Када зашкрипи у остваривању зацртаних циљева, Запад потеже претње ратом и санкције, надајући се очекиваном исходу. Само што им тренутне и будуће прилике не иду наруку, а и Срби су начисто шта желе и хоће
дувек су санкције биле облик економског рата – опсаде, блокаде – да би се временом та техника пренела из ратног у мирнодопски домен. Али, као неминовност, инструмент економског притиска, односно лек који је требало да послужи против рата, постајао је гори од болести и био само увертира за нови рат. Још се памти одговор Мадлен Олбрајт 1990-их на питање о смрти око пола милиона ирачке деце од последица америчких санкција: „Мислимо да је то прихватљива цена.“ Цена за циљ који САД ни до данас нису постигле у Ираку и блискоисточном региону. Напротив, рат у Гази не само да прети да се прошири на Сирију, Либан и Ирак већ показује до које мере могу да иду западна бескрупулозност и бестијалност. У њему су санкције (вода, струја, медицинска помоћ…) и рат истовремени, све уз одобравање Колективног запада.
Тако на трагу скорашњег текста из „Форин аферса“ о новом сукобу који прети на Балкану, све чешће можемо прочитати да нам и неки признати „геополитички стручњаци“ прете и најављују рат. Санкције Србији и њено покоравање ако треба и силом, закључак је опширне анализе немачког „Билда“, који је о ескалацији тензија на Косову и Метохији разговарао с више стручњака, од којих је један и генерал Ерхард Билер, бивши командант Кфора. Управо Билер предлаже Европској унији и НАТО-у да Србији уведу санкције. „Русија и Србија, Путин и Вучић, ослањају се на замрзнуте етничке сукобе на Балкану које могу поново да покрену у било ком тренутку…“ Конрад Клевинг с Лајбницовог института за истраживање Источне и Југоисточне Европе тврди да је „нови рат могућ“ и упозорава да Србија „дестабилизује“ Европу. „Србија мора бити заустављена – прво дипломатски и политички. Али ако то буде неопходно, преко НАТО-а и војно“, рекао је Клевинг за „Билд“.
Слична слика Срба у немачком мњењу и дипломатији је била и пре почетка Великог рата. Исти су чак и захтеви за увођење санкција, па и употребе војне силе, како би се Србија поново „обуздала“, што је тражио и цар Фрањо Јосиф у својој објави рату Србији 1914. И деведесетих година немачки политичар Клаус Кинкел, бивши шеф немачке обавештајне службе, тражио је да се „Срби баце на колена“.
СВИЊСКИ РАТ Ово подсећање на немачки однос према Србима и Србији буди сећање да су управо са те стране још почетком прошлог века дошле прве санкције као епизода пред Велики рат. Било је то 1906. године када је Аустроугарска блокирала економску размену са Србијом и увела јој санкције у тренутку када је 87 одсто наше извозне трговине ишло у Аустроугарску, пре свега свињетине, уз неминовно питање да ли ће Србија капитулирати? Србија је успела да уз константан раст извоза, уз помоћ царинског савеза с Бугарском и сарадње с Француском и Русијом у годинама блокаде, победи у „свињском рату“.
Тек се с Првим светским ратом економска блокада разматра као глобална метода спречавања сукоба и агресија, а касније и као увертира ратних сукоба. Професор Николас Мулдер са Универзитета Корнел недавно је објавио књигу „Економско оружје: Успон санкција као оружја у модерном рату“ у којој ставља фокус на време Лиге народа, јалове претече УН која није успела да спречи избијање Другог светског рата.
Према овом историчару, модерна историја санкција као „економског оружја“ почиње током Првог светског рата када су Британија и Француска покушале да изолују Немачку и њене савезнике из глобалне економије, да би са оснивањем Лиге народа било предвиђено (чланом 16) да се чланици која изврши агресију на другу земљу ускраћује могућност трговине и финансијских односа с другим чланицама. Већ 1921. под ударом тог члана нашла се баш Краљевина СХС, када је њена војска ушла на север Албаније, а професор Мулдер ово навео као први пример претње санкцијама који је дао резултат. Слично је постигнуто 1925. када је грчка војска напала Бугарску због граничних спорова, па је и Грчка под претњом санкција одступила. Наравно, то је важило само за мале, велики су и даље чинили шта су хтели, кршећи и правила која су сами донели.
Србија је, у оквиру Југославије, доживела и трговинску блокаду Источног блока, који је предводио Совјетски Савез, после резолуције Информбироа 1948. године. Поред наглог недостатка хране, многа индустријска постројења су пресељена из Србије у друге републике због „страха од војне интервенције СССР-а и његових сателита“. Спас је пронађен у постепеном приближавању Југославије Западу, од кога ће 40 година касније уследити најјаче санкције икада некоме заведене.
Санкције СР Југославији уведене су 30. маја 1992, од стране Савета безбедности Уједињених нација, због оптужби за учешће у рату у Босни и Херцеговини и ратy у Хрватској. Под утицајем ових санкција дошло је до велике економске кризе у земљи и до појаве хиперинфлације, која је забележила и издавање новчанице са до тада рекордним апоеном од 500.000.000.000 динара. Санкције су имале разоран ефекат на привреду и економију државе, да би тек после потписивања Дејтонског мировног споразума, у децембру 1995. Европска унија и УН суспендовали санкције према СРЈ, а САД задржале тзв. спољни зид санкција, тј. забрану задуживања у ММФ-у.
Године 1998. поново су уведене санкције СР Југославији, овога пута од ЕУ и САД, због оптужби за прогон Албанаца с Косова и Метохије и прекомерну употребу силе током сукоба у овој покрајини. Од ових санкција убрзо је била изузета Црна Гора, зато што је њен тадашњи режим одржавао добре односе са Западом. Иако је рат на КиМ завршен јуна 1999, ове санкције су укинуте тек након одласка Слободана Милошевића с власти, октобра 2000. године.
РАТ КАО ПРЕТЊА И сада, баш у време предизборне кампање, када измиле разни мешетари, страни и домаћи, и њихове разноврсне махинације, све чешће ћемо се сретати с назнакама да је и најновија рунда америчких санкција против разних српских политичких личности, у ствари, само почетна салва, својеврсна артиљеријска припрема за нешто што смо често слушали последњих година – да НАТО још увек има „незавршена посла“ на Балкану, што у преводу значи да се Алијанса неће смирити док не пацификује полуострво, а онда га целог увуче у пакт.
Не треба бити много довитљив па закључити да све има везе с Русијом и њеним наводним малигним утицајем на Балкану, што је више него директно потврдио Данијел Фрид, некадашњи званичник дела америчке администрације задужене за примену санкција од 2013. до 2017. године, ових дана у изјави за „Глас Америке“, када је, као реакцију америчких власти на наводе да српске компаније крше санкције Русији, најавио темељну и озбиљну истрагу, док Европска унија истовремено тражи јаче мере против њиховог заобилажења. „Поново позивамо Србију да се придружи међународним санкцијама како би Русија одговарала за злочине које је починила у Украјини“, указао је Стејт департмент. Користи се израз „међународне санкције“ иако их никаква међународна организација није донела, нарочито не Уједињене нације, већ то Колективни запад себе види као међународну заједницу иако више од две трећине света њихове санкције не подржава.
Да се не ради само о декларативној претњи, потврдила је Канцеларија за контролу имовине странаца (FAC) Министарства финансија САД – на листу санкционисаних са Западног Балкана „због корупције и злонамерних активности у корист Русије“ ставила је још десет особа и компанија из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Северне Македоније.
Што се Србије тиче, портпарол Министарства финансија Метју Милер је изјавио да је Канцеларија означила Мишу Вацића, српског политичара, због учешћа у нелегитимним референдумима о анексији које је организовао Кремљ на територијама Украјине под руском окупацијом у септембру 2022, као и Ненада Поповића, бившег званичника Владе Србије, и његове компаније. „Поповић одржава блиске везе с Кремљом и користи своју мрежу за коруптивне шеме за изградњу личног богатства“, рекао је Милер.
У последњем сазиву Скупштине Србије, распуштене због избора који ће бити одржани 17. децембра, Поповић је био посланик владајуће већине, а од 2017. до 2022. био је министар без портфеља у Влади Србије.
У јулу су америчке санкције уведене много звучнијем имену, тадашњем шефу БИА Александру Вулину. Најава таквог чина била је етапна јер је америчка амбасада у јануару ове године саопштила да САД замрзавају сваку сарадњу са БИА док је на њеном челу Вулин. Потом је уследио протест поводом Вулиновог учешћа на безбедносној конференцији прошле године у Москви, да би 11. јула обзнанили санкције јер је Вулин наводно умешан у међународни организовани криминал, трговину оружјем, илегалне активности повезане с наркотицима и злоупотребу јавне функције.
Председник Србије Александар Вучић одмах је реаговао и изјавио да је он одговоран за ситуацију с директором БИА јер „није увео санкције Русији“. А „да сам само дан пре тога најавио увођење санкција Русији, Вулину их не би увели“, рекао је Вучић 13. јула за ТВ Пинк. Али и додао да су за Србију важни добри односи са САД. Говорећи о евентуалном увођењу санкција Русији, навео је да је Србија досад „издржала“ да то не учини.
Уследила је права трка прозападних медија и америчких званичних пропагандиста, као што су „Глас Америке“ и „Радио Слободна Европа“, да за коментар ангажују познате американофиле и прозападно оријентисане „аналитичаре“ који се нису превише удубљивали у генезу санкција и њихову сврховитост, колико питањем како ће овај случај утицати на односе Србије и Америке и на већ успорене европске интеграције. Уз подсећање да је Америка већ увела санкције Милораду Додику и још неким функционерима Републике Српске, као и бизнисменима с Космета Звонку Веселиновићу и Милану Радоичићу. Ту је и оцена да је ово политичка порука и да Америка неће стати са санкцијама.
АМЕРИЧКО КАДРИРАЊЕ Само четири месеца касније Вулин је поднео оставку а америчка амбасада цинично навела да САД немају никакву улогу у кадровским одлукама српских власти, те да се радују наставку продубљивања партнерства са Србијом на путу њене пуне интеграције у Европу и евроатлантску заједницу. Наравно, пре тога се подразумевају санкције Русији.
Е ту настаје тешко премостиви проблем јер многе социолошке студије и истраживања показују да веома мало грађана подржава њихово увођење а да је већина, чак до 90 одсто, против антируских санкција. Запад је не тако давно био „шокиран“ студијом англо-америчке организације „Хенри Џексон сосајети“ у којој су социолози дошли до закључка да Срби неће дозволити властима да уведу санкције и напусте традиционално добре односе с Русијом. Ако се Русији уведу санкције, Београд би, пре свега, могао да изгуби преко потребну подршку Москве у „косовском питању“ у Савету безбедности УН.
Иако је индикативно да се америчке санкције често појављују пре оних европских, сада се показало да ни оне не плаше превише грађане Србије, што због све очигледније геополитичке промене у свету, што због евидентног нејединства у ЕУ. Овдашњи евролобисти се вајкају да се и на извештаје Европске комисије сада у Србији ретко ко обазире, док их је некада целокупна јавност чекала. Страшно их погађа што Извештај ЕУ и цео концепт приступања Унији у Србији није у првом плану, све у страху да наша земља може да одустане од оријентације ка Европској унији.
Зато се сви притисци упућују на власт, у нади да ће попустити и приклонити се онима који су Србији нанели највише јада. Избори ће у томе имати посебну улогу, да свако покаже куда и чему тежи, што ће бити недвосмислена обавеза након избора. А народу се не може и не сме подваљивати.