НАД РУШЕВИНАМА САЈМА КЊИГА: НЕСТАНАК КЊИГЕ И СУСРЕТИ С ПРОШЛОШЋУ

ЈОВАНОВИЋ, НЕОДУСТАЈНИК На Сајму књига незаобилазан је био и Александар Јовановић, сушто злато наше културе, увек с новим идејама и иницијативама, позива да не одустајемо од борбе за српску књижевност и српску школу. Организује скупове, подсећа на неуништивост канона домаће лектире, опомиње да се ништа од онога што Сорош и његови чине из потаје не сме превиђати, хита да нас обавести колико је глобалистичкој Хидри код нас још остало глава које треба, хируршки прецизно, сећи. И не мири се ни са једном. Гледам га, а видим Ивана В. Лалића, с којим је пријатељевао и чија је сабрана дела приредио, и чујем свог професора Новицу Петковића с којим се разумео у пола речи.
Александар Јовановић је био жив, да живљи не може бити, и отишао је, за месец дана, 2021, као под лед, на врхунцима стваралачке усредсређености.
Његова колегиница Светлана Шеатовић о томе је сведочила непосредно и топло: „У болници је до последњег тренутка био наднет над својим текстом који је припремао за зборник о поезији Мирослава Максимовића и настанку збирке ‚Бол‘. Концентрисан и замишљен над тим болом, писао је текст не сањајући да ће бити последњи. (…) Чула сам се с њим дан пред операцију, био је пун планова, као неко ко је у пролазу у болници, питао ме је ‚Шта радимо у априлу‘… То је та енергија, невероватна за човека од 72 године. (…)Последњих неколико година је радио као да се негде журио, као неко пред ким нема довољно времена.“
Журио је да свом народу остави најбоље од себе. И отишао, крајем 2021. године.

ВИДОВДАНСКИ ДИМИТРИЈЕВИЋ Један од украса Сајма био је и драгоцени Владимир Димитријевић из Лозане, с којим сам, на штанду његове издавачке куће „Наш дом“, такође имао прилике да се видим. Од њега ми је остао трајни утисак племића, представника праве, у ковитлацу комунизма нестале, Србије. Желео је да се сретнемо поново и причамо више, но није се остварило. Са шармантним осмехом старог делиоца комплимената, рекао ми је: „Многи мисле да ја пишем ваше текстове, а ви знајте да бих их радо потписао.“
Димитријевић није пристајао на лаж овог света, света глобалистичких утвара, управо као Србин. Бити Србин значи бити непокоран, пливати против струје. По Његошу, турче се увек „плахи и лакоми“. Димитријевић је зато објављивао књиге српских, руских и свих осталих реметника: Константина Леонтјева, који је, у 19. веку, говорио о „просечном Европљанину као оруђу свеопштег разарања“, увиђајући антихристовску опасност европске малограђанштине, која би да са земљом сравни све Друго и Другачије; Александра Зиновјева, који је прозрео лаж Запада са истом оном рендгенском видовитошћу с којом је раније увидео заблуде своје совјетске младости; Владимира Волкова, који је умео да у „Дезинформацији“ покаже како се воде савремени ратови медијским лажима.
Једном је изјавио да штампа књиге свих оних који плове против струје и немају никакве користи од онога што пишу, него то чине да би потврдили слободу своје људскости, једино што нам је остало у доба униформизације лудачким кошуљама глобализма. Зато је, почетком 21. века, у Београду, у Кнез Михаиловој, подигао тврђаву смисла, звану „Наш дом“… Да је издао само „Живот човека на Балкану“ Станислава Кракова, било би више него довољно. А није објавио само Кракова него и многе друге, насушне наслове.
Позван је са овога света на Видовдан 2011, дан кад се види ко је вера, а ко је невера, и ко је уз антиглобалисту Лазара, а ко уз глобалистичке Бранковиће у свом роду. Погинуо је у саобраћајној несрећи, превозећи своје књиге из Лозане у Париз, као прави посвећеник културног прегалаштва.

ИВАН СТОЈАНОВИЋ И ИСТИНА ЕМИГРАЦИЈЕ Памтим и Ивана Стојановића, из „Нове искре“, који је увек стражарио у Хали четири. Ако ико, он је умео да прича о брозоморној УДБИ и њеним методама рада – на брата су му, својевремено, у Румунији ударили, док је био у друштву са легендарним Владом Дапчевићем. Иванов брат је убијен, а Дапчевић је опет отишао на робију.
Објављивао је Стојановић емигрантску литературу, а стално био под надзором. Причао је како је својевремено основао читаоницу емигрантске литературе: „Ту су два пута недељно одржаване тематске дијалошке трибине на разне политичке теме, нека врста органске политичко-социолошке школе. Ту су се окупљали омладинци и студенти са разних факултета јер је то било једино место у граду где се могла чути и прочитати нека друга, ја бих рекао истинита, историја Србије у прошлом рату. Где су се могла упознати и нека друга социолошко политичка схватања која нису левичарска. Ту се могла упознати критика и радничке и грађанске демократије, упоредити монархистички принцип са републиканским, упоредити органско социолошко схватање са индивидуалистичко- материјалистичким и слично. Ту су се могле изучавати комплетне и левица и десница на критички начин и на основу оригиналних текстова и штампе. Кроз те просторије прошли су многи који су касније оснивали хришћанска братства, студентска и национална удружења. Нека су и данас врло активни. Таква активност није могла бити непримећена од стране Удбе. Такав рад ни по чему није био противзаконит и једини начин да нам се заустави рад је примена такозваних ванправних метода, које је Удба у ранијем периоду развила до савршенства. Када сам прегледавао мој досије 2003. г. видео сам извештај из 1997. г. Тада су нам просторије биле у улици Страхињића Бана.“
Стојановић је своју мисију окончао 2021. године.

НОГО ИЛИ НИЈЕ СВЕ ПРОПАЛО Кад год сам на Сајму угледао Рајка Петрова Нога, знао сам да је pоезија жива и неуништива. Пролазио је и долазио, одлазио и враћао се, као непобитна чињеница нашег песништва. Никад неће умрети, мислио сам. Последњи пут га нисам видео на Сајму, него у Чачку, на Дисовом пролећу 2020, када је постао заслужени лауреат награде великог Владислава. Срео сам у просторијама библиотеке његову госпођу Љиљану, која је више од пола века носила крст песникове жене (јер песници, да би се винули до висина речи које ми ни не слутимо, каткад носе олово у себи, па га се, песмом, ослобађају да полете), а затим и самог Нога, који је, из разумљивих разлога, носио антикорона – маску. Чувао је здравље да би га подарио матерњем језику, да би, како рече Маларме, речима племена дао јасније значење. Кад је у једном тренутку скинуо маску, то је био исти онај „срдити српски брк“, из чијег племена је он, Рашовић и Куч од старине, потекао. Снимио је беседу о Дису, која ће те вечери, у библиотеци, бити емитована. Извршио је дужност према претку своје лирске осећајности, и био је спокојан – наставио је да дише, и пева, јер мождани удар, бар у његовом случају, није био државни удар, који би са власти свргао срце и ум човека што нам је оставио најутешнији стих новије српске поезије: „Није све пропало кад пропало све је.“
Отишао је новембра 2022. Као што све одлази, и сви ћемо отићи. Осим ако се не потрудимо да иза нас остане нешто што ће, како рече Момчило Настасијевић, „вејати неком непропадљивоћшу“.

МАТИ АТАНАСИЈА РУКУМИЈСКА На Сајму више нема ни драге мати Атанасије из манастира Рукумије. Била је оштре речи, а хришћанске душе, на свом штанду је дочекивала и испраћала побожне, а жељне сусрета с речју Божјом. Ненаметљива, али одлучна, и српски гостољубива: увек је имала нешто да послужи, да, како каже наш народ, „попружи“ – њеном руком, вештом, домаћичком, спремљено, и на трпезу истинске љубави изнесено.
Она је, у једно од најтежих доба која су припала (и запала) Србима, настојала да крст свој и народни носи монашки и људски достојанствено. Монашки пут је пут самоодрицања и самонадилажења; у исти мах, монаштво је у Срба увек и свагда било народно, и наши подвижници никад нису могли да замисле себе без заједништва са својим саплеменицима. Није исто монаховати на умишљеном квазиисихастичком Марсу, кога се не тиче где смо и шта смо, и у народној светињи у коју, сваког дана, седмице и месеца, пристижу болни, невољни и потребити са свих страна. Треба да се молиш за себе, али и да у виду имаш друге. Јер ближњи су наше истинско ја.
Таква је била мати Атанасија: од самих почетака свог монаховања настојала је да, штампаном речју и сведочењем записаним на носиоцима слике и звука, помогне својима да се пробуде и крену за Христом, једином Спаситељем човека и света.
Знала је и осећала да брату Србину и сестри Српкињи треба понудити конкретне одговоре на конкретна животна питања: од рођења до упокојења. Како поштовати родитеље да ти, како каже заповест Божја, добро буде и да дуго поживиш на земљи? Како се оженити и удати, да ти брак буде благословен? Како децу подизати и учити их да не изгубе радост живота? Како се штитити од врачара и гатара? Како оградити дом благодаћу Божјом? Како се спремити за прелаз у вечност? Шта нас чека са оне стране гроба? Књиге о чудима Господњим објављивала је да народ не би изгубио из вида да је жив онај коме се обраћају молитвом и заветом.
Било је ту и много практичних наслова, попут посних кувара на уљу и води, приручника за живот у природи и других приручника који могу бити потребни и корисни.
Мати Атанасија је говорила о томе како Србија може и мора да се врати себи, да је, како рече владика Николај, не би поклопила „језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом“: „Србија нема потребе да проналази неки нови пут и излаз из невоља. Она постоји хиљадама година. Била је велика, моћна сила, била је мала, малецка, па опет сила, па велесила, па мала, па кућа на путу, па мала и на незгодном месту. Само треба да знамо који њен пут хоћемо да следимо. Недвосмислено је да је то православни, хришћански пут. Када то кажем, мислим на комплетан начин живота, не само на молитвени део верског живота, него и на хришћанску етику и морал.“
Дуго се носила с тешким, хроничним болестима, али није роптала. Напротив – свима је изгледала снажно и одважно, уливајући сусретницима поверење у православље као правоживље. Није мешала туњавост са смирењем, и кротост са пасивношћу.
Одлазак њен био је августа 2020.

ЗАПИС НА КРАЈУ Читајући на сајту „Стање ствари“, уочавамо да је један старији господин, потписан као Јован Дубињин, забележио следеће: „Као врло стар (бивши) Београђанин, рођен још у доба несретне, баксузне Краљевине, и то још у кругу двојке, могу да кажем да сам по мало ипак индиректно везан и за Сајам књига, јер сам у времену моје наивности, крајем XX века, док сам мало поверовао у повратак нормалности, поприлично објављивао (писао, преводио и књигама учествовао на Сајму књига…), али последњих година сам се ипак освестио и одустао… схватио да је сав труд узалуд. Сада само посматрам са стране и сећам се, а за сам Сајам сам везан бројним успоменама… као гимназијалац сам, пореклом из крајње идеолошки прљаве, непоуздане и сумњиве, назадне белогардејске средине, схватио да ми је за касније универзитетске студије, можда од користи да „добровољно“ одем на радну акцију за изградњу Сајма (негде 1955/6 г.?), и одох… месец-два радио, вукао колица, итд… То ми је користило, да као студент, преко студентске задруге добијем посао да радим као поливач водом будућих зелених површина Сајма, пред отварање… поливао сам тако, са нас двадесетак студената из студентске задруге, потпуно неприкладним и тешким ватрогасним шмрковима будуће травњаке, током неких шест недеља, а ови су зачудо, упркос нашем незнању и неспретности некако и израсли (Управа Сајма – тада, средином XX века, изгледа још није чула за Сегнерово коло, пронађено још у XVIII веку, које је могло да нам веома олакша посао поливања – али добро…). Нас неколицина, који смо упорно остали на послу, добили смо за награду да радимо као помоћници инспектора хала при формирању првог Сајма, а када је сајам отворен, имао сам и привилегију да будем – у портирској униформи и доста добро плаћени цепач карата на улазу… После тога сам наставио студије. У успомени ми је остала складна, лепа, модерна архитектура тог комплекса, за који сада чујем да му се приближава српсконапредностраначки црни петак. Заиста – грехота, али то већ више од педесет година живота на страни није мој проблем… ваш је.“
И зато ћемо се борити. Неодустајно. За Сајам књига као за тврђаву смисла, за књиге као оклопе наших душа, за нове наслове као стреле чежњи нашег ума, за отвореност срца ка вечним вредностима. Знамо ми да, како је Берђајев говорио, прошлости какву замишљамо није било (јер свака је имала своју меру зла и наказности), али у прошлости о којој говоримо волимо оно вечно и непролазно. И зато наша борба неће престати. „Go softly on“, рекао би Фортинбрас у „Хамлету“.