Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Колико год се трудили, тешко да ћемо икада свести Кадијевићев универзум на тематске и ауторске кругове пре свега филмова, а онда и књижевних израза његовог дубоко проживљеног искуства унутар једне пунине у којој је све прошло садашњост, а све савремено историја. Ово је тачка на којој ћемо се и ми зауставити: историја као бит садашњости
ВОЖД КАО ИМАГИНАРНИ ДВОЈНИК „Јер време не тече. Време је једно вечито сад. И то морамо схватити да бисмо се определили према ономе што зовемо историјом, тако да сам ја снимајући филмове о далеким догађајима који живе у нашем знању, имао утисак да снимам нешто што се сада догађа.“ То Кадијевић говори поводом једног свог филма који смо заједно гледали пре равно годину дана, а филм је много старији, из 1983. и зове се Карађорђева смрт. Те вечери, испуњен кошмаром којим ме је цело поподне с малог екрана бомбардовала ТВ слика из Скупштине Србије, пришао сам Ђорђу и рекао како је овај ужасни директни пренос доживео преображај у епоху „младог Сократа“ и временом се претворио у антропологију апостола Павла и односа Створитеља, Адама и Каина и можда театрално узвикнуо после пројекције Карађорђеве смрти на далеким, а опет некако блиским, Палама: „Све сам ово данас опет гледао! И горе него што је ово! Све се то опет догађало пред нашим очима.“ Да се разумемо, реч је о можда најбољем Кадијевићевом уметничком филму јер је овде у главној улози историјски човек од крви и меса, али и отеловљени мит, кога су, у Радовањском лугу, на дан снимања филма, у руку љубили српски сељаци. Том шумском стазом према колиби вечности пролазила је тог дана историја.
Наравно, „ми никада нећемо моћи да истерамо потпуну истину, чак ни о неким баналним догађајима, а камо ли о крупним историјским феноменима кроз које видимо свет и у којима смо чак на неки начин били и сведоци. Не говорим само о историји од памтивека, него говорим о актуелној историји наших дана“, рекао је истог тог дана Кадијевић. „Све што се догађа на неки начин гута историјска радозналост, историјска реторика, историјска интерпретација и то од како је света. Ви немате никад потпуно поверење, чак ни у чувене историчаре, у истог Херодота, па све до савремених историчара – да је то што је речено са њихове стране могуће прихватити као нешто утемељено у стварности, као недвосмислена истина. Дакле, историја је у принципу противречна и та њена амбивалентност је, колико њена мана, толико и њена добра особина, јер она стално инспирише људски дух.“
Тако је било и у случају Карађорђа. О његовог земаљској кончини писало се доста у историографији, али ни Данка Поповића, писца и сценаристу, ни Ђорђа Кадијевића као аутора инсценације вождове смрти, нису занимале ове околности и да ли су иза Ђорђевог убиства „стајали прсти неких великих сила“, то јест да су „трагови водили у Лондон и Беч“ (Екмечић, 2019, 199–200) или је био „продужена рука тајних удружења Хетерије и других“ (Ћоровић, 2010, 564), него управо антрополошка позадина српске револуције и са њом у вези сам карактер Срба у маестрално режираном зборовању српских кнезова које и данас траје! Погледајте било који критичан догађај у данашњој Скупштини и видећете их тамо. Овај је скуп дубоко историчан, али се мање позива на записане чињенице иако је фактографски тачан и неспоран. Заправо, не позива се ни на шта изван себе самог, као свака изворна структура, коју може да створи само уметност. Тако разумем Кадијевићеву историчност. Уметност, права и искуствена, може бити историчнија од суве историографије. О Карађорђу у овом филму сазнали смо више него у многим купусарама написаним о њему његовом времену.
Играли су ту одређену улогу и лични моменти. „Прво, мој отац, југословенски официр краља Александра Карађорђевића је обожавао вожда и ја сам тако добио име. Кад је добио сина, дао му је вождово име, Ђорђе, а поготово ако се узме у обзир да смо ми даљим пореклом Црногорци из Његуша и да је првобитно наше презиме било Петровић“, каже даље Кадијевић. „Тако бих ја, да имамо старо презиме, био Ђорђе Петровић и био бих јако срећан због тога, јер и ја обожавам вожда. Ја веома ценим Милоша и његове државничке способности, али Црни Ђорђе је у мом срцу. Ја сам његов имагинарни двојник. И волим што се тако зовем. То је тај интимни порив да се бавим вождом и то не једанпут. Ја сам више пута снимао вожда у оволиким филмовима који су иза мене, али, ово је била посебна инспирација. Трагични крај вождов јесте симболичан. То није филм који говори само о једном историјском догађају о томе како је вожд изгубио живот враћајући се из емиграције после пораза у Првом устанку у тренутку рестаурације великих монархија, великих државних творевина Бонапартиног времена. Сам Наполеон није волео Србе. Он се једном чак и јавно изјаснио: ’Што говорите о тим балканским дивљацима који већ пола миленијума не постоје? Реците, Турци.’ Он опструише постојање Срба. Наравно, без икакве политике и без икакве националистичке примесе ја сам хтео да снимим филм о Карађорђу и смрти, што кроз његову смрт видим не само један историјски догађај, који се десио тада и тада, тако и тако и о коме се доста зна, него видим судбину наше борбе против смрти кроз читаву нашу историју. То је симбол наше исконске трагедије, неког проклетства које је изречено не знам од кога (курзив – Б. З.) и не знам зашто над Јужним Словенима који живе на овом византијском простору. У том филму не треба гледати само факта и само оно што је историјски сиже, него треба гледати једну велику метафору читаве наше судбине и наше борбе којом се ја служим као аутор да бих завршио филм. Када Милош каже Марашли Али-паши: ’И не заваравај се да нема Црног Ђорђа. Пуна их је Србија. Све црни од црњега’, то бруји у мени. То је била инспирација испод које сам снимио тај филм са драстичним, готово јапанским натурализмом, са једном безобзирношћу које никако не може да се зове историјском. Додуше, све је тачно. Карађорђе је убијен секиром. Ви то све видите у овом филму, осим крви. Ја то не подносим. То је права инспирација за сваког човека који се бави историјским филмом.“ Онда се ту, на Палама, Кадијевић обратио Лордану Зафрановићу, који је седео у публици. „Овде преда мном седи један велики европски редитељ Лордан Зафрановић, који се такође бавио историјским темама и који добро разуме све што говорим, а исто тако сам убеђен да и ви схватате да ја не говорим узалуд и да имам речник који можете разумети. Можете извући извесну поуку из овога, због чега се трудим да будем колико је могуће разумљив и да будем са вама заиста у теми о којој је реч, да избаците из главе све утопијске представе. Да закорачите у тај магични, мистични простор који се зове бављење уметношћу, поготово на тлу историје. Видећете један филм који је тежак за гледање. Углавном сви наши филмови, и Лорданови и моји, тешки су за гледање. Неки други људи праве филмове за ’ха-ха-ха’. Праве филмове који су трте-мрте. Е, код нас нема трте-мрте, него само трте. И то је разлика“, завршио је, за ту прилику, Кадијевић. Сви ови курзиви су моји, тачно записани и наведени и на крају приче о утицају јапанског филма на Кадијевића; наводим још један: „Желим да схватите да овај тренутак наше националне историје има универзално дејство. Да је то исто могло, и не само могло, него се и догађало и у далеком Јапану у коме ја никад нисам био, а чија је кинематографија највише утицала на мене и на мој стил. То могу да вам кажем, да су Кането Шиндо, Кобајаши и Куросава највише утицали на мене. Чиме? Својим бритким реализмом, једним реализмом који је бескомпромисан и због тога неприметан. Ви видите нешто што је толико блиско истини за којом чезнемо, да вам се чини да је стварно видите.“
МОНУМЕНТАЛНА ФОРМА У својој последњој реченици Кадијевић као да формулише један принцип филмске естетике којим се дуго бавио отац целокупне европске модерне теорије филма Андре Базен. „Бритки реализам толико близак истини да вам се чини да је стварно видите.“ Ту дефиницију филма као „стварносног призора који личи на збиљу више него она сама, који је, дакле, нека врста аналогона стварности“ продубио је доцније најбољи тумач Базена у нас Душан Стојановић и ми је овде нећемо понављати, али ћемо је имати у виду све време док говоримо о другом историјском подвигу Ђорђа Кадијевића, телевизијској серији Вук Караџић (1987), потеклој од истих естетичких и етичких постулата. Овде је у питању била сасвим другачија структура, која се повиновала другачијем захтеву продуцента, телевизије, али као што је увек било код Кадијевића, остала у свему филмска, не само што је цела уштампана у филмску траку (срећом, јер би као видео-запис до сада већ ишчилела са телевизије!) него што је цела била плод филмске естетике и чисто филмских решења. Нема телевизијског филма, мисли Кадијевић, него су те покретне слике у суштини исте или што би давно рекао фамозни Маршал Меклуан: „садржина сваког новог медија је стари медијум“.
Друга разлика је још важнија. Док је у Карађорђевој смрти у била питању метафора борбе за опстанак целе српске нације у вртлогу нама никако наклоњеног европског метежа, у Вуку Караџићу је овај симбол подигнут на квадрат, на куб. Док је Карађорђе био камерна драма, Вук је замишљен и изведен као монументална сага у којој се огледа цела епоха и коб Срба у њој. Ми нисмо никада имали овако целовит доживљај историјског рађања Србије као модерне нације и државе и зато је ова серија историјски споменик од националног значаја. Прво наше кинематографско дело које спада у непокретну културну баштину целог српског народа на вјеки вјеков, али има фасцинантну предност што се може кад било репродуковати у целини и у деловима. Каква год да је била, држава која је одлучила да сними ту и баш такву серију била је историјска држава за разлику од оних доцнијих, које су је наследиле. Данас је такав пројекат немогућ (што су добро показали Немањићи, али то је већ сасвим друга прича на коју ћемо доћи) и Богу хвала да је Кадијевић тада постојао и био упоран и тражио да то буде филм, а не телевизија, иначе од свега сада не би остало – ништа. „За две године направити 16 (дугометражних играних Б. З.) филмова, то је 8 филмова годишње, то је светски рекорд: ја не знам редитеља који је направио 8 филмова за једну годину и то не на једној локацији и не знам каквих, камерних, него историјских филмова, по целој Европи, где се све Вук није кретао“ (Кадијевић – Огњановић, 2017, 354 passim). Главни продуцент ове серије, заправо онај коме је држава поверила овај пројекат, Љубомир Радичевић одмах се определио за Кадијевића јер је добро запамтио Карађорђеву смрт.
Постојао је још један разлог, вредан да овде остане записан. Када је већ било јасно да се серија снима у државном формату (а то је дословно значило „нек кошта колико треба“), одмах су скочиле „уважене колеге из радног односа – Мрмак, Раваси, Шотра – и револтирано поставили питање: ’Зашто се узима спољни сарадник као да ми у радном односу немамо довољно способне редитеље.’ Била је повика против тог уљеза, тог филмаџије који се инфилтрирао у телевизију и који је телевизијски дилетант. Љуба Радичевић је био предиспониран пре за дипломатску службу: он их је пустио да се они добро истресу и на крају им је поставио само једно питање: ’Уважене колеге, ко је од вас историчар уметности?’ Настало је ћутање. ’Е па видите, Кадијевић је историчар уметности, а овај филмски пројекат захтева познавање историје уметности и опште историје. И то је главни разлог што је Кадијевић мој кандидат’“ (на истом месту). Није ни то био главни разлог. Паметни „друг Љуба“ (како смо га од милоште звали, а није баш био омиљен) није бадава навео Карађорђеву смрт нити је његов случајни аргумент било озбиљно осећање за историју, за дубоку историчност овог пројекта, за светло сазнања о судбини српског народа које долази као апотеоза, о чему (част изузецима) поњатија нису имали ни ондашњи нити је имају садашњи телевизијски редитељи, у шта нас изнова уверавају њихови актуелни производи. То што је учинио Радичевић било је кључно, sine qua non озбиљне, монументалне продукције, која расте у трајну вредност.
Рецимо и ово: Кадијевић је био човек и уметник који је схватио да и саму државу мора да протресе и освести је у шта се то уплела. И био је можда једини такве врсте у нас. „Ја сам, као историчар уметности, знао да у домену визуелних уметности постоји једна особина код аутора: неки су предодређени за интимне, сведене формате, а други за монументалне“, запажа Кадијевић. „То што важи за сликаре исто тако важи за филм: има редитеља који су врло успешни кад раде целовечерњи филм, али, када узму ТВ серијал, значи монументалну форму, они се изгубе и често направе нешто што се тешко може и саставити, а ако се некако и састави, то нема ефекта, серија не делује кохерентно, нема целину.“ Деведесет одсто свих наших телевизијских серија данас пати од управо ове тешко излечиве наследне бољке и зато се домаће серије више и не гледају, иако никада није била већа конјунктура него данас. Постоји спасоносни „Нетфликс“ и други слични, имаш избор и не зависиш више од слабог занатлије, који ти продаје лоше пиво по трострукој цени. Кадијевић је имао савести и упитао се: „Можеш ли ти да радиш монументалну форму? Међутим, по свом обичају, по лудој глави коју носим на раменима, ја се нисам колебао ни тренутка, већ сам рекао: ’Сад ћу или пропасти или ћу урадити тај посао’“ (исто).
Три важна ослонца у спровођењу ове одлуке морају се овде навести поред низа осталих. Први је најбољи наш телевизијски сценарист кад је историја и кад је Србија у питању, а то је Милован Витезовић, који је Вука скенирао најсавременијим софтверима, а остао у домену хиландарске етике и видовданског чуда. Заједно са Кадијевићем ишао је једне ноћи на Вуков гроб код Саборне цркве и тамо полагао завет, који је потпуно испунио претресајући не један чудесни живот него целу једну европску епоху са главним њеним актерима. Други, Кадијевићев филмски сабрат Александар Петковић Петко, директор одговоран за фотографију (намерно не кажем слику), с којим је аутор целога живота студирао фотографски израз сопствене душе. Видљиво у невидљивом, рекао би Ава Јустин Поповић. И трећи, без кога филмског Вука не би било, један од највећих европских глумаца Предраг Мики Манојловић, који је оваплотио онај утисак Јунга и Јеротића по којима се архетип једног племена и народа увек види као лик укупног његовог искуства у облику – покретне слике. Срећа је да генерације сада могу да гледају онаквог Вука какав је заправо био и догађаје у којима је учествовао онакве какви су заправо били, јер каже писац „Српске револуције“ и отац модерне историографије Леополд фон Ранке, „историја и не чини друго до приказује како је заправо било“.
Крај у наредном броју
