је плата већине становника у Србији много спорије расла. Истраживања су показала да цена хране у богатијим земљама продукује 20 одсто инфлације, а у Србији чак 40 посто, што указује на мало вероватан пад цена.
А сви се сећају приче о паризеру, када је председник Србије Александар Вучић најавио акцију „Боља цена“, која је требало да обухвати снижење цена двадесетак производа. Истовремено, у Хрватској се говорило о повратку цена одређеног броја производа на ниво од 31. децембра из 2022, што је вероватно боље и озбиљније решење него тренутне „флеш“ акције које на дуже стазе не дају резултате.
Агроаналитичар Бранислав Гулан одавно указује на проблеме пољопривреде, наводећи у медијима и овом приликом да је протест пољопривредника само последица, док су узроци много дубљи, те да се држава ратара сети само кад изађу на улицу. „Пољопривреда није стратешка грана у Србији, девастирана је и пољопривредници оптужују власт да не испуњава ни оно што се договори. Да су узроци много дубљи најбољи пример је последња стратегија у пољопривреди која је донета у јулу 2014. године. У њој је писало да ће се пољопривреда развијати по стопи од 9,1 односно када је лошија година од 6,1 одсто. Међутим, приликом доношења стратегије, Ковиљко Ловре, некадашњи министар пољопривреде у влади СРЈ, у рецензији је написао да аутори стратегије користе нетачне податке и да отуда визија потпуно нелогична и бесмислена те да изведене пројекције показују да ће се пољопривреда развијати сасвим супротно од развојних законитости“, каже Гулан.

БЕСМИСЛЕНА СТРАТЕГИЈА Прогноза се нажалост остварила а резултати спровођења стратегије били су катастрофални. „То је стратегија пада, а не раста“, наводи он и додаје да је то последица и незнања и намере. Што ће рећи да је за паоре и ратаре опет на сцени „гашење пожара“ које на дужи рок не даје резултате. Главна тачка спорења с државом су, у ствари, субвенције и стимулације које иду страним инвеститорима, као и буџетска средства која иду у непроизводни сектор а најмање у аграр.
А што се тиче инвестиција у пољопривреду , речит је пример некадашњег гиганта индустрије меса „Митрос“ из Сремске Митровице, чији данашњи власник аустријска компанија „Митрос Флајшварен“, фирма ћерка „Герлингер холдинга“, гаси ову фирму. „Герлингер“ у Србији послује од 2016, а свечаности поводом отварања фабрике присуствовао је и Вучић, у то време премијер, који је потврдио да је та компанија добила финансијску помоћ Владе Србије у износу од 5,8 милиона евра као субвенцију за запошљавање.
Када је 2015. „Герлингер холдинг“ преузео „Митрос“, платио је око 800.000 евра за око 13 хектара земљишта и 36 објеката те фабрике, с планом да уложи десетак милиона евра. Власници нису саопштили шта је до сада реализовано. „Митрос“ је пре тога био у власништву Родољуба Драшковића, власника „Свислајон Такова“, који га је купио за 36 милиона динара 2005. године. У поседу тадашњег „Митроса“ било је 26 хектара земљишта, нова хладњача, котларница, погон за кобасице, а запошљавао је 993 радника. Када је то предузеће пало у стечај 2009. године, остало је 88 радника, после чега га је купио „Герлингер холдинг“.
Систематско уништавање пољопривреде и села у Србији траје већ деценијама, још од распада Југославије и приватизације и распродаје великих пољопривредних предузећа и уништавања произвођача опреме и репроматеријала за пољопривреду, с једне, и прерађивача аграрних сировина, с друге стране – који су данас углавном у иностраном власништву. „Еутаназирана“ пољопривреда у први план избије тек с протестима ратара које и даље прати предрасуда примитивне, плашљиве и неорганизоване особе, самим тим и даље погодне за злоупотребу, манипулацију и искоришћавање сваке врсте.