ДУХ ШПАНИЈЕ У БЕОГРАДУ

На концерту поводом завршетка шпанског председавања Савету Европске уније, 14. децембра у Великој дворани Коларчеве задужбине наступио је Симфонијски оркестар РТС са шпанским солистима – виолинисткињом Летисијом Морено и диригентом Антониом Мендезом. Програм је, као што прилика налаже, био састављен од дела инспирисаних Шпанијом

Ретко извођеном Шпанском симфонијом Едуарда Лалоа обележена је и 200-годишњица рођења овог француског композитора, иначе далеког шпанског порекла. Инспирација шпанском музиком се чује у првом ставу (фламенко), у другом (фешта), танго у трећем, дајући виолинисти могућност да се прикаже у многим тонским трансформацијама. На премијери у Паризу 1875. свирао је легендарни шпански виртуоз Пабло де Сарасате, а ове вечери чули смо Летисију Морено на једној од легендарних виолина Гаљано из 1762. Као што смо већ једном рекли, не свира виолина него виолиниста, дивни инструмент није увек подржао своју власницу, или једноставно није за ту врсту музике. У драмским, тешким темама, посебно на почетку, виолина је звучала слабашно, немоћно, у тону није било супстанце, меса, како би рекли виолинисти (а ко је слушао Бранка Пајевића и Ојстраха, разумеће). Зато су љупки други став и лирски Анданте пружили могућност и виолини и виолинисткињи да прикажу обиље дивног звука, суптилне динамике, свега онога што очекујемо од солисте с каријером какву има Летисија Морено. Најслађе су биле њене физичке кретње, јер она свира темпераментно и целим телом, где је на сцени стално инклинирала налево, према диригенту, као да жели да му свира на уво. Публика се није нашла потцењеном, све је то део перформанса. Оркестар је изванредно пратио, са одличним дувачима, предвођен инспирисаним диригентом.

Балетска свита Ел Сид француског композитора Жила Маснеа састављена је од игара из различитих региона Шпаније (које се појављују у истоименом опери) и аранжирана посебно за чувену прима балерину тог времена Роситу Маури, коју је овековечио и Дега у својим сликама. Богати ритмови истакли су у први план перкусиону секцију оркестра (одличну) и дуваче (одлични). У две игре бас секција (виолончела и контрабаси) имају главну улогу, и то је било чаробно. Лепо су се осећали у својих неколико минута славе. Диригент се буквално разиграо, што је пренео на оркестар, види се да су сви уживали.
И коначно, шпански композитор Мануел де Фаља, са свитама из балета Тророги шешир, који је настао на иницијативу тадашњег најпознатијег импресарија на свету Сергеја Џагиљева, за његов Руски балет. Сценографију и костиме радио је Пабло Пикасо. О профилу играча не треба ни говорити, почетком 20. века то је била најбоља балетска трупа на свету, а многи играчи од тада до данас нису превазиђени (Нижински). Де Фаља је једно време живео у Гранади, дружио се с Лорком, упијао звукове Андалузије и фламенка који је ту и настао. Фанданго (Игра млинарице), Сегидиља (Комшијска игра), и посебно Фарука (Игра млинара) коју је незаборавно овековечио Антонио Гадес у Саурином филму Кармен, донели су у Коларац дух Шпаније. Завршном игром (хота) бурно је завршена свита, коју је сугестивним и лаким играчким покретом водио Антонио Мендез. Видело се да му прија музика његове домовине, а пријала је и оркестру који се показао као врхунски, темпераментан тумач у сваком погледу. Публика их је поздравила овацијама.