ПРИЧА О КРАЈУ СВЕТА (други део)

ОДБЛЕСЦИ ПОСЛЕДЊЕГ ВРЕМЕНА

Да ли од приступа садржају зависи да ли ће симболички вишезначан текст Апокалипсе апостола Јована бити схваћен као животни дрхтај или егзистенцијални грч?

Oткривење Светог Јована Богослова, познато и као Апокалипса, било је повод многим читањима и учитавањима. Зато се у комуникацији са овим завршним текстом Новог завета и поставља питање произвољног тумачења и дописивања које пренебрегава њен шири и примарнији значењски контекст. Сложен, симболички вишезначан сакрални садржај Апокалипсе отвара хоризонт истраживања и промишљања тајанствене и неисцрпне теме.
Читати Апокалипсу значи успоставити комуникацију с духовним извором који претпостављену различитост узима као меру у приступу његовом невидљивом дну.

ТАЈНА КОНАЧНОГ БРОЈА Апокалипса у уобичајеном смислу значи откривење које је првобитно везано за тајну коначног броја. Коначни временски период изражен одређеним трајањем и бројем година садржи своју тајну која се открива након истека тог времена. Значење коначног броја се обзнањује завршетком времена сликовито представљеним савијањем свитка неба. Коначни исход тог процеса не омогућује виђење света после временског краја. Линеарни концепт времена, карактеристичан за хришћанство, разликује се од цикличног схватања трајања. Иако је завршетак једног периода поистовећен с трајањем света, његова обнова везана је за други Христов долазак.
Смисао апокалипсе у значењу откривења долази из старогрчког (apokalipso – откривам) настојања да се открије крај пре истека времена, и као исконска људска тежња изражено је у бројним митовима, концепцијама и доктринама пре и после старих Грка. Потреба за предвиђањем, пророковањем и откривањем будућности света жива је до данас, а срж његове виталности чини митско поимање о пропасти света. Према митском схватању, коме је својствен циклични концепт времена, крај једног периода нужно се доводи у везу с рађањем новог у оквиру обнављања самог живота. Указивање на крај овог значи откривање почетка новог света који може почети само уколико се овај у потпуности разори, увећа његова криза и помогне његовој ерозији.

СЛОЖЕНА МРЕЖА ЗНАЧЕЊА Апокалипса синтетизује визију о крају света укорењену у митским представама о завршетку једног временског периода његовом пропашћу, растакањем и расулом као условом обновитељског почетка новог временског циклуса. У бројним традицијама мотив о крају света само понавља архетипски образац обнављања и почињања света. Стари мит о крају времена и завршетку претходног временског циклуса пре његовог обнављања изражен је и у апокалиптичној визији апостола Јована. Стилски различита од осталих текстова Новог завета, његова завршна књига је својеврстан изазов хришћанској антропологији.
Текст Апокалипсе апостола Јована је плод аутентичног надахнућа, мистичког искуства доживљеног у егзилу на пустом острву Патмос. Кроз њега је проговорило дотадашње архетипско наслеђе, везано првенствено за познојеврејску књижевност, па је и изражена симболика духовно блиска јеврејској традицији. Мистички флуид који исијава из текста на нивоу симбола одликује се сложеном мрежом значења која су сведочанство аутентичне визије. У дубинама ових значења крију се поруке које се нуде сваком појединцу запитаном над својом судбином и будућношћу света. Међутим, те поруке су симболички вишезначне, тако да од приступа њиховом садржају зависи да ли ће бити схваћене као животни дрхтај или егзистенцијални грч, да ли ће се отворити према животу или ће створити тескобу?

РЕДУКОВАНА АНТРОПОЛОГИЈА Дословно тумачење нуди замрзнуте, окамењене слике којима постају обавезни они који их прихвате и дисциплиновано се одричући својих мисли, идеја и иницијатива гасе у себи трагалачку потребу за одговором на питања која сваки појединац себи поставља како да живи, чему да се нада и у шта да верује. Пред изазовом симболичке непрозирности која оличава тајну света и немогућност потпуног увида у суштину поретка и ствари, понуђене слике настоје ту непрозирност учинити видљивом на начин који опчињава и заводи. Ухваћен у клопку тумачења, заробљен и покорен верује у сугестивност, вероватност и логичког понуђеног привида реалности.
У атмосфери неизвесности, стрепње и ишчекивања, неминовност историје се показује као судбина записана у пророчанству о неизбежном страшном суду које се открива појединцу да би се он застрашио, односно убедио и поверовао у ту нову, редуковану антропологију. Зато се не настоји спасити од апокалипсе човек у свом људском достојанству, аутентична и слободна личност већ крхотине палог и здробљеног човека, моделованог према захтевима оних који појединца подређује својим интересима и својој доктрини.

ИСКУШЕЊА ВУЛГАРНОГ ТУМАЧЕЊА Да би веровање било реално, егзистенцијално и животно значајно, оно се нуди данашњем човеку кроз интензивирање предапокалиптичног времена у коме се и коначни тренутак страшног суда настоји учинити што извеснијим и том лажном извесношћу заробити пажња и стећи његова вера. Историја и савременост у таквом тумачењу постају лако читљиве и „глатке“ да би биле што прихватљивије. Појединцу коме се тако открива текст Апокалипсе измиче се његово аутентично, слободно духовно упориште. Подлегне ли искушењу вулгарног тумачења и прихвати ли изазов да свој духовни и овоземаљски хлеб прими из руку таквих тумача, он нужно клизи и пада у њихов заштитнички загрљај. Узнемирени и дубоко потресени данас гледамо те падове као стварну људску драму доживљавајући је као апокалиптичну пропаст о којој се говори и која се у име наговештаване и скоро очекиване будућности догађа данас и овде. Говорећи о скором смаку света и верујући у његову близину реално се врше припреме за његово потврђивање у духовном животу данашњег човека.

ЉУДИ ТРАЖЕ СМРТ КОЈА ЈЕ ПОБЕГЛА Сагледана у оквиру новозаветног мита о другом доласку Исуса Христа који ће након победе у одсудној бици против Антихриста успоставити своје хиљадугодишње царство, период који претходи том чину обележиће криза културе, морала и религије, јављање лажних пророка. Почетак новозаветне апокалипсе као завршетак дотадашњег периода у знаку је екстремних невоља које ће задесити људе. Упоредо са серијом земљотреса на небу ће Сунце постати црно, Месец ће бити крвав, звезде ће падати на земљу, док ће небо измицати као свитак. Свака гора и острво ће се померити са свог места. Анђели трубама најављују пропаст света, која се остварује доласком највећих зала. Изложени пламеном огњу, људи се суочавају са падом запаљене велике горе у море које се претвара у крв. Док с неба падају звезде, запаљени пелен пада у изворе и реке и загорча воду од које су многи умрли. Једно зло смењује још веће, а његовим одласком за њим долазе још два. У таквим екстремним животним невољама људи траже смрт која је побегла од њих.
Међутим, уз звуке труба, божјих анђела, у амбијенту опште пропасти, обзнањује се небески призор жене која се порађа. Обучена у Сунце, са Месецoм под ногама и звезданим венцем на глави, њени болни јауци изражавају све невоље кроз које пролази да би се породила. Њене порођајне муке симболизују завршетак претходног и почетак новог периода. Иако је у њеној близини и аждаја спремна да јој прождре дете, њега одмах по рођењу узима Бог и поставља на свој престо. Пред опасношћу, мајка бежи у пустињу где од Бога припремљеном месту проводи 1260 дана. Ова слика је наговештај скорог, другог доласка Исуса Христа.

У СЛАВУ РАТА У представама о крају света садржане су страх и нада, негативне и позитивне емоције. Увећавајући реалну опасност, страх инхибира, док нада шири психолошку реалност позитивних очекивања. Поставши средиште света, човек сагледава његово обзорје као реалност својих представа о његовом трајању и судбини. Опасности од уништења света потичу од саме природе и од човековог деловања. Космолошки и антрополошки аспект тих претњи опстанку света имају и значење самопоништавања када се деловањем природе или човековом активношћу уништава њихов већ створени свет. У имагинацији катастрофе, преокрет света и његово постављање наглавачке добија и своју комичну и забавну димензију.
Доминацијом забаве изражава се декаденција епохе, опадање виталних моћи цивилизације и урушавање њеног средишта. Уживајући у тренуцима пре него започне пропаст, гледаоци својом радошћу и весељем као да настоје да магијски иницирају повољан исход предстојећег догађаја.
Од непосредног факта, тематизација катастрофе у књижевности и уметности резултира стварањем фикцијских дела у којима се на манифестан или латетан начин испољава митски образац нестајања насталог света. Тај образац се препознаје у слављењу рата и тежњи да се весело прође кроз катастрофу као начином ослобађања од дотадашњег постојања света његовим уништењем. Слављење катастрофе означава, у ствари, радосно усхићење пред завршетком претходног и почетком једног новог света. Било да је реч о француским револуционарима, бољшевицима, актерима кинеске Културне револуције или Маринетијевом и Аполинеровом слављењу рата, у основи таквог односа је архетипско искуство уобличено у миту које несвесно или свесно долази до изражаја у конкретном људском понашању.

КАТАСТРОФА ПЕРЦЕПЦИЈЕ У новој периодизацији историје, крај дотадашњег периода означава се као „ендизам“ којим се оцртава и постхуманистичка перспектива утопијских потенцијала нељудског. Човек престаје да буде средиште свог света, а његова маргинализација отвара простор за паметне машине које ће заузети његово место. Та већ започета битна промена, огледа се и у катастрофи перцепције која обзнањује рушење дотадашњег света.
Премда се почетак те катастрофе везује за технолошко потврђивање виртуелне реалности, она се јавља нестанком предосећаја за долазећу катастрофу и почиње када је човек успоставио другачији однос према природи и живом свету око себе. У сенци своје рационалности, он је од давнина неговао и осећај за долазеће, али је његова доминација рационалног потиснула тај осећај који је почео да кржља и да се губи. Третирајући свет као објекат савладавања и освајања у циљу задовољења својих све већих егоистичких апетита, прекинуо је нит емпатије, животне зависности и непосредне комуникације са њим и тиме окончао период када је преко знакова читао и предосећао његове битне промене. У таквој комуникацији значај малог се огледао у наговештају великог, па је и долазак катастрофе наговештаван оним малим појавама и догађајима које је човек могао адекватно да разуме. У том смислу се урушавање његове перцепције може тумачити и њеном променом у односу на дотадашње човекове опажање стварности.
Претворен у слику, човек је изгубио егзистенцијални значај за другог човека као могућност сопственог преиспитивања кроз његове реакције и поступке. Без стварног другог, као конституента и потврде смисла сопственог постојања, он се суочава са растућом празнином и ништавилом око себе.

ДОБА ПРАЗНИНЕ Није нимало случајно да управо такво доба празнине, како га је означио Жил Липовецки, постаје препознатљиво и по растућем броју суицида у технолошки најразвијенијим земљама у којима, попут Јапана, људи масовно себи одузимају живот.
Виртуелни свет је постао неопходан посредник између људи и између човека и стварног света, али је доминација и неупитност таквог посредништва одузела човеку моћ адекватне перцепције стварности. У том контексту се и може говорити о катастрофи која представља урушавање и поништавање хумане основе човековог идентитета у циљу формирања његовог другог, новог идентитета. Он није дошао до границе својих моћи, али јесте до границе свог дотадашњег света. Као биће које потврђује себе тако што стално прекорачује, трансцендира границе, започео је и своју животну авантуру у виртуелној реалности. Нови свет који ствара је потпуно другачији од претходног, а промене које су настале и које настају упућују да догођену катастрофу, као радикални преокрет, у изворном значењу ове речи. Попут других катастрофа, ни катастрофа перцепције није потпуно уништење моћи човекових опажања, као начина самоспознаје и спознаје света, већ само оних његових чулних, тактилних одлика, које су тада биле битне у конституисању његове људскости. Доминација визуелног, које претендује да замени сва остала чула и учини вештачким човеков свет на другачији начин од досадашње стварности, постаје чинилац новог света, нове културе и новог човека.

Крај