АМЕРИЧКИ КРВАВИ СВЕТСКИ ХАОС
Уколико се Израел одлучи да започне копнени рат пуног обима против Палестинаца у Појасу Газе, овај непромишљен потез учинио би даљу међународну ескалацију неизбежном. Како преноси сајт „Аксиос“, порука из Техерана Вашингтону, да ће се у том случају Иран укључити у конфликт, већ је послата преко Уједињених нација. Могу ли САД себи „приуштити“ да воде два посредничка рата у исто време? Тешко, с обзиром на стање у америчком војноиндустријском комплексу. Али председник Бајден нас убеђује у супротно
Неколико дана пред почетак операције Хамаса, назване „Потоп Ал Акса“, Џејк Саливен, иначе саветник за националну безбедност и „истински вундеркинд америчке спољне и безбедносне политике“, изјавио је следеће: „Блиски исток је данас мирнији него било када у протеклих двадесет година.“Потом су почели да се вртоглаво нижу догађаји у Израелу…
„Вероватно не постоји бољи начин да се укаже на неадекватност процена америчке администрације о светској ситуацији“, констатује тим поводом Американац Александар Роџерс, који данас живи у Москви.
Уосталом, како примећује Роџерс, такво смеће западни медији објављују свакодневно: Кина слаби, Русија је пред колапсом, Украјина напредује у својој „спорој контраофанзиви“. Блиски исток никад није био мирнији у протеклих неколико деценија.
Вундеркинди америчке спољне политике Постоји ли у Вашингтону неко ко би могао да засени „истинског вундеркинда“ Саливена? Наравно, постоји. Први међу њима је државни секретар САД Ентони Блинкен, који се прочуо још 2003, када је, као директор демократског штаба Сенатског одбора за спољне послове, ватрено заговарао америчку инвазију на Ирак. Да ли је то била мудра одлука?
„Блинкенов учинак је још сјајнији у погледу нивоа неадекватности“, наставља Роџерс. Блинкен је недавно изјавио да је „свет заснован на правилима“ статуса кво који свима одговара и да „једино Русија настоји да га поремети“.
Заиста, зар „једино Русија“ оспорава „демократски поредак заснован на правилима“?
Узгред, како примећује Роџерс, треба се запитати коју верзију статуса кво Блинкен преферира: ону када су Сједињене Државе нелегално окупирале Авганистан и починиле тамо бројне ратне злочине, или ону када су одатле срамно побегле?
Наравно, „поредак заснован на правилима“ је еуфемизам за свет којим влада један хегемон – Сједињене Државе. У том свету, „правила“ су промењива и увек се изнова успостављају, од случаја до случаја, и зависе само од једног критеријума: конкретних интереса хегемона (САД).
Понекад се „правила светског поретка“ подразумевају, а понекад се изричу езоповским језиком. Вашингтон је постао нека врста савременог пророчишта у Делфима. У том поретку, било је битно да су све очи приковане за Вашингтон. Сви народи света, са неком врстом грча у желуцу, будно су ослушкивали тај загонетни глас и потом му се, обично мимо сопствених интереса, повиновали. Тако је било све доскора.
Узгред, тај „езоповски језик“ више не коинцидира ни са истином ни са стварношћу.
Један пример: када се 2014. Крим, после референдума, вратио под окриље Русије, амерички председник Барак Обама рекао је да је то неприхватљиво јер на Криму није било референдума, за разлику од НАТО државе „Косово“, у којој је референдум о статусу одржан, ваљда у духу, ако не и по слову, важећег међународног права.
У стварности, све је било обрнуто.
Ко је био деда америчког државног секретара Блинкена? У том врлом новом свету међународно право је било згажено и бачено у блато. Да није, онда се израелски премијер Бењамин Нетанијаху не би у септембру, пред Генералном скупштином УН, разметао својом мапом „Новог Блиског истока“, с које је избрисана Палестина, исмевајући чак и могућност да УН донесу неку нову резолуцију о томе. Узгред, постоји одлука УН из 1948. о оснивању две државе: израелске и палестинске, од којих, после тачно 75 година, једна недостаје, јер ју је прогутала она прва – израелска.
Заправо, САД се понашају као и сваки хегемон уверен у сопствену свемоћ. Један пример је (паметном) довољан: онај оцвале Хабзбуршке монархије, која је 1908, у предвечерје Првог светског рата, покушала да анектира Босну и Херцеговину. Тада је бечка дипломатија, предвођена министром Еренталом, одлучила да за њу више не важи тадашње међународно право и једноставно припојила Босну.
Било је то очигледно кршење међународног права, тада оличеног у закључцима Берлинског конгреса. Аустроугарска, подржана од Вилхелмове Немачке, измислила је сопствена правила, игноришући оправдане примедбе Турског царства и подстичући незадовољство у Босни. Беч је тада кренуо путем суровог и безобзирног империјализма, који је водио ка Солуну и Турској, не више преко Пазара већ преко Београда. Знамо како се то завршило: свега шест година касније, 1914, избио је светски рат, у коме није нестало „српско револуционарно гнездо“ већ омражена Хабзбуршка монархија. Тадашњи свет је пропао у катаклизми.
Вратимо се Блинкену, који нас уверава да су, са изузетком Русије, „сви задовољни“ тренутним светским поретком. „Ако неко није задовољан“, додаје Роџерс, „Блинкен мисли да га треба бомбардовати, јер је најгори злочин са становишта неолибералног светског поретка ’одбијање да се покоре нашим демократским наредбама’. Због тога се они могу бомбардовати и годинама, као становници Донбаса, јер они, према Блинкену, нису људи.“
Ко све, међу онима који настањују планету, према Блинкену, „нису људска бића“? Поред Руса, ту су очигледно и Палестинци, односно Арапи и, још шире, муслимани. Сада се колеба чак и кључни амерички савезник на Блиском истоку, Саудијска Арабија. Потом, ту је и „Црна Африка“, од Медитерана до југа, а посебно подручје Сахела, које потреса серија државних удара. Затим БРИКС 11, у који спада и Кина: сви они захтевају мултиполарни светски поредак и повратак међународном праву. Идемо даље, у Јужну Америку, где су на власти углавном социјалисти и левичари, инспирисани легендарним Фиделом Кастром и харизматичним Угом Чавесом…
Преостаје да закључимо: на страни незадовољника данас се налази 85 до 90 одсто човечанства. „Задовољан“ остатак је оно што се данас обично назива Колективним западом“ – земље које на истоку Азије укључују и Јапан и Јужну Кореју. Јапан, после разорних атомских удара из 1945, можда има све разлоге да се не супротставља хегемону. Слично је и с Јужном Корејом, која је само жалосни производ Корејског рата.
Блинкен је, закључује Роџерс, прави правцати „нациста“, јер тих скоро 90 одсто човечанства за њега уопште „нису људи“.
Ко је, уопште, задовољан? Можда једино еврономенклатура из Брисела, која се осећа срећно у својој улози америчког вазала, што ЕУ све више чини безначајном на глобалном нивоу.
У ствари, нико није задовољан постојећим, па чак ни Европљани. „Нико – осим Блинкена и Саливена и уског слоја естаблишмента Демократске партије и њихових слугу.“
Иначе, Блинкенов деда је спасен из Аушвица. Ослободила га је руска, Стаљинова Црвена армија. „Његов унук се претворио у оне од којих је спасен његов деда…“
Звер у агонији Што се тиче операције „Потоп Ал Акса“ Хамаса, она је имала своју предисторију, коју западни медији прећуткују. Света џамија Ал Акса већ дуго је место спорења Палестинаца и читавог исламског света са Израелом. Свега два дана пре почетка ове операције, око осам стотина израелских досељеника покренуло је нападе на џамију, уништавајући палестинске радње и тукући муслиманске ходочаснике – све под будним оком израелских снага безбедности.
То је била кап која је прелила чашу. Уосталом, како примећује бразилски публициста Пепе Ескобар: „Свако ко има имало мозга зна да је Ал Акса дефинитивно црвена линија, не само за Палестинце већ и за читав арапски и муслимански свет.“
Ескобар наводи још један, посебан разлог да се изнова активира ово жариште: „Такође, свако ко има имало мозга, данас зна да је западни пројекат за Украјину пропао. Али када се једна врата затварају, отварају се друга.“ Сада је Запад (САД) скренуо пажњу с једног савезника, Украјине, на другог, Израел, и с једног противника (Русије, с којом је већ изгубио рат) на такође демонизовани Иран.
Наравно, постоје и многи други, важни разлози да се пажња скреће на оно што се сматра жариштем сукоба на Блиском истоку. Један од важних је „мирна западна Азија, што значи реконструкцију Сирије, уз поновни развој Ирака и Либана, у шта је Кина сада и званично укључена“. И Иран и Саудијска Арабија постале су део БРИКС-а. Сада је руско-кинеско партнерство ушло у игру с регионалним играчима, укључујући донедавно кључне савезнике САД у Персијском заливу.
Све опције за Блиски исток поново су на столу, изузев оне на којој инсистирају САД, а то је покретање „новог рата против (палестинског) тероризма“, из кога ће као победник изаћи Америка и њени савезници. Како примећује руски геополитичар Александар Дугин: „Сада само Месија може да спаси ситуацију. Запад је принуђен да се бори против свакога у име неког циља који више ни сам не може да артикулише.“
Да ли је у питању неспособност или намерна стратегија, пита се Ескобар. „Можда и једно и друго.“ Било како било, то је неизбежна последица понашања досадашњег хегемона, који више није у стању да реално и хладне главе сагледа ситуацију и да повлачи рационалне потезе.
Најопаснија је рањена звер, звер у агонији.
За Нетанијахуа Хамас је ИСИС, за Зеленског Хамас је Русија Покушајмо да сагледамо прве и непосредне последице збивања у Израелу, не осврћући се превише на западну пропаганду која је сада у пуном јеку. „За Нетанијахуа у Тел Авиву, Хамас је исто што и Исламска држава (ИСИС). За Владимира Зеленског у Кијеву, Хамас је Русија. Током једног октобарског викенда западни мејнстрим медији потпуно су заборавили на рат у Украјини. Бранденбуршка капија, Ајфелова кула, бразилски Сенат сада су осветљени у бојама израелске заставе.“
Али у муслиманском свету је потпуно другачије. Другачије је, заправо, у претежном делу света, који није изгубио здрав разум. Кинески „Глобал тајмс“ осуђује америчке поступке на Блиском истоку као доливање уља на ватру, које може изазвати катастрофу.
Заправо, како примећује новинар Синиша Љепојевић, у томе је садржана симболика два света: „Док је у Пекингу незападни свет разговарао о развојним програмима, сарадњи и заједничкој будућности, у другом делу света бесни рат, и то уз пуну подршку земаља Запада и Америке.“ Америчка министарка финансија Џенет Јелен сматра да Америка „себи може приуштити још један рат“. Као у Украјини, САД су изабрале да подрже само једну страну, Израел, и то до „потпуне победе“ и „колико год буде потребно“. Из таквих изјава избија већ много пута виђена империјална ароганција. То је тај „поредак заснован на (промењивим) правилима“.
Вашингтон хушка на рат, Москва и Пекинг обе зараћене стране позивају на уздржаност и преговоре, указујући на решење: одлуку УН о формирању „две државе“.
Стварност трећег светског рата Израел је одлучио да све то игнорише. Он се и до сада осећао супериорно, јер је био уверен да Палестинци никад неће имати смелости да покрену операцију попут „Потопа“.
Како год да се заврши, операција „Потоп Ал Акса“, а то је већ назив који има библијски призвук, неповратно је разбио „поп митологију о непобедивости Мосада, Шин Бета, тенка ’меркава’, ’гвоздене куполе’ и Израелских одбрамбених снага“, примећује Ескобар. „Хамас је већ профитирао од блиставог колапса израелских електронских система вредних на милијарде долара који надгледају најбоље контролисану границу на планети.“
Које опције сада стоје пред Израелом, осим беспоштедног уништавања Газе из ваздуха? Израелски министар одбране Јоав Галан прогласио је „потпуну опсаду Појаса Газе. Неће бити струје, хране, горива, све је затворено. Боримо се с људским животињама и понашаћемо се у складу с тим.“
Коначно, Израел је почео дуго најављивану копнену инвазију Појаса Газе. Када је то Израел последњи пут покушао, 2014. године, инвазија се за Израелске оружане снаге (ИДФ) претворила у самоубилачку мисију. Израелска војска се суочила с минама, густом мрежом подземних тунела и заседама. Коначно, инвазија је тада окончана неславно. Највише што су учиниле израелске трупе био је продор у Газу од свега десетак километара.
Међутим, тадашњи Хамас није овај данашњи. Хамас је од тада усвојио многе софистициране системе. Обучавали су га, верује се, припадници Иранске револуционарне гарде.
Уколико се Израел одлучи да започне копнени рат пуног обима против Палестинаца у Појасу Газе, овај непромишљен потез учинио би даљу међународну ескалацију неизбежном. Како преноси сајт „Аксиос“, порука из Техерана Вашингтону, да ће се у том случају Иран укључити у конфликт, већ је послата преко Уједињених нација.
Могу ли САД себи „приуштити“ да воде два посредничка рата у исто време? Тешко, с обзиром на стање у америчком војноиндустријском комплексу. Али председник Бајден нас убеђује у супротно: „Забога, ми смо Сједињене Државе, најмоћнија држава у читавој историји човечанства! У стању смо да водимо рачуна и о Украјини и о Израелу, а да истовремено задржимо нашу одбрамбену способност у међународним границама!“
Било како било, Израел је, као и толико пута до сада, показао жељу да изврши геноцид старозаветних размера над Палестинцима. Израелски генерал Гасан Алијан, поред поређења Хамаса са ИСИС-ом, експлицитно је апострофирао целокупно становништво Газе као „људске животиње“ и обећао им „пакао“.
Запад, односно САД, нису имале ништа против, будући да су га подражавале кроз изјаве појединих конгресмена, Блинкена, па и Бајдена. Уопште, западни наратив је увек исти: они које подржавају САД су „нападнути“, „агресори“ (Руси, Кинези, Иранци или Палестинци) само су привидно људска бића („људске животиње“).
Глобални фокус се управо померио са Украјине на Палестину. Како закључује Ескобар: „Ова нова арена конфронтације ће запалити даље такмичење између атлантистичког и евроазијског блока. Ове борбе све више личе на оне ’са нултом сумом’. И као у Украјини, само један пол може да изађе ојачан и као победник.“
Или, према Бајденовим речима: „Свет се данас налази на раскрсници и наредних неколико година ће одредити његову судбину за неколико будућих генерација.“
Оно што је почело као нека врста трагичне игре у Гази сада се шири на читаву западну Азију, а потом и на „остатак света“: на Европу, Африку и на целу Евроазију.