Жив је устанички дух Срба

Александар Павић

Да ли пристанком да нам кадровску политику воде западни непријатељи Србија прихвата колонијални статус?

Србија мора да се искристалише као језгро мултиполарног света. То је наша историјска улога, улога народа чији устанички дух нису сахранили ни НАТО бомбардери ни западни непријатељи. Рушење вештачких граница са КиМ је важан потез – ако мора да буде дигнута у ваздух, нека буде. Она вређа све нас. Граница на Дрини такође не сме да постоји. Србија мора да заузме јасан антиглобалистички став окренут против тоталитаризма који се намеће из Давоса и Брисела. Таква позиција биће атрактивна и за многе несрбе на простору бивше Југославије. Говорим о делу муслиманског света у БиХ, Рашкој области и добром делу хрватског народа – каже у разговору за „Печат“ Александар Павић, један од представника удружења „Ми – глас из народа“, које, судећи по именима која су стала иза њега, обећава изненађење на предстојећим изборима.

У којој мери је одлука да се у овом тренутку укључите у политички живот Србије била мотивисана личним огорчењем а у којој чињеницом да промене на светској сцени нуде замајац и за неочекиване преокрете и код нас?
Незадовољство и аналитичка процена последица дешавања на светској сцени јесу били кључни подстрек да нас неколицина који смо се упознали гостујући на разним медијима, у рано пролеће 2023, седнемо и закључимо да није довољно коментарисати стварност већ и учествовати у њој. Сложили смо се да ствари иду у лошем правцу у свету и код нас, да смо незадовољни политиком која се води у вези с Косметом, Русијом и НАТО-ом, да се наши ставови, као и већине Срба, игноришу и да је наступио тренутак да нешто о том питању урадимо. Нисмо расположени да нашу државу препуштамо странкама чије лепе визије и обећања стварност немилосрдно демантује. Довољно добар разлог да се ангажујемо.
Без логистике, ослањања на текуће буџете и рекламе, ипак сте успели да анимирате пажњу бројних пратилаца. Како је текло ваше „упознавање“ с грађанима Србије?
Прво смо направили јутјуб и телеграм канал и то без икакве пратеће рекламе. Кренули смо од нула пратилаца, дошли до седам да би за пет-шест месеци тај број премашио 22.000 пратилаца. То је све било по чувењу. Гледаност на јутјубу пратиле су поруке људи који су тражили политички ангажман, резигнирани чињеницом да немају за кога да гласају. Они су тражили начин да се укључе у живот сопствене земље. Одговорили смо одлуком да ћемо покушати да уђемо у изборну трку, али не као странка већ удружење. Правила игре морају бити промењена. Страначка логика довела је Србију до ове ситуације, будући да су се партије показале као разрађени бирои за запошљавање, а страначки програми сликовница у излогу која би требало да прикрије сурову истину да иза свега стоји трговина интересом, намештање тендера и грађење каријера. Одлучили смо да урадимо све супротно од онога како раде странке.
Услов да се нађете на листи за парламентарне и изборе у Београду је 10 хиљада потписа. Шта налаже процедура, како се и где оверавају потписи?
С обзиром на то да је Пошта Србије ушла у штрајк, преостала опција су нотари и овере у општинама. Потписи се сакупљају по разним местима у Србији где имамо неке врсте повереника. Формулар који се налаз на сајту, јутјубу, телеграму, инстаграму, тик-току, фејсбуку неопходно је попунити, однети код нотара или у општину и за то издвојити 30 динара. Исто тако, на нашем сајту и друштвеним мрежама се објављују и пунктови где ће бити нотари који ће оверавати потписе. Србија која жели да нешто уради има прилику да се покрене. Ми нећемо штанцовати потписе, куповати готове потписе, желимо да људи који су спремни да нам поклоне поверење направе тај корак и сами депонују потпис. Ако успемо у свом науму – одлично, ако не, онда ће то бити тема за посебан разговор зашто ова група људи није у стању да сакупи 10 хиљада потписа. Они који нас прате годинама знају за шта се залажемо. Дошло је време када људи верују личностима, а не програмима.
Како објашњавате чињеницу да је народ који се деценијама уназад залагао за очување виталних националних интереса напросто избачен из политичке игре?
Већина људи која чита „Печат“, сличне сајтове и телеграм канале поставља себи исто питање – како се десило да буду избачени из политичког живота сопствене земље. Одговор лежи у чињеници да су странке киднаповале власт и да се код нас, као уосталом и у већини земаља Запада, елита отуђила од народа. Ретки изузеци попут Орбана постоје. Сви они људи који су годинама били на разним протестима подржавајући српске националне интересе, или поједине политичке фигуре које су у датом моменту персонификовале ту борбу, осетили су се с правом изневереним. Они нису видљиви голим оком, не учествују у креирању политике, али зато сносе све последице одлука за које као носиоци суверене власти никада нису дали сагласност.
Протести су се као вид неслагања с појединим одлукама власти показали апсолутно јаловим, сем у околностима када иза њих стоји западни елемент. Како то тумачите?
Искуство је показало да ако немаш иза себе структуру, домаћу или страну, излазак на улицу је скоро па бесмислен. Пети октобар се не би десио без Американаца, односно можда би се десио, али да није постојала дубока америчка држава која је по дубини остваривала своје циљеве и трговала оптужницама за Хаг, последице не би биле такве.
С протестима и терминима морамо се односити веома пажљиво. Подсетимо да су протести „Никад граница“ настављени протестима против потписивања Бриселског споразума. Тада смо рекли да су посреди издаја и гажење Устава, али се уместо отрежњења десило да су институције Републике Србије на КиМ само замењене Српском листом која је уважила шиптарске законе и одговарала страначком руководству у Београду. Уследили су избори 2014. и 2017. када је напредњачко-социјалистичка коалиција одговорна за Бриселски споразум и постављање границе између Србије и КиМ убедљиво освојила власт. Људи су огуглали на протесте и слика двадесет људи које данас виђамо на протестима за КиМ не осликава осећања Срба у Београду, посебно у Србији. Не заборавимо да постоје и људи задужени да обесмисле оваква окупљања. Али узмимо спонтано окупљање народа 7. јула 2020. који је устао против ковид мера. Они су ушли у Скупштину. И? Ти протести дефинитивно јесу ”одучили” власт од даљих затварања народа, али нису могли да утичу на промену власти. Власт се не узима на такав начин. Када си на улици, ако немаш некакву дубоку државу, нећеш успети, ако имаш – више ће профитирати она него ти. Наравно, неки пут је једноставно немогуће а не протестовати. Међутим, треба знати како ствари стварно функционишу, и да емоције и оправдани бунт сами по себи нису довољни за успех.

Истраживања јавног мњења говоре о убедљиво проруском расположењу, антинатовском, симпатијама за БРИКС, сумњама везаним за ЕУ. У којој мери се расположење народа рефлектује на текућу политику?
Стварност пориче истраживања, као што пренаглашено србовање потире српство. Речи наших политичара не прате дела и обрнуто. Ми имамо споменике и називе улица који треба да чувају сећање на Кошаре, али истовремено гледамо како се предаје парче по парче Косова и Метохије, а наш народ буквално оставља у концлогору с дивљим зверима. То је неспојиво. Такође, тврдим да је наша власт суштински прозападна, али приморана да због расположења већине народа баланисара. Када би били препуштени сопственом избору, Србија би се сутра нашла у НАТО-у, док би ЕУ и даље била недоступна, што опет не би била ствар нашег избора. Друго, ми о питању Косова и Метохије преговарамо искључиво с непријатељима. Русија се намерно игнорише, као и Кина, а уважава Квинта, која није ни правни ентитет ни део споразума. Да ли је то одјек народних очекивања? Није.
Коначно, о чему сведочи Вулинова оставка? Да ли пристанком на то да нам кадровску политику воде западни непријатељи ми прихватамо колонијални статус? Сутра ће тражити нешто друго. Зар та лекција није научена?
Тешко је замислити Србе на страни историје која за непријатеље види Исток, традиционалне вредности и православље.
Неприхватљиво. Ми не желимо Србију у загрљају западног тоталитаризма – антинационалног, антитрадиционалног и сатанистичког, као ни Србију спремну да се повинује Хиловој тези да треба заборавити Исток, да ће гвоздена завеса бити повучена и да ћемо ми бити са западне стране. То је смрт за Србе. То нећемо прихватити по цену устанка. Срби су слободољубиви народ. Посебно је то неразумљиво у околностима када се већина света окреће у правцу мултиполаризма, и то земље које нису признале лажну државу Косово. Руски мигови 31 са кинжалима који крстаре изнад Црног мора као што могу да гађају америчке носаче авиона у Медитерану, могу и Бондстил. Али ми не покрећемо тај разговор? Зашто? Да ли очекујемо помоћ од НАТО-а? Да ли је то била сврха акције у Бањској? Мислим да је цела идеја била да се НАТО представи као гарант безбедности Срба на северу Косова и Србије.
Да ли је могуће покидати ланце Споразума о стабилизацији и придруживању, повући потписе с потписаних споразума и кренути од нулте тачке у креирању нове политике?
Мислим да не треба давати громогласне изјаве. Политичари су нас обавезали на многе ствари. Ако данас кажеш раскидам ССП и прекидам процес евроинтеграција, дајеш изговор да они отворе фронт. Не треба сећи трговину са ЕУ једнострано, али треба развити што ширу сарадњу са Истоком, што пре развити алтернативе западним тржиштима да нас више не би уцењивали, поднети кандидатуру за посматрачки статус у Бриксу, а можда и у ШОС-у.
Србија није увела санкције Русији…
То је револуционари чин за који заслуге сноси српски народ. Погледајмо мапу Европе. Емисија Актуелности је једина слободна информативно-геополитичка емисија с националном фреквенцијом у Европи. Важно је да се у медијима одржи и проруска и антиглобалистичка прича како би људи, не само у Србији, могли да чују да су у Кијеву неонацисти, о њиховим зверствима, дешавањима на Блиском истоку.
Како тумачите позицију Србије у вези с дешавањима на Блиском истоку?
Не можемо да игноришемо да се на Блиском истоку одиграва битка између добра и зла и не постоји разлог да будемо на страни против исламског света. У тренутку када Јевреји развијају палестинске заставе у квартовима у старом граду у Јерусалиму, као и у Њујорку дижући глас против Нетанијахуове владе, ми ризикујемо да будемо на страни света која је заратила с исламом. Та страна мора да буде спремна на терористичке нападе. Да ли би требало да будемо мета терористичких напада? Друго, није неутралност ако си осудио Хамас, а ниси Израел. Израел је признао тзв. Косово, али не и Палестина. Пред очима света се дешава геноцид и Запад подржава убијање деце. Да ли ми можемо да подржимо такав Запад?
Трагач за променама има могућност да бира између два пола – прозападне опозиције и патриотског блока који наступа у више колона. Колико је политичка сцена дезоријентишућа за просечног српског гласача?
Зашто политичка сцена прави конфузију и безнађе? Имамо исте патриотске странке које се стално боре за цензус или су мало изнад. Закључили смо да је то нека врста конструкторске грешке или пре пројекта по којем оне могу увек бити опозиција, али никад део власти. Хватала ме је паника од помисли да ћу на следећим изборима бити суочен с истим избором. Стално бираш између мањег зла.
Да ли сте разговарали с патриотским странкама у смислу могућег заједничког наступа?
Разговарали смо, али без једне листе и једне колоне правити изборе између њих је бесмислено. Друго, наш став да би носилац заједничке листе требало да буде нестраначка личност углавном није наишао на позитиве реакције. На такав начин се не може угрозити систем који ти смета. За седам месеци, колико је сазревала наша идеја да изађемо на изборе, никада се није отворило питање ко жели да буде министар и да ли ће бити на изборној листи. Појавили су се људи који о томе не размишљају.
Спремни сте да се суочите са оптужбама да изласком на изборе и узимањем гласова из националног корпуса слабите поједине патриотске странке?
То не може да се спречи, али то исто може да се каже за сваку од тих странака. Уколико би неко изнео такву оптужбу, третирао би је као клевету за коју се сносе правне консеквенце-мада лично у животу нисам никога тужио. Зар нема свако право да се укључи у политички живот? Да ли је злочин? Свако је једном морао самостално да изађе на изборе. Двери нису прошле цензус на првим изборима, Заветници нисам сигуран ни да су добили један посто. При томе, понављам, нема једне колоне.