ЗЕЧЕВИЗИЈА – Дебакл подлог Албиона

Подлост Албиона доживела је колосални дебакл у Уједињеним нацијама гласовима већине човечанства 3. новембра ове године, као симболичку сатисфакцију у часовима објаве трећег светског рата истим, познатим змијским јајетом (Бергман). Резолуција Генералне скупштине, не вреднија од обичног папира, не значи много у тренутку у коме су унуци Јарослава Хунке стасали за рат у редовима „Азова“ и „Ајдара“ и ено их где поново остављају крваве трагове у новом светском походу на Русију

Пре неки дан, тачније 3. новембра 2023, „Трећи комитет“ Генералне скупштине Уједињених нација усвојио је – на опште изненађење! – са убедљивом већином од 112 гласова руски предлог Резолуције о борби против глорификовања нацизма. Зашто „на опште изненађење“? Пре свега зато што се сваки руски предлог Генералној скупштини (као, уосталом, и Савету безбедности) прима с подозрењем или отвореним непријатељством. Друго изненађује тако убедљива већина земаља које су још спремне да се супротставе грубим промоцијама нацизма, док је број уздржаних мањи него раније, а међу онима који су гласали против предлога, тј. против осуде нацизма јесу Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, земље Колективног запада и, наравно, Канада, због које се Резолуција и нашла на тапету. Све се ово и догодило поводом светског скандала од 22. септембра 2023. кад је Представнички дом Канаде овацијама и дуготрајним аплаузом у својој пленарној сали поздравио 98-годишњег Јарослава Хунку, украјинског есесовца, припадника 14. СС дивизије „Галиција“, која на души има преко 100.000 ратних злочина над Јеврејима, Русима и Пољацима у прошлом рату. Хунку је, „као украјинског и канадског хероја“, у госте позвао спикер канадског парламента Ентони Рота поводом посете Зеленског у својству украјинског вође, који није крио одушевљење овим догађајем. Свет је био згрожен и огорчен овом светковином најмрачнијих снага прошлости. Русија је с правом изнела ствар у Генералној скупштини УН, канадски премијер Трудо се невешто извињавао у стилу „нисмо знали“ и, наравно, оптуживао за све Русију, а Рота је поднео оставку као најодговорнији (не и једини одговоран!) за овај инфамни акт. Ствар се на томе није завршила зато што је скандал само врх леденог брега који лута Атлантиком већ добрих осамдесет година претећи сваком Титанику Уједињеног Краљевства на који наиђе. Тај ледени брег скривеног нацизма и сумануте русофобије пратио је многа предузећа британске круне, под којом је и данас суверенитет Канаде.

АВЕТИ СЛОБОДНО ЛУТАЈУ КАНАДОМ „Извините, нисмо знали“ је тотална, апсолутна лаж, на коју је одмах реаговала Марија Захарова, али и низ независних јавних личности, међу којима и истакнути ловци на ратне злочинце какав је био Хунка. Канадски премијер и председавајући парламенту врло добро су знали кога и зашто зову у част Зеленског јер авет украјинског нацизма већ скоро цело столеће слободно лута Канадом и често показује своје крваве зубе о канадском руху и круху. Канада је не само пружила „сигурну кућу“ ратним злочинцима 14. Freiwillige SS Grenadier Division „Galizien“ него их је на сваки начин штитила и подржавала у јавном испољавању нацистичких идеја, ношењу и промоцији нацистичких симбола и склоности млађих нараштаја канадских Украјинаца да се војно припремају за нови рат, сасвим у духу идеологије својих дедова. Није прошло много од откривања „подземне украјинске паравојске“ основане и обучаване у Канади (у време министровања Трудоовог кабинета) која се нашла у редовима „Азова“ и „Ајдара“. О томе смо већ писали на овим странама и детаљно указивали на непосредну одговорност канадских актуелних власти (Ефраим Зуров), у шта спада и Трудоова трострука министарка и званична заменица Кристија Фриланд, унука нацистичког новинара Михаила Хомјака, који је целога живота радио у корист сепаратистичког покрета против Русије. Фриландова је активни функционер русофобног и ултранационалистичког Конгреса Украјинаца Канаде, који се алиментира из америчких и канадских дискреционих фондова. Као бившој министарки иностраних послова Канаде (2017–2019) и њој и Трудоу и Роти морао је бити познат идентитет Јарослава Хунке, кога је његова унука Тереза фотографисала док је очекивао састанак с Трудоом и Зеленским, што је објавила светска штампа. Није наше да се бавимо стилом и одговорностима службе безбедности канадског премијера, али је превише случајности које боду очи у контексту директне канадске умешаности у подршку укронацизму и дугогодишњем субверзивном раду Фрилендове, иначе власнице луксузног апартмана с погледом на кијевски Мајдан.

ИЗВОЂАЧ ЧЕРЧИЛОВИХ ТАЈНИХ ЗАМИСЛИ Све ово има дубље корене у повезаности британских тајних служби са украјинским нацистима и теза (не више тако ретка међу познаваоцима) да је трећи светски рат почео док се Други још није завршио. То изненада актуализује Черчилов тајни план под лозинком „Незамисливо“ из маја 1945, за чије је спровођење био задужен и нама добро познати бригадир Фицрој Меклејн (Sir Fitzroy Hew Royle Maclean, KT, CBE, 1911–1996), лични извршитељ Черчилов у многим тајним мисијама, од којих је главна била она у Југославији. Одлучан да из својих разлога прекине с подршком генералу Михаиловићу и савезничку подршку на Балкану преусмери Титу, Черчил је послао Меклејна код Тита са задатком да исфабрикује гомилу „доказа“ да се Михаиловићеви четници уопште не боре против него, напротив, сарађују с Немцима. За свега шест недеља боравка у Титовом штабу, где су деловали и други Черчилу блиски људи (син Рандолф и лични литерарни саветник Вилијем Дикин, прави аутор доцнијих Черчилових мемоара овенчаних Нобеловом наградом), Меклејн је „прикупио“ брдо доказа о Михаиловићевој „издаји“, које му је на дневној бази фабриковао покатоличени Србин и дезертер из Краљеве војске др Владимир Велебит (плус његов тим у коме су били ћерка краљевског министра Момчила Нинчића и Владимир Дедијер), Титов повереник за тајне послове, иначе извођач тајног Титовог договора с Немцима у марту 1943, о којем смо детаљно писали на овим странама. Све то је Меклејн сјајно сложио у наручени „blockbusting“ извештај, који је Черчил „извукао из џепа“ у Техерану 31. новембра 1943. пред Стаљином и Рузвелтом и тако спектакуларно преокренуо ситуацију у Титову (и своју) корист. Следећа тајна мисија била је масивно бомбардовање Србије у пролеће и лето 1944. (Београд је тада немилосрдно бомбардован 11 пута!) којом је Черчил показао да стоји уз Тита и практично га довео на власт, препуштајући Србију (и Југославију) Совјетима, а добијајући, заузврат, одрешене руке у Грчкој. Ову мисију под називом „Недеља пацова“ („Ratweek“) смислио је и водио Фицрој Меклејн, најуже сарађујући с Титом и његовим сарадницима. А све је то заједно имало за циљ ново позиционирање савезника у односу на Русе и фикс-идеју – новог светског рата. Овога пута – против Русије.

РУСИЈА, ПРЕТЊА ЗАПАДНОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ Под ознаком „Строго поверљиво, тема: Русија, претња западној цивилизацији. Операција: Незамисливо… Датум објаве: 1. јул 1945“ послао је Черчил још 22. маја 1945. лорду Монтгомерију: „Суштински, једини начин да дођемо до брзог ратног успеха јесте копнена кампања, која би омогућила да се у пуној мери искористи наша доминација у ваздуху. Планира се ангажовање 20 оклопних дивизија и 50 пешадијских дивизија. А према проценама, у раним етапама (војне кампање) било би могуће прекомпоновати, поново опремити и наоружати 10 немачких дивизија. Плус још једну, украјинску СС дивизију, састављену од нацистичких фанатика, мржњом задојених према свему што је руско, која је у међувремену преименована у Прву украјинску националну дивизију.“ Владимир Медински, бивши министар културе РФ и близак Путинов саветник, војни историчар који је објавио овај Черчилов документ, додаје: „Черчил је касније признао да је издао наређење Монтгомерију да пажљиво прикупља немачко оружје и да га слаже тако да поново може да буде подељено немачким војницима. Монтгомери је признао да је послушао наређење. Била је истина да се Енглеска припремала за рат против Русије користећи немачку војску као савезника иако је рат још трајао.“ Продужење рата који је још био у току у нови – трећи светски рат – као да је остваривало старе Хитлерове снове о заједничком походу Колективног запада против Руса. Његова идеологија – нацизам и расизам велике Немачке – сада је пала у други план. (Украјина као ударна песница против Русије, уосталом, била је још Бизмаркова идеја.) Било је важно напасти и уништити Русију као „претњу западној цивилизацији“! Ова лудачка замисао (не једина ове врсте међу Черчиловим опсесијама!) пала је на погодно тло, али из различитих разлога није могла бити реализована. Актуелизована је у пуној мери тек у следећем, нашем столећу.

„ДОБРИ БРИГАДИР“ Черчил је за Фицроја Меклејна имао нови, тајни задатак. У последњим часовима рата опкољена је цела 14. добровољачка СС дивизија „Галиција“, која је имала дебео злочиначки досије. Уместо да буде заробљена као и друге сличне јединице из Источне Европе и бивших совјетских република, разоружана и предата савезничким совјетским властима, дивизија се „8. маја 1945. придружила британским снагама у Клагенфурту“, пишу Џон Лофтус и Марк Аронс у својој чувеној књизи „Нечастиво тројство“ из које ћемо, ускоро, навести појединости о тајној мисији бригадира Меклејна, коме је хитно наређено да напусти Београд и врати се у Лондон. „Војницима ове дивизије није било одузето оружје, напротив. У многим случајевима било је издато још оружја, а јединици је било наређено да пређе у Италију, у Римини… Према детаљним изјавама њених чланова Галицијска СС била је једина јединица Осовине која је дочекала крај рата у пуном саставу, под оружјем и под командом својих официра.“ Колико год изгледало невероватно, галицијска СС дивизија се пуне две године излежавала на сунцу у британском логору, док се Меклејн у Лондону борио са изазовима новог, тајног задатка да есесовце под видом „расељених лица“, а затим „бораца за слободу“ преведе у Уједињено краљевство, а затим у Канаду, али у истом, неокрњеном саставу, да би послужила новој сврси. Пад Черчилове владе у јулу 1945. омео је све његове ратне планове и довео Меклејнову мисију у опасност. Нова, лабуристичка влада није знала шта ће са више од осам хиљада украјинских есесоваца у Италији, која је добила своје прве изборе на којима су комунисти освојили већину и тражили да се сви есесовци сместа похапсе и повешају. Логор се морао предати Италији. С друге стране Ватикан и ЦИА тражили су да Британци то никако не допусте и да преузму „заштиту људских права“. Коначно, решено је да се, реда ради, обави некаква формална истрага и питање што пре реши. „Добри бригадир“ био је опет на потезу.
„Провера је била површна“, пишу Аронс и Лотфус. „Испитано је само 200 од 8.272 људи… Екипа бригадира Меклејна ведро је признала да су Украјинци испричали целокупну кратку историју дивизије, а ми нисмо располагали никаквим информацијама на основу којих бисмо проверавали њихове исказе“ (ништа то што је совјетска војна мисија у Риму доставила 124 досијеа о ужасним ратним злочинима дивизије и према уговору, потписаном у Потсдаму, тражила да учествује у истрази; бригадир им то није дозволио). „Украјински официри су намерно изнели погрешан редослед борби које су водили и тврдили су да је њихова јединица, сада под новим именом Прва украјинска дивизија Вермахта, имала добру репутацију (!)… Ако желимо да овај посао завршимо морамо, а по мом мишљењу и можемо, да претпоставимо да су људи заиста онакви какви тврде са су и да су радили оно што кажу да су радили. Имам намеру да истрагу окончам средином марта“, написао је новој влади бригадир Меклејн. „На срећу ниједан заробљеник није био толико глуп да призна злочине, тако да није откривен ниједан ратни злочинац“, додају Аронс и Лотфус. „Била је то добра вест за Форин офис, који се надао да ће избећи непријатности које природно прате темељиту истрагу. Украјинци који су уживали под британским старатељством нису имали намеру да га напусте. Стари, добри Меклејн, који је гајио искрене симпатије према овим момцима, питао је Форин офис како да заштити Украјинце и како да спречи да они падну у руке Совјетима у тренутку у коме италијанска влада буде преузела логор.“ Тако брижан није уопште био према момцима Павла Ђуришића или према митрополиту Јоаникију у Словенији 1945. и сви су завршили метар испод земље углавном одмах ту, на Кочевском Рогу. „Из Лондона су одговорили да целу дивизију одмах пошаље у Уједињено Краљевство. Већ је било договорено са британском владом да украјински СС ветерани из Риминија добију статус ’слободних досељеника’ и да им британска влада помогне да се настане у Канади и другим земљама Комонвелта.“ Тако је у Онтарио стигао и Јарослав Хунка, данас већ „украјински и канадски херој“, који се повампирио у канадском парламенту и изазвао светско чудо и покор.

НОВИ СУЛУДИ КРСТАШИ Тек четрдесет година касније, 1988, Британски свепартијски комитет утврдио је да галицијски есесовци нису прошли ни кроз минималну проверу која је обавезна при усељавању у Британију, а камоли ригорозну претрагу, обећану 1947. године. Истрага доброг бригадира Меклејна, сада већ краљичиног витеза и првог баронета, ветерана са Итона и уваженог историчара Империје, била је само бацање прашине у очи светској јавности, као и сви његови ранији подвизи са техеранским „блокбастерима“ и блаћењем првог герилца Европе, бомбардовањима Београда и целе Србије и Црне Горе, чак и његова „хуманитарна мисија“ у Хрватској 1991. за коју га је Туђман наградио орденом Бранимировог реда. И оставио му на уживање ренесансну палату корчуланског бискупа, коју му је подарио још Броз.
Али подлост Албиона доживела је колосални дебакл у Уједињеним нацијама гласовима већине човечанства 3. новембра ове године, као симболичку сатисфакцију у часовима објаве трећег светског рата истим, познатим змијским јајетом (Бергман). Резолуција Генералне скупштине, не вреднија од обичног папира (којој су се, наравно, одлучно противили Северна Македонија, Хрватска, Албанија, Маршалска Острва и Микронезија), не значи много у тренутку у коме су унуци Јарослава Хунке стасали за рат у редовима „Азова“ и „Ајдара“ и ено их где поново остављају крваве трагове у новом светском походу на Русију. Ту су, наравно, Трудо и његова шармантна „хохла“ Фриландова, док је сам Хунка, епски херој Канаде, побегао, кажу, у Јужну Америку да би, на прагу стотог рођендана, избегао публицитет. Будући да ратни злочини не застаревају, Пољска је затражила његово изручење, али је Албион одавно замео све трагове и ено га, шепури се јавно по Одеси, под „олујним сенкама“ његове производње.