НЕЋЕ МОЋИ: Хава нагила

Игра случаја је хтела да поново морам да пишем о песмама и музици, премда то и није тако чудно јер је управо ова врста уметности “најнароднија” и најукорењенија у вертикали једне националне заједнице.

Само недељу дана после опште мобилизације наших грађаниста у одбрани пољске сатанистичке групе због “забране” наступа у Београду коју су тражиле “затуцане” снаге што од Србије, како то лепо пре неки дан рече аутошовинистички прегалац Балша Божовић, желе да направе “православни Иран”, иста екипа је прешла у контраофанзиву (по узору на своје идоле из Кијева) и решила да захтева забрану једне песме – много им је засметало, нанело им неописиву душевну бол, што су српски тенисери на терен у оквиру Дејвис купа ушли уз “Весели се, српски роде”.

Прича је вишеслојна. Почнимо с вероватно најмање важним, али вредним помена и свакако поучним. Такмичење се (опет игра случаја) одржава у Шпанији (у Малаги), чланици Европске уније и напредног Запада, која нам је пре само недељу дана показала како се брани држава – у читавој земљи одржани су масовни протести против давања амнестије каталонским сепаратистима, од којих су највећи били у Мадриду, где се, према полицијским проценама, окупило више од 170.000 људи. Ето сјајног примера домаћим европејцима да се може бити део онога што сматрају утопијом и бити за своју државу, доказа да би, да је којим случајем Каталонац, Аљбин Курти и дан-данас био у затвору, а не премијер самопроглашене “државе”. Да се разумемо боље, они због чије се амнестије протестује у Шпанији учинили су много мање кривично дело од предвођења политичког крила терористичког сепаратистичког покрета.

Други слој је прича о “принципијелној” борби за слободу изражавања и уметност која, како рече једна бранитељка, мора да буде субверзивна и провоцира. Исти је фонд (плус/минус пет посто) оних који су били за слободу и против забране пољских сатаниста, а сада су за забрану и прогон “Весели се, српски роде”. Уметност је света, слобода изражавања је апсолутна, све док, како то видимо изнова и изнова, није српска и православна.

Трећи слој, који се ослања на овај други и из њега произлази, јесте тај да су српска и православна уметност, у овом случају песма, оваплоћење зла. Јер како тврде они којима је извођење ове песме у Малаги изазвало душевну бол, она је израз “српског иредентизма”, “шовинизма” и свега најгорег до самог – нацизма. Коме нацизам не смета у “блек металу”, смета му у српском етно звуку. Такав је, на пример, глобални сепаратиста Ненад Чанак, човек који је за одвајање свих од свега, укључујући и горепоменуту Каталонију, само не за одвајање Републике Српске из унитарне БиХ и још понечега.

Овај љубитељ уметности Трећег рајха (пре свега најчувенијег Хитлеровог скулптора Арноа Брекера, али и сликара Хуберта Ланцингера, чију је слику “Стегоноша” на којој Хитлер у средњовековном оклопу јашући коња носи нацистички стег наводно дао да се ископира и уместо Хитлеровог лика ставио своје лице и нацистичку заставу заменио “заставом Војводине”) у песми “Весели се, српски роде” је препознао химну Хитлерове Националсоцијалистичке немачке радничке партије (НСДАП) и упоредио је с њом: “‘Весели се, српски роде’ је овдашња ‘Хорст Весел лид”. Ко то не разуме, ништа не разуме”, написао је на Иксу човек који је све схватио, укључујући и то да је, као што тврди већина наших аутошовиниста, нацизам код Немаца инцидент, а код Срба онтолошка карактеристика.

Лепота је у оку посматрача, изрека која се везује за античку Грчку може лепо објаснити како то да је Чанак српску песму повезао баш са овом нацистичком (иначе посвећеном припаднику нацистичких Јуришних одреда, СА, кога су убили комунисти, а који је у слободно време подводио проститутке), а није му на памет пала јеврејска “Хава нагила”, која има много више сличности с прокаженом српском песмом од нацистичке корачнице. “Хава нагила”, иначе значи “Радујмо се” и спевана је 1917. године у славу британске победе над Османским царством у Палестини и Балфурове декларације, што је омогућило почетак повратка Јевреја у Палестину и поставило камен темељац за касније стварање јеврејске државе (о чему овом приликом уопште не желим да износим вредносни суд).
Чанково поређење ове српске песме с нацистичком химном је, дакле, исто као да је упоредио новоуспостављени српски поклич “Догодине у Призрену” са “Хајл Хитлер” уместо са оним са чиме се заиста може поредити, јеврејском девизом “Догодине у Јерусалиму”, и добар је индикатор начина на који функционишу Чанкове синапсе и тече његов мисаони процес, али и психолошке теорије да је оно што нас иритира код других често пројекција личног.

Кад смо већ код Призрена, штета би било прескочити твит једног од Чанкових пријатеља (Чанак га је чак и пренео на свом налогу), есенес отпатка Драгана Шормаза. Овај НАТО заговарач је, наиме, поводом објаве Милице Ђурђевић Стаменковски да је кроз шуму (дакле не преко административног прелаза) ушла на Косово и Метохију, написао: “Па што кроз шуму, јадна?! Ево, ја до Призрена без проблема!” Уз то је окачио и фотографије Милице у кабаници у некој мрачној дивљини и себе у мајици с америчком заставом у Призрену. И у томе је (не можда) одговор на питање зашто је Милица морала кроз шуму, а он нема проблема да сасвим пријатно отпутује скроз до Царског града. Јасна је разлика између оних које Куртијев режим малтретира и не дозвољава им улазак на Косово и Метохију (патријарх СПЦ, на пример) и оних који тамо иду “без проблема”.

Филип Родић, “Вечерње новости”