Пунолетство узалудног надања

Фрустрације кандидата за ЕУ због предугог боравака у чекаоници: После обавезујућег „солунског обећања“ траже излаз новом идејом о (тешко изводљивом) решавању квадратуре круга у којој би процес унутрашњих реформи Европске уније и њено, годинама одлагано, проширење текли упоредо

Још један у безбројном низу испразних састанака и варљивих бриселских ЕУ обећања земљама такозваног Западног Балкана да нису и неће бити заборављени. У Берлину је, наиме, почетком месеца одржана конференција „Већа, снажнија Унија“, која је, с наглашеном дозом политичког адреналина, требало да пружи нове импулсе процесу за који „сви знају да је неопходан, али нико не зна како би требало да изгледа“, признала је немачка министарка Аналена Бербок отварајући скуп. А то о чему сви знају да је неопходно учинити, али нико (још) не зна како, тиче се интерне способности (и спремности) Европске уније, њене „архитектуре и структуре“, да прими очигледно нежељене, упркос патетичним вербалним заклињањима, балканске придошлице.
Њихова (балканска) узалудна надања, која се, у међувремену, претачу у летаргију и фрустрацију, стигла су до пунолетства. Управо се навршило двадесет година од „историјског скупа“ у грчком летовалишту Порто Карасо, надомак Солуна, када је Балканцима упућена „снажна порука“ да су добродошли у европску (ЕУ) породицу. У чувеној Солунској декларацији изневерених нада и очекивања (званичан назив документа, иначе, гласи: „Солунска агенда за Западни Балкан: Кретање ка европским интеграцијама“), после прве тачке (има их десет) која говори о вредностима „које чине темељ Европске уније“, следи, у другој тачки, заветно заклињање да је „будућност Балкана у Европској унији“. И да је остварење тог циља обострана обавеза: брзина кретања на том путу је у „рукама региона“, а имплементација солунске програмске платформе дуг и обавеза Брисела.

ПРЕБРИСАНЕ ОБАВЕЗЕ Лидери земаља Западног Балкана отишли су из Солуна очигледно пуни оптимизма и наде. Тадашњи премијер Србије Зоран Живковић је по доласку у Београд готово ускликнуо: отвара нам се пут ка Европи, морамо (само) око тога да направимо национални и државни консензус. Живковићев оптимизам у том тренутку и није био без извесног основа. Бриселски стратези су се у документу из Солуна заветно обавезивали (тачка 5) да ће подржати „пуну примену Резолуције 1244 Савета безбедности и тадашњу политику Унмика о Косову под паролом стандарди пре статуса, да су привржени Дејтонском/Париском споразуму“. И што је такође важно, заправо најважније – чврсто су стали иза става о неповредивости међународно признатих граница.
Ништа од свега тога. Резолуцију 1244, која недвосмислено говори о Косову и Метохији као покрајини и интегралном делу суверене Србије, више с бриселске стране нико не спомиње. Преговарачка платформа с фамозним „стандардима пре статуса“ брзо је пребрисана а сва енергија, с неисцрпним арсеналом претњи Србији, притисака и уцена, упрегнута да се озакони незаконита косовска сецесија. Некад чврсти стубови дејтонске грађевине се несустало поткопавају у име немогуће сарајевске (бошњачке) централизације.
Балкан је годинама запостављан и багателисан, једноставно скинут с дневног реда а „солунска агенда“ предата забораву. Европска врата су се залупила. Притиснути унутрашњим, нерешивим проблемима и невољама, дигли су, и званично, руке од најављеног, и обавезујућег проширења.
Док су остали лидери европске фамилије Балканце замајавали причом да ће им, чим успешно испуне „домаће (реформске) задатке“, европске капије бити отворене, француски председник Емануел Макрон је био отворен и директан: нема проширења, не успевамо да се договоримо о било чему у кругу двадесетседморице, шта би тек било са 30, 35 партнера за столом. Превладало је становиште: док радикално не преуредимо сопствену кућу, при чему се мислило на дубоке, унутрашње структурне реформе, нема говора о проширењу. Да би се, колико-толико, стишавало нарасло незадовољство кандидата заборављених у европској чекаоници, и настављено њихово замајавање, измишљани су, утешно, све „иновативнији“ формати.
Лансиран је најпре (немачки, под „ауторством“ Ангеле Меркел) „Берлински процес“, аустријски „Пријатељи Западног Балкана“, па француска (Макронова) „Европска политичка заједница“. У исто време пригушивана је свака изворна балканска иницијатива о сарадњи, чак и кад је у свему почивала на светим „европским вредностима“ и принципима (слободан проток људи, робе и капитала) попут „Отвореног Балкана“. Све те иницијативе су се умножавале, или изнова лансирале у политичку орбиту, кад се чинило да су потпуно усахле (случај „Берлинског процеса“ који је тонуо па опет оживљаван), кад је, у сукобљавању различитих политичких и економских интереса, Европа (ЕУ) наједном „открила“ Балкан као њен „стратешки интерес“. Требало је парирати (за сада неуспешно) кинеској економској офанзиви „Појас и пут“ и, посебно, супротставити се опасном („малигном“) руском утицају.
Јастреб немачке спољне политике, зелена (искуствено, не само по страначким бојама) Аналена Бербок је и на већ споменутом скупу поновила: проширење Европске уније на земље Западног Балкана, али и на Украјину и Молдавију (за њу још важније) је за Унију „геостратешки и геополитички важно“ због „агресивне политике“ руског председника Владимира Путина. Признала је да у земљама Западног Балкана, због (пре)дугог процеса приближавања, владају „резигнација и фрустрација“, фрустрација „коју други (мисли превасходно на Русију) и те како знају да искористе. Бербокова је, отварајући скуп „Већа, снажнија Унија“, приметила да су деца рођена 2003, у години познатог „обећања из Солуна“, у међувремену одрасла и питају своје родитеље: „Шта је коначно с тим проширењем?“ И додала: треба ли још једна генерација за двадесет година да се (опет) запита шта је с обећањем…

ГЛАС СРПСКЕ ЈАВНОСТИ И шта сада учинити, у ситуацији кад у земљама Западног Балкана увелико владају „резигнација и фрустрација“, а поверење у Европску унију драматично опада? Осврћући се на ову тему, немачки јавни сервис „Дојче веле“ је констатовао да су „дубоки ожиљци“ због неиспуњених „солунских обећања“ посебно видљиви у Србији, „највећој и стратешки најважнијој земљи региона“. Да би се то илустровало, споменуто је „репрезентативно истраживање“ спроведено летос у Србији а чији резултати су „открили“ да је 44 одсто анкетираних за улазак у Европску унију, а 47 процената изричито против. Посебно је „узнемирило Брисел“ истраживање београдског „Демостата“: само 23 одсто испитаних би могло да прихвати увођење санкција Русији, док 42 одсто, „у земљи кандидата за ЕУ“, то изричито одбија, чак и кад би то „онемогућило приступање Унији“.
Новинари „Дојче велеа“ упозоравају на „кочничаре проширења“ који постоје не само у Бриселу него и на југоистоку Европе, међу чланицама ЕУ које користе своју позицију, и право вета, да блокирају суседе. Бугари, тако, довде у питање македонски језик, настоје да по сваку цену „угурају“ „сићушну“ бугарску мањину у устав Северне Македоније. Грчка је деценијама блокирала македонску кандидатуру, све док није променила име, Хрватска покушава да реши билатералне спорове (граничне и друге) са Црном Гором и Србијом, користећи (привилегију) чланства у Европској унији…
Еди Рама није позван у Атину, на скуп лидера ЕУ и Западног Балкана: Грчка и Албанија се „жестоко свађају“ око малобројне грчке мањине у Албанији. Немачком медију је то послужило да констатује: ето примера који јасно показују зашто земље тог региона (Балкана) још одавно нису чланице Европске уније, чланице ЕУ с подручја југоисточне Европе користе билатералне спорове кочећи проширење Уније.
Бриселски стратези покушавају сада да реше нерешиву квадратуру круга – кад унутрашње реформе Европске уније изостају, а о проширењу нема ни говора – чаробном формулом да та два процеса воде и реализују упоредо. Ту спасоносну „формулу“, која ће се, као и многи ранији покушаји, показати као немогућа мисија, озваничили су лидери Европске уније на самиту у Гранади. Тада је речено да „процес јачања структура ЕУ“ треба водити „паралелно с проширењем“.
Министарски скуп у Берлину требало је, у том контексту и смеру, да „пружи нове импулсе том процесу“, за који, да поновимо констатацију Аналене Бербок, „сви знају да је неопходан, а нико не зна како би требало да изгледа“. Она сама мисли да су потребни радикалнији захвати: не ради се о томе да „променимо фасаду ЕУ“ већ да „ојачамо њену структуру“ како би могла да „носи (поднесе) нова проширења“. Да би се то остварило, у оптицају су разне идеје и иницијативе. Неке од њих је срочио заједнички немачко-француски експертски тим. Документ се, међутим, показао као споран: разилазе се, у многим ставкама, интереси бројчано малих и великих земаља.
У седишту спорења нашле су се идеје о промени начина доношења одлука. Уместо обавезујуће једногласности, Француска и Немачка, на пример, инсистирају на гласовима двотрећинске већине. Други се плаше прегласавања и жустро се противе. Да би се „пацификовала“ таква страховања, спомиње се увођење „жутих“ и „црвених“ карата: жуте подразумевају компромис, а црвене, за одређена питања, изричиту сагласност. Све се, очигледно, ипак, враћа на почетак: на идеју о Европској унији „различитих брзина“ и „концентричних кругова“, с њеним изворним језгром, које би (једногласно) прихватило продубљивање интеграције. И онима који не могу, или не желе, инсистирајући на националној суверености, да прате тај темпо…