NEĆE MOĆI: Hava nagila

Igra slučaja je htela da ponovo moram da pišem o pesmama i muzici, premda to i nije tako čudno jer je upravo ova vrsta umetnosti “najnarodnija” i najukorenjenija u vertikali jedne nacionalne zajednice.

Samo nedelju dana posle opšte mobilizacije naših građanista u odbrani poljske satanističke grupe zbog “zabrane” nastupa u Beogradu koju su tražile “zatucane” snage što od Srbije, kako to lepo pre neki dan reče autošovinistički pregalac Balša Božović, žele da naprave “pravoslavni Iran”, ista ekipa je prešla u kontraofanzivu (po uzoru na svoje idole iz Kijeva) i rešila da zahteva zabranu jedne pesme – mnogo im je zasmetalo, nanelo im neopisivu duševnu bol, što su srpski teniseri na teren u okviru Dejvis kupa ušli uz “Veseli se, srpski rode”.

Priča je višeslojna. Počnimo s verovatno najmanje važnim, ali vrednim pomena i svakako poučnim. Takmičenje se (opet igra slučaja) održava u Španiji (u Malagi), članici Evropske unije i naprednog Zapada, koja nam je pre samo nedelju dana pokazala kako se brani država – u čitavoj zemlji održani su masovni protesti protiv davanja amnestije katalonskim separatistima, od kojih su najveći bili u Madridu, gde se, prema policijskim procenama, okupilo više od 170.000 ljudi. Eto sjajnog primera domaćim evropejcima da se može biti deo onoga što smatraju utopijom i biti za svoju državu, dokaza da bi, da je kojim slučajem Katalonac, Aljbin Kurti i dan-danas bio u zatvoru, a ne premijer samoproglašene “države”. Da se razumemo bolje, oni zbog čije se amnestije protestuje u Španiji učinili su mnogo manje krivično delo od predvođenja političkog krila terorističkog separatističkog pokreta.

Drugi sloj je priča o “principijelnoj” borbi za slobodu izražavanja i umetnost koja, kako reče jedna braniteljka, mora da bude subverzivna i provocira. Isti je fond (plus/minus pet posto) onih koji su bili za slobodu i protiv zabrane poljskih satanista, a sada su za zabranu i progon “Veseli se, srpski rode”. Umetnost je sveta, sloboda izražavanja je apsolutna, sve dok, kako to vidimo iznova i iznova, nije srpska i pravoslavna.

Treći sloj, koji se oslanja na ovaj drugi i iz njega proizlazi, jeste taj da su srpska i pravoslavna umetnost, u ovom slučaju pesma, ovaploćenje zla. Jer kako tvrde oni kojima je izvođenje ove pesme u Malagi izazvalo duševnu bol, ona je izraz “srpskog iredentizma”, “šovinizma” i svega najgoreg do samog – nacizma. Kome nacizam ne smeta u “blek metalu”, smeta mu u srpskom etno zvuku. Takav je, na primer, globalni separatista Nenad Čanak, čovek koji je za odvajanje svih od svega, uključujući i gorepomenutu Kataloniju, samo ne za odvajanje Republike Srpske iz unitarne BiH i još ponečega.

Ovaj ljubitelj umetnosti Trećeg rajha (pre svega najčuvenijeg Hitlerovog skulptora Arnoa Brekera, ali i slikara Huberta Lancingera, čiju je sliku “Stegonoša” na kojoj Hitler u srednjovekovnom oklopu jašući konja nosi nacistički steg navodno dao da se iskopira i umesto Hitlerovog lika stavio svoje lice i nacističku zastavu zamenio “zastavom Vojvodine”) u pesmi “Veseli se, srpski rode” je prepoznao himnu Hitlerove Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) i uporedio je s njom: “‘Veseli se, srpski rode’ je ovdašnja ‘Horst Vesel lid”. Ko to ne razume, ništa ne razume”, napisao je na Iksu čovek koji je sve shvatio, uključujući i to da je, kao što tvrdi većina naših autošovinista, nacizam kod Nemaca incident, a kod Srba ontološka karakteristika.

Lepota je u oku posmatrača, izreka koja se vezuje za antičku Grčku može lepo objasniti kako to da je Čanak srpsku pesmu povezao baš sa ovom nacističkom (inače posvećenom pripadniku nacističkih Jurišnih odreda, SA, koga su ubili komunisti, a koji je u slobodno vreme podvodio prostitutke), a nije mu na pamet pala jevrejska “Hava nagila”, koja ima mnogo više sličnosti s prokaženom srpskom pesmom od nacističke koračnice. “Hava nagila”, inače znači “Radujmo se” i spevana je 1917. godine u slavu britanske pobede nad Osmanskim carstvom u Palestini i Balfurove deklaracije, što je omogućilo početak povratka Jevreja u Palestinu i postavilo kamen temeljac za kasnije stvaranje jevrejske države (o čemu ovom prilikom uopšte ne želim da iznosim vrednosni sud).
Čankovo poređenje ove srpske pesme s nacističkom himnom je, dakle, isto kao da je uporedio novouspostavljeni srpski poklič “Dogodine u Prizrenu” sa “Hajl Hitler” umesto sa onim sa čime se zaista može porediti, jevrejskom devizom “Dogodine u Jerusalimu”, i dobar je indikator načina na koji funkcionišu Čankove sinapse i teče njegov misaoni proces, ali i psihološke teorije da je ono što nas iritira kod drugih često projekcija ličnog.

Kad smo već kod Prizrena, šteta bi bilo preskočiti tvit jednog od Čankovih prijatelja (Čanak ga je čak i preneo na svom nalogu), esenes otpatka Dragana Šormaza. Ovaj NATO zagovarač je, naime, povodom objave Milice Đurđević Stamenkovski da je kroz šumu (dakle ne preko administrativnog prelaza) ušla na Kosovo i Metohiju, napisao: “Pa što kroz šumu, jadna?! Evo, ja do Prizrena bez problema!” Uz to je okačio i fotografije Milice u kabanici u nekoj mračnoj divljini i sebe u majici s američkom zastavom u Prizrenu. I u tome je (ne možda) odgovor na pitanje zašto je Milica morala kroz šumu, a on nema problema da sasvim prijatno otputuje skroz do Carskog grada. Jasna je razlika između onih koje Kurtijev režim maltretira i ne dozvoljava im ulazak na Kosovo i Metohiju (patrijarh SPC, na primer) i onih koji tamo idu “bez problema”.

Filip Rodić, “Večernje novosti”