Пут доврага

СЊЕЖАНА БАНОВИЋ

Како су се у време распада СФРЈ уметници већином повукли на резервне положаје одбране домовина и њихових некритичних етно-митологија?

Одавно нека књига није изазвала толику пажњу културне јавности на овим просторима, укључујући и бурну реакцију једног од њених „главних јунака“, као „Кроника сретних тренутака – Одломци из лудих осамдесетих“ Сњежане Бановић, признате позоришне редитељке, угледне професорке на Академији драмских уметности у Загребу и ауторке неколико значајних дела о позоришту. На тристотинак страница, као директна учесница те „митске и веселе“ епохе, отворено и без увијања, исписује хронику једног времена о земљи које више нема. Осим прича о новом таласу, уметности, новинарству, политици, друштву, љубави… књига нуди одговор и на питање како је, заправо, почело и зашто нам се десило све што нам се десило. Међу њеним корицама, своје место заузеле су и многе познате фаце тог, несумњиво другачијег и јединственог, периода попут Игора Мандића, Стипе Шувара, Славенке Дракулић, Радета Шербеџије, Горана Бреговића… и свакако Бранимира Џонија Штулића, некадашњег фронтмена култне рок групе „Азра“, кога многи сматрају за, можда, и највећу рок икону и поету ових простора. У периоду од 1981. до 1984. године, који је по многима представљало и врхунац његовог стваралаштва, био је у емотивној вези са Сњежаном Бановић, којој је посветио и неколико својих веома познатих и радо (и данас) слушаних песама. Иако већ неколико деценија повучено живи у холандском граду Утрехту, несумњиво је и да помно прати шта се дешава на просторима некадашње Југославије где је рођен и где је постигао своје највеће успехе. Наравно, његовој пажњи није промакла ни ова књига о којој (као и када је реч о неким претходним публикацијама у којима се говори о његовом животу и стваралаштву) није имао нарочито високо мишљење. Напротив. О свему томе, али и другим „ситницама“ које су у директној и непосредној вези са „Кроником“, разговарали смо са Сњежаном Бановић за „Печат“, неколико дана уочи представљања књиге 15. новембра у дупке пуном Горњем фоајеу Атељеа 212, на чијој је сцени, пре тачно две деценије, с великим успехом поставила (за сада своју једину београдску) представу „Двије“, по тексту Тене Штивичић, у којој су играли Јелена Ђокић, Александра Јанковић, Стела Ћетковић и Светислав Буле Гонцић.

Књига је ваш аутобиографски печат на „луде и веселе осамдесете“ у Загребу и СФРЈ. С којим мотивом сте одлучили да је напишете?

Биографија и да и не, јер „Кроника“ није само моја „повијест“, она је у првом реду историја Загреба тих година која никад није написана, али и историја земље у којој сам се родила и проживела готово пола садашњег живота. Јер кад говоримо о љубави према прошлости, треба имати на уму да се ради о љубави према животу, како је неко паметан то одавно записао. По томе сам се и водила, а у биографском делу првенствено оним да се сећамо тренутака, а не дана. Стога је књизи претходило и велико истраживање у архивама и библиотекама. Мотив је био један једини – нема књига о осамдесетима, има само оних о сегментима, највише о новом валу.

Шта вам данас, у овим поприлично туробним временима, посебно недостаје из тог периода?

Људи и њихов допринос – блиски људи којих више нема, њихова љубав, топлина, пријатељство. Много сам од тога настојала да пренесем у књигу. Али и њихове идеје и надасве реализације, нарочито у култури јер већ предуго живимо у свету у којем се свакодневно остварује она кровна идеја: освета медиокритета. Оних који мрзе културу, науку, уметност, уметнике и научнике, а наше су власти и њихове „реализације“ нажалост сачињене од таквих. О каквима пак књигу не бих знала ни могла написати, ту хронику несрећних тренутака. Ево, сад, док разговарамо, стигла је претужна вест – отишао је велики Перо Квесић (књижевник, сценариста, новинар прим. аут.), један од јунака моје младости, а тиме и књиге.

У књизи, осим о људима из свог ужег, блиског окружења, говорите и о политичким, економским и друштвеним сегментима некадашње заједничке државе. Осамдесете, нарочито њихов почетак, остао је упамћен и по томе што се политички систем, одмах након смрти Јосипа Броза Тита, почео полако, али сигурно распадати. Колико сте били свесни те ситуације, да ли су вас политичка дешавања, у то време, као тинејџерку, уопште дотицала?

И јесу и нису, иако смо и те како очекивали да се тај окамењени партијско-армијски систем замени нечим бољим. Но ни у лудилу нисам очекивала онако нешто насилно. Ипак, у тим годинама се не дижете ујутру и не идете у кревет с мислима о систему, јер се на микроплану пред вашим очима одвијају само добре, нове ствари. Очито сам, уосталом као и већина, занемарила опасност политичких промена науштрб оних друштвених. И док су се оне одвијале пред нашим очима свакодневно, политичке су се свирепо сакриле ваљајући се злокобно иза брда званог Титова смрт. Отуд су тај тренутак и његове последице на мене годину после овековечени у целом једном поглављу.

Осамдесете су и време све већег бујања етничког национализма. У којој се мери, захваљујући таквим дешавањима, већ тада могао наслутити почетак краја СФРЈ?

Пут за доврага, Балашевићевим речником речено, наслућивали су тек ретки, а ишчитала сам их право тек сад – из бројних новинских чланака тога времена. Онда сам, ваљда, прескакала те странице као досадне, заморне. А за национализам, и његово буђење према разорној идеологији која до данас не одустаје од нас, многи су средином деценије сматрали да је болест која ће проћи као прехлада, за кратко време. А кад тамо, епидемија којој изгледа нема лека.

Малочас, у контексту Југославије, рекосте да ни у лудилу нисте очекивали „онако нешто насилно“. Зашто, ако је већ то требало да се деси, ипак нисмо могли да се разиђемо на миран и цивилизован начин, без крви?

Нажалост, нисмо Чеси и Словаци. Ми смо, како рече Ђилас, најкраће и најтачније: „напола војнополитичка шовинистичка организација, напола наслеђена балканска хајдучија“. Није било наде за мир и цивилизацију. СФРЈ се, нажалост, морала распасти.

Да су се уметници, којима и сами припадате, питали, да ли би рат, можда, био спречен? Међу том популацијом свакако је било доста добре и позитивне енергије, али чини се да она није било искоришћена, односно да из те енергије нису били емитовани довољно снажни и моћни гласови против рата…

Уметници су се већином повукли на резервне положаје одбране домовина и њихових некритичних етно-митологија, а ретки, који су и до данас остали на демократском фону, били су малобројни, уз то и дезинтегрисани.

Почетком осамдесетих, тачније 1981. упознали сте и Бранимира Џонија Штулића, фронтмена култне „Азре“, човека с којим сте три године били у емотивној вези све до његовог одласка у Холандију и који вам је посветио неке од својих најлепших песама попут „Волим те кад причаш“, „Усне вреле вишње“, „Јеси ли сама вечерас“… Желео је да пођете с њим у Холандију, али сте размишљали другачије и одлучили да је боље да останете у Загребу. Да ли сте се икад покајали због те своје одлуке?

Не, била је то, дапаче, моја животно најбоља одлука, а наш би се растанак догодио и без Холандије – била сам премлада да се вежем уз некога тако изразито усмереног само на себе. Нисам у младости желела постати – стара, а преда мном је, као што се из књиге и види, стајао широк пут самосталности у изборима и многи бољи људи који су, узгред буди речено, и у књизи важнији ликови од њега. Нисам, наиме, морала бити ничије власништво да бих остварила своје жеље, идеале и амбиције. С њим је било лепо, другачије и надасве бурно, но преинтензивно, понекад и дивље – сагласно нашим годинама, али и времену које није познавало данашњу стерилност и конзервативност.

С каквим се још емоцијама сећате Џонија?

„Памтим само сретне дане“, како пева Габи; нисам као он да памтим само зло. Које пушта као тинту, па на њему расте већ деценијама. Он ће увек у мојим сећањима бити обојен срећним тренуцима; тако и треба с људима који су нам остали у далекој успомени, јер последњи пут сам га видела 1987. године – с друге стране улице нешто је љутито за мном викао. Класика…

Непосредно пре нашег разговора, на интернету се брзином муње проширила вест у којој се, између осталог, наводи да је Џони, пошто је прочитао књигу, „бурно реаговао“, јер, како тврди, никада ниједну песму није вама написао, а камоли посветио. Да ли је та његова реакција, у неку руку, била и очекивана с обзиром на то да већ годинама, када се на овим нашим просторима појави било каква публикација која је у вези с њим, све то не само да демантује него се и прилично жестоко обрачуна са ауторима тих издања?

Моја књига говори о срећи, лепоти и доброти. Штулић, нажалост, већ 40 година исписује неку своју која говори о несрећи, ружноћи и злоћи. То је разлика између нас двоје. Пре сто година, највећи хрватски књижевник Мирослав Крлежа, пишући о нашој, дакле не само о хрватској интелигенцији, описао је то двојство у деловању на сликовит начин: „Једна је ствар бити примаш цигански и гудити уз длакаве уши пијандура, а друго је писати озбиљно као што се пише на зеленом столу трибунала, гдје је све тихо и мртвачки неутрално.“ Дакле, пишем око таквог стола, ОК, више културалног него трибуналског, али ту сам негде у својој мисији, не само писања. Не смета ми нимало шта о томе мисли холандски примаш. Идем даље, својим путем, као и до сада, не осврћући се на баш све псе који лају и при томе бљују ватру.

„Азра“ је била део новог таласа/вала, музичког правца који данас ужива култни статус у историји ексјугословенске музике и културе, а красили су га оригиналност, креативност, побуна, слобода, урбани дух. У разним политичким студијама комунизма често се истиче да је Југославија заправо била најлибералнија земља комунистичког блока. У којој мери је и нови талас допринео свему томе?

Нисам сигурна да је југословенски систем, нарочито онај након Тита ишта давао. Мислим да је генерација нововалних креативаца, не само у музици, сама од њега узимала. Систем се чак мало за њих и качио. Иако се углавном бавио сам собом: те ко ће бити сваке године нови председник државе, ко ће измислити јаче мере стабилизације, шта је заправо за собом оставио Тито, како ће се поделити његово „благо“… Систем се тако страшно заиграо да је на површину пустио говна разних облика и смрадова који су одлучили да битка за благо има да буде крвава и до краја.

Успешна сте позоришна редитељка, али и професорка на Академији драмске уметности у Загребу. Како из данашње перспективе сагледавате друштвену улогу театра и уметности уопште? Који су им домети?

Све је у Хрватској, па и култура, а нарочито театар издробљено у одавно раздробљене конзервативне мрвице, у епизоде и у фрагменте по укусу ХДЗ-а које као карте мешају разне страначке, а још више интересне групе. Оне се на концу све договоре и нема других критеријума ни других циљева. То је понашање које је један наш ретко велики политичар Владо Готовац, говорећи о хрватском менталитету, одавно назвао „циничном и провинцијски немарном самодостатношћу“: она је за себе увек и почетак и крај. Исто вреди и за вас и остале постјугословенске демократуре. Ту се, у ту топлину и у тај домољубни воњ сместио хрватски театар, нејреакционарнији од свих наших постјугословенских театара. Преживели изузеци сад се већ броје на прсте једне руке.

У својим научним радовима фокус истраживања усмерили сте на националну позоришну и фестивалску културу, утицај политике на позориште. Шта је, данас, политички смисао позоришта? Где су границе политичког театра?

Тако нешто, на гореописаном терену, није ни могуће гајити. Ту се носи само малограђански сузна, провинцијски сентиментална и лажно идилична поетика. Баш све што политички театар не подноси, код нас се данас највише носи.