ПРИЗРЕН 1912 – „ПРОХАСКИНА“ АФЕРА

Кад се српска војска на Косово врати!

Сто једанаеста година од ослобођења и враћања Старе Србије у окриље земље матице затиче Косово и Метохију под новом окупацијом. Исписују се, тако, друкчији чинови старе драме. Древни генолошки закон као да је са књижевности прешао на историју: комедије се показују једнократне и не понављају се, трагедије остају трајне и враћају се

Балкански рат – година 1912 – Призрен. У моћном налету војске ослобађани су село за селом, град за градом у Старој Србији.
Српска команда улази у Призрен 22. октобра [5. новембра] 1912. године. Генерал Божидар Јанковић одмах обавештава руског и аустријског конзула да је одсад он командант Призрена, да знају да су одсад, поново и коначно, на територији Краљевине Србије, и да турска застава на њиховим конзулатима има одмах да се замени српском тробојком.
Аустријски конзул, међутим, одбија да се повинује наредби генерала Јанковића. Оскар Прохаска, штавише, иде толико далеко да хвата српску државну заставу, поред аустроугарске тек истакнуту на згради бечко-пештанског конзулата, и са бесом је, не обзирући се на присутне, скида, уз бујицу псовки и погрда на Србе.
За српског официра, постављеног да аустријски конзулат надгледа и обезбеђује, то је било превише – увреда преко какве се не прелази. Грубо је пришао Аустријанцу, ошамарио га и вратио заставу на њено место.
Од тога часа отвара се спор између генерала Јанковића и Прохаске, познат као „Призренска“, као „Прохаскина афера“ – таква и толиког замаха да се одмах изобразила у међународни проблем.
За само неколика дана напетост међу Србијом и Аустроугарском нарасла је до пуцања. Угрон фон Угронфалфа, бечки посланик – чији први задатак, од ступања српске војске на земљиште Старе Србије, беше да без престанка засипа Дворску канцеларију у Београду приговорима, замеркама, протестима, најчешће најневероватнијим – није бирао ни средства ни начин да „призренски конфликт“ надува до војнополитичког и међудржавног скандала због којег Србију треба казнити.
На све стране хуктала је пропагандна машинерија Аустроугарске – још од почетка рата она је отворено кренула у фронталну офанзиву против Србије и свега српског. „Fall Prohaska“ дочекала је трљајући руке, тај „случај“ пао јој је као уље што се бескрајно може доливати на ватру. Општа кампања захватила је највише кругове аустријског, мађарског, немачког јавног живота: дипломатске, политичке, војне, чак привредне и културне.

ОПТУЖБЕ ДВОЈНЕ МОНАРХИЈЕ У таквој помами, разглашена бечка Neue Freie Presse проширује Европом оптужбу коју је на сусрету с иностраним посланицима дигао против Србије граф Леополд Берхтолд, министар спољних послова Двојне монархије. На такав иступ – нагласио је том приликом Берхтолд – гоне га неодговарајући, заправо осиони и самоуверени, за Аустроугарску и њене поданике омаловажавајући и увредљиви поступци српских званичника према њиховом конзулу у Призрену.

Оскар Прохаска

Оптужба аустромађарског министра у три је тачке изнела „кривицу“ Србије; четврта тачка, истовремено закључак и став, изговорена је тоном неуобичајеним у дипломатији – као претња:
„1. Србија није допустила да се бечка влада стави у непосредну везу са својим чиновником; 2. Србија је одбила пристанак да аустромађарска влада пошаље једног свог човека да на лицу места изврши ислеђење; 3. Тај поступак Србије јесте повреда свију обичаја који уређују односе између држава. 4. Бечка влада ће тражити од Србије у врло кратком року пуно објашњење за овакав њен неуобичајени и изненађујући поступак.“
Јован М. Јовановић, тих месеци српски посланик у Бечу, оставио је сажет коментар Берхтолдове оптужбе: „Извесни војнички кругови и бечки ’Литерарни биро’ мислили су да од ове афере направе један ’елегантан повод за рат’.“
Српска штампа није, са своје стране, остајала дужна бечкој, пештанској, берлинској; у њеној борби својски су јој помагале руске новине – Европа за њих није, као за српске, затварала слух.
Рат пером био је суров; на моменте, чинило се, бивао је беспоштеднији од онога истинског и крвавог у Старој и Јужној Србији.

КАКО ДИШУ И ШТА НАМ ЖЕЛЕ – ЗНАМО Никола Пашић, председник српске владе, брзо је схватио куда може одвести такво и толико прегревање „Случаја Прохаска“ и већ 7 [20]. новембра даје налог да се свим српским дипломатама и генералима на Косову упути депеша с упозорењем које се беспоговорно има поштовати.
Пашићев телеграм био је прецизан: „Како дишу и шта нам желе аустроугарски консули у окупираним земљама, знамо. Али се од њих можемо бранити само са доказима у руци. Зато треба обратити сву пажњу на ту страну и прибирати доказе, али такве који се не могу обарати, па ћемо се моћи одбранити. Међутим, кад се што чује да намеравају чинити, да се предузму мере за одбрану.“
Дан касније, српска влада је, преко свога бечког посланика од графа Берхтолда, затражила да хитно опозове конзула Прохаску како би се избегли даљни нежељени инциденти.
Али Балхаус-плац не мари за српски захтев. Србија за Франца Јозефа, Берхтолда и аустроугарско Војно министарство није сусед већ противничка страна: они не само што, држећи се у свему Прохаскиних измишљотина, дојава и клевета, отворено стају на турско-арнаутску страну, него све чине да сличну аферу распире и с митровичким вицеконзулом Ладиславом Тахијем фон Тахваријем, а онда, у извесном прилично мутном смислу, и са генералним конзулом у Скопљу Марјаном фон Хајмротом.
У таквим околностима, све трудећи се да докраја заоштрени односи са Бечом не прерасту у сукоб широких размера, српске власти пристају да Аустрија пошаље на Косово свога званичног изасланика који би, заједно с одабраним српским дипломатским представником, у детаљ истражио Прохаскин случај и утврдио шта је у тој афери права истина.

Balkan Wars

О учињеном уступку српска влада је хитним циркуларом од 20. новембра [3. децембра] обавестила све своје представнике на страни, с јединственом препоруком: да њену одлуку одмах пренесу пријатељскоме политичком свету европских престоница, и да је, такође, без и најмањег одлагања, проследе штампи.
Циркулар је, међу осталим, саопштавао: „С обзиром на његово [Прохаскино] непријатељско држање наша војна команда морала је предузети неке мере које се, по њеном мишљењу, свакад у рату могу употребити. Влада је учинила корак да се та ствар изведе начисто. Дато је још прекјуче за једног аустроугарскога чиновника допуштење да оде у Призрен испитати ствар.“
Леополд Берхтолд одредио је да аустроугарски изасланик буде Теодор фон Едл.
За дипломатског представника Србије који ће с Едлом радити, Никола Пашић изабрао је Милана Ракића.

Милан Ракић

ВЛАДИНА УПУТСТВА МИЛАНУ РАКИЋУ Влада у Београду видела је у наметању истраге о „Прохаскиној афери“ не толико аустријску потребу да се дође до праве истине, колико повод за нову дипломатску провокацију с непредвидљивим политичким последицама. Стога је она, по брижљивој анализи могућних иследних и свих других радњи спремљених за Фон Едла на Балхаус-плацу, дала Милану Ракићу прецизна понашајна упутства.
Задаци Ракићеви били су: да, најпре, сâм испита на чему се заснивају и српске и аустријске жалбе; затим, да не пушта из очију Фон Едла, пошто се сумњало да он носи извесне тајне поруке арнаутским првацима и главарима (Иси Бољетинцу, Јахја-бегу, Риза-беју, Бајраму Цури, Хасан-беју у Приштини); да, најзад, ублажи утиске фон Едла ако се увери да су они неповољни по поступке српских војника.
Шта је, по завршеном поступку, истрага утврдила?
Систематисани, налази Теодора фон Едла и Милана Ракића изгледају овако: „Прохаска је, као прво, пред долазак српске војске протурао међу народ сваковрсне узнемирујуће гласине, ширио измишљотине и страх да Турке и Арнауте очекује крвава српска одмазда; ишао је чак дотле да је пустио вест како је Аустро-Угарска заузела Београд.
Друго, наоружавао је Арнауте и припремао их да се одупру српској војсци.
Треће, на дан уласка српске војске у Призрен, са крова аустроугарског конзулата пуцано је на ослободиоце.
Четврто, није хтео да се представи и искаже дужно поштовање генералу Божидару Јанковићу као команданту Призрена, док је руски конзул Емељанов то учинио.
Пето, одбио је да присуствује свечаној служби коју је, поводом ослобођења града, приредила призренска општина.


Шесто, српска коњичка патрола јесте запленила Прохаскину пошту; међутим, патрола је тиме извршила своју дужност, која се у сваком рату показује као неопходна, а да је право поступила изашло је на видело кад су заплењена писма објављена у београдској и московској штампи – то није била приватна преписка.
Седмо, око конзулата је била постављена српска стража, али не зато да би само мотрила ко у конзулат улази, него и из безбедносних разлога: до рата се Прохаска замерио призренским Србима на многе начине.
Осмо, генерал Јанковић није забранио Прохаски да оде из Призрена, али је поставио услов да му се за допуштење обрати он лично; кад је конзул то учинио, добио је и дозволу и пратњу.
Девето, у пратњи писара српског министарства иностраних дела Мите Димитријевића и три коњаника, конзул Прохаска и његово особље напустили су Призрен 25. новембра, испраћени од Срба погрдним повицима ’Уа!’, ’мачјом музиком и лупањем у празне канте од гаса’; у Скопље су преко Урошевца стигли железницом, у путничком вагону који им је обезбедио генерал Јанковић.“
Све у свему, Оскар Прохаска – аустромађарски дипломата родом из Брна, свршени ђак бечке Академије за оријенталистику, одличан зналац српскога, турскога и арнаутског језика – постао је невољна жртва своје сопствене афере.

ИСХОД ЕДЛОВЕ ДИПЛОМАТИЈЕ НА КОСОВУ Само ислеђивање није, не бар у почетку, текло ни лако ни пријатно.
Едл и Ракић отпутовали су најпре у Скопље, како би се аустријски изасланик уверио да је Прохаска добро. Тих дана су, наиме, аустронемачки листови штампали крупним словима најпротивречније вести: да је Прохаска рањен, чак убијен, да су га Срби онеспособили за пород.
Прохаска се тресао од смеха док је то слушао, јавља Милан Ракић Београду.
Са своје стране, Теодор Едл телеграфише Бечу сугеришући пропагандном одељењу да штампу примири: конзул Прохаска је „целокупан и у животу и у својој мушкости“ – сем обичних непријатности, није му се десило ништа нарочито. Затим додаје: „Допустите ми при крају да вас известим да захваљујући мојим добрим односима са г. М. Ракићем, извештаји у [српским] новинама ће бити исправни.“
Највеће тешкоће преброђене су онога тренутка кад је Фон Едл, како ће Ракић доцније истицати, смогао снаге да извештаје призренског конзула одмери према чињеницама утврђеним на терену:
У град где је све почело, њих двојица су се запутили 3. децембра.
Дан по доласку у Призрен, Ракић извештава владу да све тече по плану и да се службеници и војна команда углавном придржавају њених упутстава: Едл му је, на пример, казао да „не само да му нису чињене никакве сметње него је изненађен у отправљању телеграма који имају и по неколико хиљада речи“. Па наставља:
„Старам се да се сувишни сукоби избегавају, али не могу примити одговорност за испаде појединих чиновника код којих су старе навике и тенденције јаче него разлози и државне потребе.“
На то Пашић депешом одговара Ракићу: да тражи помоћ чим примети да се не ради по наредбама и против државних интереса.
До краја Едлове „мисије“ Милан Ракић није затражио владину интервенцију. Није ни било потребе: истрага се завршила на опште задовољство српске највише политике.
Историчар и публицист Јован М. Јовановић, министар иностраних дела Краљевине Србије пре избијања Балканског рата, после дипломатски представник Србије у Бечу, најживље, уједно најсажетије, своди исход и резултате боравка Теодора Едла на Косову: „Консул Едл је, имајући поред себе једнога правога човека, једнога објективнога, разумнога пратиоца, као што је био М. М. Ракић, видео ствар као и сам М. М. Ракић, то јест: да је [афера са Прохаском] много надувана и да се могла, да су српски чиновници били мирнији, у почетку уредити; да су српске војне власти пренебрегавале још од почетка обичне основе међународнога права; да се све може оправдати расположењима ратне психозе и победе; да су консули Прохаска а нарочито Ладислаус Тахи били и сами присебнији, сукоб се могао брзо и лако изравнати; да ће бити довољно да се тражи извињење од војних власти или од српске владе, и тиме се ствар баци у архиву.“
Сва признања за успех српске политике у „Призренској афери“ Јовановић, на овај начин, приписује истинољубивости, јасном националном опредељењу и дипломатској вештини Ракићевој.

УСУД „ПРИЗРЕНСКЕ АФЕРЕ“ Завршетак приче о „случају Прохаска“ занимљив је сам по себи: њен усуд као да, по реду утврђеном незнано где, већ крајем децембра те 1912. године почиње да сеје чини по судбинама главних актера с аустроугарске стране:
Оскар Прохаска није се вратио на конзулско место у Призрену, нити је Ладислав Тахи поново видео Митровицу – снижени у отправнички ранг, премештени су далеко од Европе. Бечко-пештанска војничка партија, помогнута разочараном хабсбуршком штампом, отерала је Теодора фон Едла из дипломатске службе.
Помраченог угледа, само је граф Леополд Берхтолд остао да са престарелим царем још кратко време знаменује државу чија се будућност звала – прошлост.
Пратећи дешавања изблиза, занет ништавошћу те ником потребне епизоде која је и овде и другде толике судбине преломила, Јован Јовановић с меланхолијом бележи:
„Епилог афере био је у Бечу у стилу тада још увек веселог града на Дунаву – шаљиви куплети по орфеумима, песме и напеви, досетке сваке врсте и укуса, често у опасној амфиболичности. Све се у Бечу – последњи пут – свршило песмом.“

БЕЧКА ВЛАДА И ЗАПАДНА ШТАМПА – ОСРАМОЋЕНЕ

Димитрије Поповић, брат универзитетских професора Богдана и Павла Поповића, године 1912. српски посланик у Петрограду, у свом је дневнику овако прокоментарисао „Призренску аферу“: „Како је да је, иако су можда чињене мале непријатности Прохаски, ипак то није било ни налик на оно што је аустроугарска штампа трубила… [Што се шкопљења тиче] неки гласови веле да је та последња вест потекла отуда што су у једном телеграму биле речи: Прохаска у Скопљу, па се те речи претвориле у – ушкопљен. А извесно је да су се и бечка влада и бечка штампа осрамотиле кад се видело у чему је ствар.“
Гласине што их је о Прохаски ширила аустријско-немачка штампа послужиле су песнику Милутину Бојићу, који је тих дана пролазио новоослобођене српске крајеве, за иронично-саркастичан епиграм, објављен убрзо у београдском Пијемонту: „Чудне праске / Због Прохаске! / Преса војску пера скрши / Да испита ко је крив. // И најзад се срећно сврши, / Прохаска је здрав и жив, // Недирнут и цео / Чедан, ко крин бео. // И тад, горко збринут Беч, / Рече реч: / „Све нек ти је богом просто / Кад за приплод здрав си остô!“ : „Чудне праске / Због Прохаске! / Преса војску пера скрши / Да испита ко је крив. // И најзад се срећно сврши, / Прохаска је здрав и жив, // Недирнут и цео / Чедан, ко крин бео. // И тад, горко збринут Беч, / Рече реч: / „Све нек ти је богом просто / Кад за приплод здрав си остô!“

СОЛДАЧКО САНДУЧЕ РАКИЋЕВО А Милан Ракић, шта је с њим било по окончању Едлова косовскога поклисарства?
Одмах је ухватио први воз за Београд.
Журило му се – тамо су га чекали: породица, пријатељи, тек одштампана збирка Нове песме с косовским стиховима као најважнијим циклусом, нове обавезе у Министарству иностраних дела.
Знао је и да ускоро треба да путује у Лондон: влада га је одредила да са Стојаном Новаковићем, Андром Николићем и Миленком Веснићем, који ће им се придружити у Паризу, представља Србију на Конференцији о миру међу балканским државама и Турском.
У Београд је Ракић кренуо из ослобођене Старе Србије заједно са Фон Едлом, у салонском вагону који је, за ову прилику, аустријскоме изасланику и њему ставила на располагање српска влада.
Нашао се ту и Милан Ћурчин, при ислеђивању у Призрену и Митровици држав-ни преводилац са немачког, сада срећан што ће коначно проћи цело Косово и први пут видети, макар и из воза, Грачаницу.
Интересантна је Ћурчинова прича о овом заједничком путовању: „Седели смо [у салонском вагону] сами, утроје, пијући црно вино што га је Ракић понео био у великом ћупу, једући Едлове одличне конзерве из Беча, и задобијајући њихова сопстве-ника за нашу ствар (што је он, јадник, доцније – у Бечу и Пешти – скупо платио сво-јом каријером).“
Још је занимљивији и важнији запис о догађају у Приштини, чији су сведоци такође били Едл и Ћурчин: „Тек што воз стаде на приштинској станици, диже се Ракић и изађе напоље. Погледах кроз прозор камо ће, и видех га где се, чим сиђе с кола, загрли и пољуби с неким остаријим човеком у похабану комитском оделу. Овај му даде нешто што Ракић, окренувши се, убаци у мрежу нашега салона.
Беше то мало солдачко сандуче, које је чудно одударало својом сиротињом од господске околине и пртљага у колима.
После нам је Ракић рекао да је у том сандучету било све што је понео био кад је пошао у рат, да га је после оставио у конзулату, и да је сад јавио гавазу да ће проћи овуд те да му га донесе, за успомену.“

[Из књиге Српски песник: Милан Ракић и Косово, Фондација Група север, Нови Сад, 2022]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *